Шта је данас деци Чика Јова Змај? Генерације су проговориле тепајући Змајеве стихове

Српски нараштаји су на песмама Јована Јовановића учили да читају и у њима су се научили љубави према народу, добру и истини, а његов феномен огледа се у томе што од 1858. до 2023. скоро свако дете у Србији зна бар неколико Чика Јовиних песама напамет

Јован Јовановић Змај је испевао „најбоље дечје песме у српској књижевности где су велике истине, људска и благородна човечанска осећања казивана приступачно, лепо и просто“. Ова оцена књижевног критичара Јована Скерлића („Историје нове српске књижевности“, 1914) најбоље описује актуелност стваралаштва Чика Јове Змаја и данас, када прослављамо 190 година од рођења највећег српског песника за децу Јована Јовановића Змаја (Нови Сад, 6. децембар 1833. – Сремска Каменица, 14. 6. 1904).

„На тим песмама неколико нараштаја српских учили су се читати, и у њима су се научили љубави према народу, добру и истини“, истакао је Скерлић, а нобеловац Иво Андрић је рекао да смо кроз његову поезију „сви прошли и попили нешто од њене мудрости и лепоте“, и да је његова генерација из „Певаније“ први пут сазнала за магију риме и римовања.

Бивши председник Матице српске Божидар Ковачек је пак истакао да су „све генерације нашег века проговориле тепајући Змајеве стихове“.

„И мада су критичари и књижевни ауторитети различито оцењивали његово дело, чак га и потпуно оспоравали, попут Богдана Поповића, који песме за децу није држао за озбиљну књижевност, чињеница је да је Змаја потврдила сама култура. Његове песме за децу истински су феномен пошто живе несмањеним интензитетом у свим генерацијама: наше родитеље учили су Змајевим песмама, они нас а ми своју децу, те у овом тренутку нека нова деца у породици, вртићу и школи читају Змаја“, истиче за РТ Балкан професорка Књижевности за децу и младе на Факултету за образовање учитеља и васпитача Универзитета у Београду др Зорана Опачић.

Сваки глас о томе да је превазиђен, да је само поучан и превише експлицитан, те да је његов језик ипак превише архаичан за данашње нараштаје, демантује управо чињеница да од 1858, када је објавио прву песму „Гаша“, до данас свако дете у Србији зна бројне Змајеве стихове напамет – зато је Чика Јова лице, амблем, лична карта српске књижевности за децу. Штавише, како је наслутио критичар Љубомир Недић („Из новије српске лирике“, 1893), Змајеви стихови су у тој мери присутни да ће се „мислити да их је увек било“.

„Змај је добро знао да деца кроз игру спознају свет много пре него што су то установили модерни психолози, па је често певао о игри имитације, комедије, са луткама, животињама, колективним играма. Разумео је да ће најбоље постићи мету хумором, играњем језиком, стварањем невероватних сновидовних слика, у чему је понекад на трагу онога од чега крећу Луис Керол, па надреалисти“, истакла је професорка Опачић.

И поред превелике туге за губитком рођене деце, Змајеву поезију није прекрила трагика. Децу је волео очински, срдачно и топло и само тако је могао написати толико истинитих и лепих песама за њих и о њима.

„Нико децу није волео тако лепо и једноставно као Змај Јова“, рекао је Душко Радовић.

„Од деце је очекивао да израсту у племените, часне, вредне и незлобиве људе. Подстицао је своје младе читаоце на емпатију, на бригу према нејакима и обесправљенима, учио љубави а против мржње и пакости. Било му је важно да млади ‘почувају свој језик’, познају своју традицију како би били живи медијатори културе и свога рода и с бригом наставили да је развијају“, нагласила је Зорана Опачић.

Професорка је подсетила да је стваралаштво Јована Јовановића махом везано за часопис „Невен“ (први број 1880), чији је био оснивач, уредник и највреднији аутор и то изузетно модеран за тадашње време.

„Читање је игра у коју дете треба да буде увучено, заинтригирано одгонетањем загонетки и ребуса, домишљањем одговора на празнине у стиховима уз помоћ риме. Подстицао је младе читаоце на сарадњу, коментарисао њихове радове, допуштајући им да и сами уређују део листа. Разумевајући важност визуелног, први је почео да црта стрипове, песме кроз ‘каишеве’ сличица, разнолике илустрације, што све показује његов иновативни и интермедијални приступ књижевном тексту“, истакла је др Опачић.

А како данас мерити значај Чика Јове Змаја за сва детињства?

„Лако, рекао би Душко Радовић: ‘Покушајмо да замислимо нашу историју, културу, литературу, наше животе без Змаја. То колико би нам Змај у свему недостајао, права је мера његове величине'“, закључила је за РТ Балкан професорка Опачић с Београдског универзитета.