Парадокс резолуције о Сребреници: Уместо да потресе Србију и Српску – уздрмане земље региона

После гласања у Генералној скупштини УН за резолуцију о Сребреници, Црна Гора је ушла у озбиљну политичку кризу и прети јој пад Владе, односи међу ентитетима у БиХ су никад гори и та земља све је ближе распаду, а председница Северне Македоније Гордана Сиљановска Давкова изјавила је да није била консултована о гласању.

Тако да је тај документ, не само нарушио односе међу земљама у региону већ је и изнутра политички потресао саме те државе, иако је један од прокламованих циљева предлагача било помирење у региону.
За усвајање резолуције о Сребреници гласали су представници 84 земље, укључујући БиХ, Црну Гору и Северну Македонију, док је 19 земаља било против, а 68 уздржаних.
Трансфер геноцида – ослобађење од лоше прошлости
Тешко је дефинисати шта је био прави циљ Резолуције јер по свему ономе што је произашло као последица – ништа се добро и рационално није догодило, каже за Спутњик политички аналитичар Дејан Вук Станковић.

Изгледа да је циљ био да Немачка заједно са колективним Западом покаже да још увек има већину у Генералној скупштини и да се Немачка и Руанда полако али сигурно трансфером геноцида на неког другог ослобађају своје лоше прошлости, додаје Станковић.

„Мислим да је то био један циљ предлагача, а БиХ, тачније њен бошњачки део имао је за циљ следећу ствар, а то је да стекне аргумент у прилог неког редефинисања статуса Републике Српске и заправо из те перспективе они наступају. То није, очигледно успело и сад долази до последица те резолуције, посебно у земљама у региону. У Црној Гори је отворен политички рат између Спајића и просрпских странака који има перспективу да траје и бојим се да ће у овим околностима политичка власт у Црној Гори бити нестабилна, а статус Срба се неће нешто посебно мењати.“
Потреси у „региону“ – из кризе у агонију

Што се тиче БиХ, она је ушла из кризе у агонију и заиста се данас та држава налази у једном политичком и безбедносном вакууму и нико не зна шта ће бити следеће, додаје Станковић.
„Република Српска најављује референдум о самосталности као последицу једностраних одлука бошњачких власти, Хрвати су латентно незадовољни својим статусом још од Дејтона на овамо јер немају свој заштитни ентитет, а Бошњаци желе да доминирају БиХ и за то имају неку прећутну подршку било Запада, било исламских земаља. Наравно, свако их подржава са неким различитим мотивом. Што се тиче Македоније, они су подржали евроатлантску агенду надајући се да ће тиме себи побољшати положај у очима западних савезника. Они стагнирају и као друштво и кад је реч о европским интеграцијама, а истовремено су бременити једним етничким конфликтом између Македонаца и Албанаца који само што није почео.“
Раст евроскептицизма код Срба

Тако да је Резолуција само усталасала духове у региону, хомогенизовала Србе, појачала евроскептицизам у Србији и међу српским народом, што је последица придржавања неких матрица које су на Западу формиране деведесетих а од којих они не одустају, додаје Станковић.

Реакцију председнице Северне Македоније Гордане Сиљановске Давкове да није била консултована о гласању, Станковић оцењује као унутрашњу политичку ствар у тој земљи.
„Мислим да ће то вероватно додатно искомпликовати односе у Северној Македонији. Шта ће и како ће то бити остаје да се види, али у принципу то никоме није требало, па ни Македонцима. Очигледно је та ствар много компликованија и комплекснија него што то у овом тренутку изгледа“, закључио је Станковић.