Кустурица: Полако кочим велику композицију тог воза који стиже негдје на неку станицу

Искија глобал фестивал посвећен филмским остварењима, отворио је овогодишње издање европском претпремијером српског филма „Мегдан“. Захваљујући залагању Гордане Ристић, продуценткиње из Рима, остварила се жеља уметничког директора фестивала, Паскала Вићедоминија, да уручи награду за животно дело редитељу Емиру Кустурици са којим је разговарала Сања Лучић, дописница РТС-а из Италије, .

Где сам ја у овој причи назив је једне Ваше књиге и крећем одатле да бих вас питала где сте Ви данас у овој светској, врло комплексној причи?

– То је егзистенцијално питање – гдје сам ја у целој овој причи? Заправо, одговор је дат у књизи Смрт је непровјерена гласина и ту сам ја отприлике сумирао мојих првих 50 година живота, односно три фазе – прву, другу и трећу до те, рекао бих, 55. године

И мислим да сам одговоре тражио у свим разлозима који су ме покретали на тражење смисла и читав живот сам на неки начин провео тражећи смисао у филмовима, у градњи, у музици и у катарзи. То је можда карактеристично за наше поднебље. Катарза, била она позитивна, била негативна, она је увијек ту и ту је заправо балкански човјек постигао своју артикулацију, ја мислим у мом случају.

И јесте ли га нашли?

– Углавном сам артикулисао све те идеје о мом интимном животу и о спољном фактору и то је, како бих рекао, заправо започето филмовима и једном ненаданом позиву у Венецију, који се онда наставио, заправо фестивалима који су се низали један за другим, али и партиципацијом, на свјетском тржишту кинематографском тада у прошлом вијеку.

Сад су услови промјењени, али ја сам ипак успио да направим у двадесетом, двадесет првом вијеку филм. То је био Живот је чудо, направио сам Марадону, направио сам Пепеа, направио сам На млијечном путу. Значи, онако полако кочим ту велику композицију тог воза који стиже негдје на неку станицу или, ако хоћете, брода који ионако не баш мирним водама прилази луци, а гломазан је и има пуно терета на себи и покушава да пристане и да се веже.

То ће трајати још неко вријеме. И утолико та артикулација није ни завршена, али је моја позиција и моја егзистенцијална тачка око које се везује читаво то плетиво мог живота је врло прецизна. Мене су дефинисали правда и осјећај припадности својој култури, што није било увек упутно, посебно не у фази рата тих деведесетих који сад већ иза нас стоји преко 35 година и никако да се заврши тај рат и мржња у људима.

Мене је Бог оперисао од тог ружног осјећања и ја сам га…а можда због тога што сам артикулисао ту идеју тла које је било како су га звали ни Исток ни Запад, или Дрина која је дијелила. Кажу археолози да постоје бројни примјерци у Дрини новчића из римског периода и чак и раније.

Значи тај најновији рат је био најстарија тема коју је Андрић на најбољи начин исцртао једном идејом – гради се мост, треба и једна и друга обала да се повежу, а локално становништво није баш срећно због тога. И каже Андрић, и онај муслиман коме је ђед још увијек у православној вјери и православац кад се сретну ујутро, а сви примијете како ноћу неко руши мост, и њих двојица једно другом покажу оно као све је у најбољем реду.

Или има једна анегдота која само потцртава Андрића, а она је из живота рокенрола. Елтон Џон је стигао у Сарајево негдје за вријеме Бранка Микулића. Тада је, за подсјећање, највећи скандал који је неко могао да уради било када има приватну кућу велику као што је имао Микулић и да му син дође „мини морисом” у школу у четврти гимназије. У то вријеме долази Елтон Џон који је био неки предсједник или је имао неки фудбалски клуб у Енглеској. Углавном, отишао је на Жељин стадион, окренули су се један другоме леђима Микулић и он, јер Микулић није је био сигуран да друг Тито баш ако воли Бреговића, да мора да воли и Елтон Џона.

И, концерт је на Зетри, тек отвореној сали у горњем дијелу Сарајева према Нахореву уз Кошевски стадион. Опрема је свјетска. Елтон Џон почиње концерт на оном клавиру, лупа и почиње да пјева, међутим, у публици није било чак ни триста људи. И у таквој ситуацији, понавља се та Андрићева слика. С Нахорева сиђе један полукрезави тип, подбочи се овако, погледа у недостатак масе за концерт, погледа онај велељепни и свјетлосни израз и Елтона Џона и гледа га и каже: Е, мој Џонстоне, мој Џонстоне…

Ја се радо сјећам тих лудости зато што ти свјетови из којих смо потекли, они имају начин на који се само одбрањују од свијета. Међутим, нажалост, у то улази и то одсуство свијести о достигнућима и о читавом поретку који влада у свијету.

Тако да, ето…говорили смо о артикулацији и о томе шта човјек може да уради изван онога чиме је одређен као основним карактеристикама. Дакле, оним гдје си рођен, које си цркве слушао, а које џамије, а поред које си прошао, са којим си друговима био…

Сад код мене постоји тај проблем за ту артикулацију јер је највећи дио људи са којима сам ја одрастао је већ умро. И сад ту настаје та литерарна самоћа која се надомјешћује практично опет радом и зато ја и припремам нови филм који се зове Инжењер лаке шетње и у њега ћу да унесем у тај свијет Достојевског у Русији, онолико колико ја могу и колико ја осјећам. А мислим да то није мало кад је у питању разумијевање сиротиње из свијета са којим сам ја практично провео читав живот.

Ја лично се не препознајем много у овом данашњем свету. Како Вама све то изгледа? На пример ја волим велика платна, мени филм није исто да гледам филм у биоскопу или код куће на каучу. Како Ви видите све то, како доживљавате?

– Слично је то било крајем вијека. Ја кад сам радио Андерграунд, ја сам имао на уму ту велику естетску промену која се десила, иако сам после тога направио Живот је чудо који је много мирнији филм, али ја сам Андергроунд једва преживио. Ја сам једва преживио то константно улажење у катарзу која је произвела губитак земље, губитак заједништва, губитак свега и појединаца, људи.

Рат који је, сад се показује, то је једно уносно предузеће, а ми смо имали тај срећни период да је Хладни рат Европу оставио изван рата читавих шездесет, седамдесет година. Па смо онда ми били први да га започнемо, иако сам ја чврсто уверен, по свим подацима које ја имам, да је то увезен рат и да је он само консеквенца пада Берлинског зида. И да ми нисмо рођени са тим мржњама толиким, него да се оне створе и нагомилају а онда се изражавају управо кад неко са стране потпали ту ватру.

То је као пожари који се свако мало, али у неком реду јављају. Тако и ти ратови. Тај посљедњи рат је направио једну чудну инверзију. Сви који су били Југословени, ја рецимо у Паризу, били смо оптуживани за великосрпство, а сад се у ствари сви они који се залажу за Србију, они су гори од тог великосрпства који је тада постојао, и сви су профитирали. Сви су добили и државе и језике са тим што они, наравно, имају институције које тврде да је то увијек постојало, а није, то се зна.

И утолико је фобија која се ствара од Срба, или ако бих рекао, једна врста бјеса који се онда постепено претвара у мржњу је мјерен том идејом, у којој мјери мрзиш Србе у тој мјери, рекло би се, имаш и довољно материјала у свом национу да створиш боље услове за живот.

Да ли то личи на оно што се сада дешава са Русијом?

– Па ми смо у паралели са тим. Ми смо мали Руси на Балкану, мали Руси у Европи. И то што они сада раде са Русима, неће то проћи овако како изгледа. Не мислим ја да ће њих Руси овдје да нападају, али мислим да ће на крају, доћи до компромиса и да ће све оно што ми нисмо могли да направимо у Хрватској, изгубивши територију, изгубивши људе који су истјерани од тамо. То мене једино боли што се на то заборавило и што се то води у оном рафу домовински рат, а не етничко чишћење…

То су та два стандарда која постоје у свету?

– Тако је… И тамо негдје код Дрине, на том потезу који је папа називао, а они су често у тим својим говорима Србе називали паганима. Срби имају црву, шта год католици мислили о њој, али та црква је жива и она је народна као и то тијело црквено које је заправо тијело једног читавог народа.

Хоћу да кажем, остаје мноштво нерешених питања и рекао бих да она и не могу бити ријешена. Како каже овај Абдулразак Гурна који је био код нас, нобеловац, у својој једној књизи која се зове Крај мора, каже: Знамо ми шта су европске вриједности, а знате ли ви коју смо ми, у читавом свијету, платили цијену за те вриједности? Претпостављам да иако знате, нећете то да признате, али имате идеју, требало би да знате да би и ми мало да уживамо у тим вриједностима кад смо већ ту цијену платили.

Посветили сте филмове Марадони, Мухики, можемо ли да очекујемо нешто ново ускоро, већ дуго не снимате

– Од 2016. Дуго је то јесте, али ја сам свирао, завршавао свирке, завршавао Андрић град, написао сам три књиге.

Пре неколико дана сам разговарала са Моником Белучи овако као сада са Вама и када сам је питала шта Вам падне на памет кад помислите на Србију, она је рекла моје најлепше филмско искуство једне дивне љубавне приче људи у годинама. То је та енергија, јер ја нисам очекивала да ће ме Кустурица назвати у том периоду мог живота…

– Јесте, то је био период живота у коме су управо та два вијека, тј. нови вијек се успостављао и он се још увијек није успоставио и онда су те љубавне приче о прошлости, са том класичном поставком. Оно што је утјешно и за њу и за мене да је тај филм жив и данас и ја видим да гдје год одем, било којим поводом, сви га често спомињу.

Значи да су то они филмови који се јаве као амфибија, одједном се појаве из даљине, као што се данас и Андерграунд може узети у обзир као један од филмова који су на крају вијека направљени, а који су много тога предвидели начине на који се ствари одвијају, социјални живот у свим заједницама у свијету.

Да ли вам се чини да је Андерграунд метафора данашњег времена?

– Чини ми се да је он дијагностички потпуно успио и да је на неки начин синтетизовао Замјатина, Орвела и све ове који су говорили заправо о периоду надвласти елите и тог простог пута којим су владали. Владали су најгори и владају на најгори начин. Користе лаж и негирају реалност као неку општу истину која је бескрајно глупа, а у ствари уз континуирани прогрес везују неку своју истину која је у прошлом веку била филозофски покрет позитивизма, па се то тако звало позитивистички истина.

А то је данас чиста лаж, јер ту се данас у ствари ради о избјеглицама, о свим онима који су знали шта су те европске вриједности и који су платили цијену за те европске вриједности, укључујући и Русију, која је упала у то хтијући да одбрани своју културу на тим границама једне земље која никад није била, рекао бих културолошки ентитет у мјери одвојен од Руса да би био сам препознат. И данас је тамо један рат који сви користе да одувају Русију, а уопште не схватају да то није могуће. Као што су деведесетих хтели да одувају нас и тад смо ми схватили да је са Србима та игра немогућа.