Мило Ломпар: Његош је указао на сва три момента Христове и косовске судбине

Христов улазак у Јерусалим — Тај улазак долази одмах после Лазареве суботе, и оног Лазара који је ускрснуо, и на неки начин обележава један пут у Страсну недељу у којој ће се одиграти све оно што је судбински важно и за човечанство, и за наш народ.

Христов улазак у Јерусалим обележава три пресудне ствари: прву ‒ Његов избор да крене оном стазом којом се опредељује заувек за Царство небеско и за оно место које има човек када изабере тај пут. Но, да би се тај пут изабрао неопходно је да се претходно прође једном стазом на којој се показује неминовна издаја. Издаја је онај моменат када Христ бива проказан и када, Он, обративши се својим хапситељима каже: „Сад је ваш час и област таме“. У том тренутку изгледа као да је све тама и да се ништа не догађа мимо тога. Потом је тај тренутак доведен до треће тачке, која обележава Његово распеће које је Његов подвиг. Дакле, у том односу између једног избора, једне издаје и једног подвига крије се цјелина историјског пута, како човјека тако и народа. Та целина пута подразумева пут којим иде косовска традиција нашег народа, која се састоји, такође, из три момента Лазаревог избора; тренутка када Кнез Лазар бира Царство небеско са оним бесмртним стиховима народног певача „Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Затим, онај пут који је народно памћење, као нека врста прегледа онога што се колективно мисли обележило именом – не историјски тачно, али митски одређено – Вука Бранковића, као једне издаје која прати историјски пут човека и, потом, трећи моменат забележен и на Стубу косовском у стиховима Деспота Стефана Лазаревића, и забележеног у стиховима Јефимијиним пут подвига који обележава Милош Обилић.

Христов улазак у Јерусалим — Тај улазак долази одмах после Лазареве суботе, и оног Лазара који је ускрснуо, и на неки начин обележава један пут у Страсну недељу у којој ће се одиграти све оно што је судбински важно и за човечанство, и за наш народ.

Христов улазак у Јерусалим обележава три пресудне ствари: прву ‒ Његов избор да крене оном стазом којом се опредељује заувек за Царство небеско и за оно место које има човек када изабере тај пут. Но, да би се тај пут изабрао неопходно је да се претходно прође једном стазом на којој се показује неминовна издаја. Издаја је онај моменат када Христ бива проказан и када, Он, обративши се својим хапситељима каже: „Сад је ваш час и област таме“. У том тренутку изгледа као да је све тама и да се ништа не догађа мимо тога. Потом је тај тренутак доведен до треће тачке, која обележава Његово распеће које је Његов подвиг. Дакле, у том односу између једног избора, једне издаје и једног подвига крије се цјелина историјског пута, како човјека тако и народа. Та целина пута подразумева пут којим иде косовска традиција нашег народа, која се састоји, такође, из три момента Лазаревог избора; тренутка када Кнез Лазар бира Царство небеско са оним бесмртним стиховима народног певача „Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Затим, онај пут који је народно памћење, као нека врста прегледа онога што се колективно мисли обележило именом – не историјски тачно, али митски одређено – Вука Бранковића, као једне издаје која прати историјски пут човека и, потом, трећи моменат забележен и на Стубу косовском у стиховима Деспота Стефана Лазаревића, и забележеног у стиховима Јефимијиним пут подвига који обележава Милош Обилић.

И када се могло учинити, у тами турских векова, да је то нешто што је остало само заувек иза нас, Његош је у „Горском вијенцу“, у тој књизи у којој се црногорска историја појављује у свом митском руху посветио дело „Праху оца Србије“. Дакле, на том месту, и у тој Посвети, Његош је поређао сва три момента Христове и косовске судбине. Његош је ту, прво, обележио Карађорђа у знацима његовога избора. То су они стихови да „витеза сустопице трагически конац прати:/ твојој глави би суђено за в՚јенац се свој продати!“. Глава која је дошла и за венац ‒ било херојски било мученички ‒ јесте глава која обнавља Лазарев избор и која Лазара смешта на једно место које се у традицији одређује именом Кефалофороса, (Главоносца); дакле, онога ко даје главу за оно што му је најважније.

Али, Његош није у „Посвети праху оца Србије“ превидео ни други моменат косовске традиције – издају, коју можемо видети у стиховима „Поколења дјела суде, што је чије дају св՚јема!/ На Борисе, Вукашине, општа грми анатема“. Поређавши имена издајника, како их је видело историјско памћење његовога времена, он је обележио исто онако како је у прологу „Луче микрокозма“ написао за „Вујицу, Вука, Вукашина“; дакле, она места у судбини човека – када човек издаје сам себе – и у судбини народа када народ издаје оно што га позива у постојање.

Трећи моменат јесте место које Његош у дубокој сагласности са Христовом поруком износи. То је подвиг! Нема, дакле, косовске традиције ако са на њеном исходишту и на њеном смислу не смести подвиг. Тај подвиг оличавају стихови: „Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће/, ал хероје кâ Пожарске дивотнике и племиће,/ гле Српкиње сада рађу…/ Благородством Српство дише,/ бјежи грдна клетво с рода,/ завјет ‒ Срби испунише“. Ево је кључна реч: завет ‒ косовске традиције која је стигла до 19. века да после таме турских векова славом чојства и јунаштва у 20. веку [засветли] балканским ослобођењем и уједињењем нашег народа. А данас? Данас ми живимо једно од тих доба које је далеко од доба подвига; наизглед, јер се никад не зна кад ће оно доћи, а близу доба издаје које делује као да се одиграва пред нашим очима. Тај тренутак треба издржати, иако се некад чини да је у људском животу неиздрживо. То је овај тренутак у којем одјекују Христове речи „Сад ја ваш час и област таме“. Те речи долазе у Страсној недељи која је пред нама и оне нас на неки начин опомињу на подвиг. А подвиг је да у овом тренутку не заборавимо наше цркве у Македонији, не заборавимо Старо Нагоричане, не заборавимо Прилеп, не заборавимо оно по чему смо обележили једно велико доба и једну велику епоху и једну невиђену таблицу сопствене душе, и да у исто време не заборавимо и не дозволимо колико је у људској моћи да нам се отме Косово и Метохија нашом руком и да то заувек остане на образу нашег поколења. То је моменат у којем ми треба да кренемо путем подвига управо у Страсној недељи која је пред нама…

*Бесједа проф. др Мила Ломпара изговорена 28. априла 2024. године, у оквиру празничне академије коју је приредио Манастир Златица, поводом своје Славе –Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвијети).

**Текст „скинуо с траке“ и приредио за портал Журнал М. Д.

Tekst nije dozvoljeno prenositi bez odobrenja autora