„Рат бројевима“: Колико је живих сахрањено у Поточарима?

Новорођенче Фатима, наводно најмлађа жртва сребреничког „геноцида“ била је, по тврдњама њене рођене мајке – мртворођена беба, која је неким „чудом“ завршила у Меморијалном центру у Поточарима. Иако Фатима није скончала од „злочиначке српске руке“, већ је, како је њена мајка Хума рекла, разлог њене смрти била око врата обмотана пупчана врпца, за спин-мајсторе из Сарајева, узрок њене смрти су – Срби.

Фатимин нишан само је један у непрегледном пољу нишана у Поточарима који су били све што је међународној заједници било потребно да Србе окриви за „геноцид“. За све оне одане истини, међутим, исти ови нишани – доказ су једне велике преваре – преваре у чијој је самој сржи била управо идеја да Срби постану и остану вечити кривци.

Без обзира на то што су од 11. јула 1995. године прошле готово три деценије, за свако обележавање годишњице „геноцида“ у Сребреници, у Поточаре довозе нове табуте – са наводно новоидентификованим жртвама.

Данас ће тако бити укопано још четрнаест људи, а један од њих, Хамед (Ибрахим) Селић, према тврдњама председника Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимира Којића – само још један у низу доказа манипулација Меморијалног центра у Поточарима.

Иако се Селић сахрањује са још 13 особа, према речима нашег саговорника, њега уопште и нема на списку од 8372 жртве наводног геноцида. Дописаће га.

Уосталом, од почетка је то био „рат бројевима“, како је то признао један од хашких истражитеља Жан Рене Руез, који је сведочио у свим случајевима везаним за Сребреницу – од процеса против Радослава Крстића (2001) до суђења Младићу (2016).
Сребреница: Тријумф пропаганде

„Велика цифра убијених у Сребреници била је потребна Билу Клинтону из најмање три разлога: први да шокира јавно мњење да би се војно интервенисало (бомбардовало), други да оправда дизање оптужнице за ‘геноцид’, и треће, да скрене пажњу са злодела и највећег етничког чишћења, после Другог светског рата, Срба из Републике Српске Крајине од стране Хрвата“, писали су Марко Атлагић и Александар Мартиновић у свом, пре две године објављеном, научном раду „Масакр у Сребреници 1995. године је највећи тријумф пропаганде“.

Да је сребренички масакр највећи тријумф пропаганде и да, и поред свих лажи које су пласиране, остаје недостижан у својој симболичкој моћи, тврдио је и професор Едвард Херман са Универзитета Пенсилваније, истичући да су Срби у Сребреници убили између 500 и 1.000 муслимана, односно двоструко мање него у првом таласу покоља у Сребреници – када је од 1992. до 1995. године убијено 2.383 српска цивила.

На истој линији био је и Американац Филип Корвин, у јулу 1995. највиши представник мисије УН у БиХ.

„Цифра од 7.000 убијених, с којом се често барата у међународној заједници, је једно неодрживо претеривање. Права цифра је вероватно ближа броју од 700“, тврдио је он.

Али, ако се Срби могу оптужити без доказа, шта су онда, докази да су те оптужбе биле лажне?

Како је раније указивао политиколог Александар Павић, аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници“, на Меморијалу у Поточарима код Сребренице исписана је цифра „8.372…“ која представља укупан број сребреничких жртава, али се признаје да тај број укључује и оне које се још воде као „нестали“. То значи да о њиховој судбини ништа није утврђено, а три тачкице после овога броја значе да број није коначан. А, како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“?

„Нико нема увид у њихов форензички поступаак, који је потпуно затворен, па чак и за ове који се сваког 11. јула сахрањују у Поточарима – нико нема увид у доказе. Форензички може да се утврди идентитет, али нико не може да каже како је настала смрт и где је настала и они то крију као змија ноге и годинама тиме манипулишу“, истиче за РТ Балкан Павић.

Он додаје да у Поточарима свесно и намерно „мешају“ жртве колоне 28. дивизије која се повлачила из Сребренице пред борбом, за које је још Хашки суд рекао да је била мешовита, цивилно-војна колона која је као таква представљала легитимни војни циљ.

„Говори се о 5.500 до 6.000 људи који су страдали приликом повлачења дивизије. Касније су на местима где су сахрањиване легитимне жртве борби проналажене гробнице које су приписане стрељањима. Све њих желе да представе као да су жртве стрељања, иако нико никад није успео да утврди тачан број људи који су тако страдали. Хашки трибунал је био дошао до неке цифре од 2.000 људи, с тим што и ту мора да се нагласи да је само за њих 300-400 дефинитивно могло да се утврди да су били жртве стрељања јер су били везаних руку или очију“, истиче наш саговорник.

Павић додаје да се чак и у хашким пресудама помињу бар три различите цифре које варирају, а да је бројку од 8.000 још у ратно доба први поменуо Црвени крст урачунавајући у њу и нестале са тог простора.

„Они од тад покушавају да оправдају цифру купећи из разних гробница људе за које идентитет чак није сигуран“, закључује аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници“.
Фабрика лажи и „живи мртваци“

На каменој плочи у Меморијалном центру у Поточарима уклесан је број од 8.372 жртве. Али, неке од тих „жртава“ и дан данас су, међутим, живе.

„Јавност већ зна да постоји списак људи који у Поточарима имају свој нишан, а живи су. Тај број је проверен, представљен је са све сликама тих људи, матичним бројевима и именима оца. Ја лично знам човека који је тамо ‘сахрањен’ а до недавно је био возач начелника општине и живи недалеко од Поточара. Реч је о Јусуфу Смајловићу“, објашњава Бранимир Којић у разговору за РТ Балкан, називајући Меморијални центар у Поточарима „фабриком лажи“.

Но није у питању само 87 „живих мртвака“, већ их је, према речима нашег саговорника много више. Којић тако каже да постоји списак на коме је још више од 300 особа чија су имена уклесана на плочи сахрањених, а који тамо нису покопани.

„Та имена још нисмо објавили у јавности, јер још нисмо проверили све матичне бројеве тих људи. Али, то је списак из америчког телефонског именика, значи то су људи који живе у Америци, а имају иста имена, презимена и истог оца као они који су сахрањени. Немогуће је да се баш три стотине имена случајно понавља“, указује Којић, подсећајући да је доскорашњи директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић изнео тврдњу и да је на обележју у Поточарима исписано 816 имена која никада нису вођена у предратној евиденцији – који се дакле нису ни тада водили као живи.

Добро је познат и случај Суља Суљагића, оца директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића, који је, како кажу, према изводу из Матичне књиге умрлих страдао 24.12.1992. у Вољевици код Братунца као припадник тзв. Армије БиХ. И он је, међутим, у јулу 2005. завршио у мезарју у Поточарима, као један од нишана који „доказује“ да су Срби злочинци.

Због тврдње да је Суљагићев отац погинуо у нападу на српско село, директор Меморијалног центра поднео је кривичну пријаву нашег саговорника. Смета му, каже Којић, што су га демаскирали да је сахрањен као жртва наводног геноцида.

„Мој отац је убијен на свом огњишту, а његов је убијен у нападу на српско село. Нису тамо ишли ни да копају гробове, ни да играју коло, ишли су да убијају“, истиче наш саговорник.
Ко је све добио нишан у Поточарима?

Међутим, не може се исписати толико тужби, колико је оних који не верују наративима из Сарајева и који се труде да лажи демонтирају.

Заменик начелника општине Сребреница Момчило Цвјетиновић, који је био учесник догађаја у јулу 1995. године, када су јединице Војске Републике Српске ослободиле Сребреницу, такође је истицао како су тврдње о броју жртава из тог периода, уписане на спомен обележју – лаж.

Он је уверен да је у Поточарима прво постављен камен са уписаним бројем од 8.372 бошњачке жртве из јула 1995. године, до којег „на сваки могући начин треба доћи“.

Не само да Цвјетиновић тврди да су посмртни остаци готово свих Бошњака страдалих у нападима на српска села током рата, пре 1995. године, пребачени у Поточаре, већ истиче да на сеоским гробљима има много надгробних споменика са именима и датумом смрти многих, чија су имена уписана и у Поточарима.

Уз то, у Поточарима су, каже, међу жртвама јула 1995. године, сахрањени чланови породица погинулих бошњачких бораца који су то желели.

Ово је, уосталом, потврдио и некадашњи дирекор меморијалног центра у Поточарима Мерсед Смајловић, који је рекао да је Канцеларија високог представника својевремено именовала комисију по чијем налогу је укопано и 75 особа које су убијене пре наводног геноцида.

„По одлуци те комисије у Меморијалном центру Поточари сахранили су се чланови уже породице један до другог – брат до брата, или отац до синова. Тих 75 особа није убијено у геноциду, али на нишанима и пише тако, све се може видети и доказати. Са таквом праксом се престало 2007. године када је Високи представник у Босни и Херцеговини наметнуо Закон о Меморијалном центру Поточари“, рекао је тада Смајловић.

Страшније од свега је што многи сумњају да су у Поточарима сахрањивани и Срби.