ТРИ БОЈЕ ЛЕВИЈАТАНА И ПЕЧАТ ОСМОГА ДАНА ИЛИ ЛИБЕРАЛИЗАМ И НИХИЛИЗАМ: РАЗГОВОР СА ДИОНИСИЈЕМ – ДЕЈАНОМ НИКОЛИЋЕМ
Дионисије–Дејан Николић је песник, философ, теолог, драматург, сценариста, преводилац, оснивач и потпредседник Института за националну стратегију. Објавио је књиге песама: Упутства за васпитање младих принчева, Архајски Денди, и Блондогенет; расправе: Tractatus–TeoLogico Philosophicus: Креациоекснихилоборци и креациоекснихилопоштоваоци, Два рата и два мира; Лав Шестов и трећа димензија мишљења (са Миланом Ивковић); Четири огледа о хришћанском либерализму: Магија Жан-Пол Сартра, Магија Карла Шмита, Хаманове Лествице Метакритике и Портрет Песника као Херувима (у издању Института за европске студије и Архива Војводине). Управо његова последња књига је повод за овај разговор.
Ничеова објава „смрти Бога“ у „Веселој науци“ није нимало весела – један шашави човек поставља питање ближњима како смо ми, људи, могли да убијемо Бога и слути суновратни ковитлац у који наша планета упада. Својом књигом, која се бави „онтологијом либерализма“, настојали сте да истражите плодове нихилистичког побачаја човешта у име „Слободе За Ништа“. Кренули сте од Сартра. Зашто?
Могло би се рећи да сам кренуо од Сартра у складу са принципом да треба започети од онога што је најпознатије, наставити са мање познатим, да би се на крају стигло до најмање познатог и чак готово непознатог већини читалаца. За Жан-Пол Сартра су многи већ чули, читали га или га гледали на позоришној сцени. До недавно, то није било нимало лако избећи, чак и ако бисмо то пожелели. (Додуше, Сартр је такође и само једна, од многих музичких тема и мотива, којима се више пута враћам и вишеструко их варирам, у сва четири огледа, као у четири става симфоније. Из тог, музичког разлога, Сартр је један од главних јунака и последњег, четвртог огледа.) За Карла Шмита је чуо знатно мањи број људи, а још мањи број га је читао или проучавао. Што се тиче Јохана Георга Хамана, и његове Метакритике Имануела Канта, ретко ко је чуо за овог великог Пруског мислиоца Српског порекла, а и међу њима готово нико га није нити читао нити проучавао. Чак и на катедри за Немачку Философију на Философском Факултету Универзитета у Београду, нити је Хаман у програму студија, такозваном курикулуму, нити је Хаманово дело познато професорима. И то је највероватније сасвим оправдано. Баш као што становник Калињинграда Кант никада није био Немачки већ Пруски мислилац Шкотског порекла, исто тако ни Калињинграђанин Хаман никада није био Немачки мислилац, и то је увек нарочито истицао и наглашавао.
Али, да би заиста било јасно место Сартра, којим се нарочито бавим у првом од четири огледа, најбоље би било, заправо неопходно, да погледамо архитектонски нацрт целе књиге, макар у ораховој љусци. Као прво – Четири Огледа о Хришћанском Либерализму нису без извесног, нимало случајног (додуше полемичког) дослуха са делом (ваља се надати) блаженопочившег господина Исаије Берлина: „Четири Огледа о Слободи„. Баш као и код Берлина, и овде имамо и негативну и позитивну слободу: и слободу од и слободу за: слободу од греха и од смрти, и слободу за обожење и вечни живот – у којем ће нам, како је писано, све бити могуће што пожелимо, дакле: Максимум Либерализма без граница.
Штавише: пошто ће спасени, односно свецело обожени богови по благодати бити не само бесконачни већ и беспочетни (anarhon): имамо и Максимум Анархизма без граница. In nuce: експлицирамо духовнополитичку теорију Православног Анархолиберализма, сматрајући то важном ставком у Културном и Духовном Рату који се води за сваку реч, појам, категорију, израз и термин – између осталог.
Као друго – у прва три огледа су тематизоване три боје Левијатана: у Магији Жан Пол Сартра црвена, у Магији Карла Шмита црна, а у Хамановим Лествицама Метакритике тематизована је Магија Имануела Канта односно жута боја Левијатана (који у ЛГБТ и New Age варијанти може бити и дугиних боја). Тема четвртог огледа Портрет Песника као Херувима или Ars Poetica Christiana је: како упокојити, успокојити или преобразити Левијатана, односно Печат Осмога Дана: Нестворена Златна Светлост Истинске Слободе Братства и Јединства у Христу.
Све у свему: преко Сартровог црвеног, Шмитовог црног и Кантовог жутог Абракадабра! – стижемо до разрешења, до четвртог става ове Симфоније, до златног Амин! које изговара Песник као Херувим. Од самозаконодавства Нека буде како ја кажем! односно од магије, стижемо до Заповести Љубави Богочовека Исуса Христа, са оне стране псеудодилеме између аутономије и хетерономије: до Теантропономије. Дакле, стижемо до Нека буде воља Божја! Од магије, стижемо до молитве. А као што нас учи Свети Григорије Синаит: молитва је Бог.
Узгред, Ови Огледи, које бисмо могли сматрати и Пролегоменом за сваку будућу Четврту Политичку Теорију, ако нам Кант и Дугин допусте да се послужимо њиховим формулацијама, прошарани су мноштвом занимљивих и узбудљивих тематизација, које могу бити интересантне, а свакако поучне и подстицајне, и читаоцима без неког већег искуства у философским и теолошким штивима. И такви, али чак и школовани специјалисти, сазнаће зашто су толико важне фигуре Агрипине Трилеме и Платоновог Перитропа, која је разлика између нихилизма и немоизма, шта је Сартр покушао да сакрије од својих читалаца, да ли је Шмитов појам политичког уопште појам, од којих аутора је Хјум преписао „своје“ идеје по којима је постао чувен, да ли је и како је Кант који је у младости говорио да је молитва улизивање Богу под старе дане поверовао за самог себе да је Бог, ко је заправо био Гетеов и Кјеркегоров најважнији учитељ који је одбио да заједно са Кантом напише Физику за децу, зашто су Канта звали Звер из Кенигсберга, да ли је и зашто је Маларме био заљубљен у ништавило, како је Гијом Аполинер бранио српску ћирилицу, зашто су Цара и Бретон мрзели Бодлера и Рембоа, у чему су се слагали Старац Порфирије Кавсокаливит и Ернст Јингер, и још много тога другог… Књига садржи и два, верујем врло интересантна и корисна прилога, наиме мој превод први и за сада једини са немачког на српски језик чувених метакритичких студија Јохана Георга Хамана. У питању су Рецензија Кантове Критике Чистог Ума (1781) и Метакритика Пуризма Ума (1784). Рецензенти су Др Александар Стевановић и Др Александар Гајић, а аутор поговора и посебне препоруке је највећи Словеначки философ и песник Горазд Коцијанчич.
Век који је прошао донео је низ необично утицајних мислилаца који су нихилизам епохе покривали извесном виталистичком екстатичношћу, нудећи волунтаризам као лек за рационалистичку раслабљеност модерне. Међу њима уочавамо и Карла Шмита, са његовим „појмом политичког“. Колико је Шмит мислилац садашњице, како о њему говори Алан де Беноа и други мислиоци сличних опредељења, мада му и извесни „леви скретничари“ поклањају поверење? Пријатељ, непријатељ, ванредно стање – има ли ту места за политику као етику, умеће да обделавамо своје жилиште?
Строго узевши, црвени маг Сартр, црни маг Шмит и жути маг Кант – наравно, ради се о три боје црног, или три боје црне магије – подједнако су мислиоци данашњице, и у подједнакој мери код њих нема места за политику као етику, штавише, за етику као етику. Иако је лако стећи сасвим супротан, и подједнако сасвим погрешан утисак. Како је то могуће, и зашто је то тако, могао би неко да се запита? А одговор је, заправо, више него једноставан. Сва тројица имају исти корен (или ако хоћемо: исту обескорењеност) од истог дрвета су плод, или од истога су духа род. Који је то дух? Па управо онај, лукаве старе змије, који је Адама и Еву примамио из рајског живота у муку, страдање и смрт овог палог века.
Онај дух који на много места, од тада, па све до данас, и до краја времена, узвикује: Будите као Бог сами, сопственим снагама, Он вам не треба, лаже Он вас, плаши се да не постанете као Он, завиди вам! Онај дух који то изговара на много језика и на много начина. Било код Пика дела Мирандоле, било код Спинозе, Канта, Хегела, Дарвина, Маркса, Ничеа, Хајдегера, Фројда, Јунга, Сартра, Шмита, или код Ламетрија, Алана Тјуринга, Харарија и Шваба: принцип је исти, све су остало нијансе. Неопаганин Алан де Беноа се по томе ни најмање не разликује од Емануела Макрона, племенитог лажова Леа Штрауса (по његовим сопственим речима), Хенрија Кисинџера, Жака Дериде, Џудит Батлер или Френсиса Фукујаме и Жака Аталија.
То је дух који, истовремено, преко својих добрих – левих, и лоших – десних полицајаца (или обратно: како се коме више свиђа) проповеда: и да је човек једини бог, предиван, прекрасан, безгрешан и савршен у сваком смислу, штавише, да из дан све више напредује – и да је човек човеку вук, криво дрво које је немогуће исправити, гмизавац и црв, малоумни роб који не може без бича и без господара и тутора, и у великој већини штеточина коју би требало истребити. Дух Антихриста. Дух тајне безакоња. Дух тајне безљубавности! Супротан Духу Истине, Који нам сведочи да човек човеку треба да буде бог.
Онолико колико је Неопаганизам, тачније богоборство, мисао садашњице, толико је и Карл Шмит мислилац садашњице. И толико је и Алан де Беноа, руку под руку са Јувалом Нојем Хараријем, мислилац садашњице – шта год то значило. И њихова и Шмитова, баш као и Дарвинова Антропологија је – Хобсовска и Макијавелистичка. У њој је човек човеку вук, хијена и змија, а Рат је Отац свих ствари и свих ствари Краљ. Сасвим логично за Антропологију Антихриста, и изузетно савремено, у сваком палом веку и времену, наравно. За Шмита, следствено, а ко не верује нека сам прочита, иако делује као виц: Наполеон и Британска Империја су били Катехон, дакле одлагали су зацарење Антихриста. За Жарка Видовића и Ерика Фегелина Хегел је био црни маг, а за Шмита узорни Хришћанин; док је Достојевски, који је за Светог Јустина Поповића био Тринаести Апостол, за Шмита био слуга Антихриста, управо као противник Великог Инквизитора. У том смислу, као мислилац и апостол, лукави адвокат тајне безакоња, Шмит је изузетно актуелан. И Хобсов смртни бог Левијатан и Макијавелијев Иморализам – којима се Шмит безгранично дивио до краја свог живота у овом веку – налазе свој готово савршени модел у Великом Трансхуманистичком Ресету Шваба и Харарија.
Постоји само једно ванредно стање, у којем сви живимо – палост.
И постоји само један заједнички непријатељ целог човечанства и све творевине:
грех, и изумитељ греха са својим легионима.
И постоји само један Пријатељ свих који постоје и свега што постоји: Бог, са свим Својим светима.
И постоји само једно Редовно Стање: бити бог по благодати, и живети у рајском блаженству Будућег Века: које свако од нас може и треба да предокуси још сада и овде. Деца то редовно чине.
Руси кажу:“Гледај у корен“. Ваша књига се подробно бави Јоханом Георгом Хаманом који има „одлучујући утицај не само на своје најближе ученике Хердера и Јакобија, а преко њих и на Гетеа и остале припаднике покрета Sturm und Drang, већ и на Шелинга, Кјеркегора, и на цео комплекс најразличитијих праваца Егзистенцијалистичке философије, који се потом развио, али и на посткантијанску философију и мизософију уопште: и на постмодернизам и на постсекуларизам.“ Шта је од Хамана водило ка постмодернизму и ка данашњој „постистини“?
У чувеном писму свом ученику Хердеру, Хаман је сажео своје Философско-Филолошко-Теолошко вјерују: „И када бих био речит као Демостен не бих учинио ништа више него да поновим једну фразу три пута: ум је језик, Логос. Ово је кост коју глођем, и глодаћу је док не умрем. За мене, тама покрива ову дубину: ја још чекам анђела апокалипсе са кључем за овај амбис.” 1784. Хаман је писао свом ученику Јакобију: „Још увек нам недостаје граматика ума, попут оне намењене писању, и њихових заједничких елемената…” И опет 1787: „Да ли сада разумеш, најдражи Полуксе, мој језички принцип ума…и да сам претворио целу философију у граматику, у алгебру и конструисање према једначинама апстрактних знакова, који не значе ништа per se, и све могуће и стварно per analogiam?” Али и још много раније, наиме 1759, Хаман је мислио на овај начин. Антиципирајући Сосира, он је рекао: „Речи, као бројеви, добијају своју вредност на основу својег положаја на којем стоје, и, као новац, мењају одређења и односе својих значења у складу са местом и временом.”
Али, наравно, на један начин су Хаманов Језички Окрет протумачили мрзитељи мудрости, мизософи, попут Ничеа, Хајдегера или Дериде – надахнути духом лажи. А на потпуно други начин љубитељи Мудрости, философи, попут Кјеркегора, Џона Милбанка, Кетрин Пиксток или Џона Беца – надахнути Духом Истине. Наравно да су другачије сведочили они који су клицали: Бог је мртав, дакле Истина је мртва! и: Хришћанска Философија је оксиморон – од оних који су исповедали да је Бог Пут Истина и Живот, и да је синтагма Хришћанска Философија плеоназам. Хаманова Филологија Крста, philologia crucis, дакле, од многих је погрешно схваћена, и случајно или намерно фалсификована и злоупотребљена – не као Јовановска Филолошка Теологија Логоса, дакле: као Филотеја, већ – као „језичка Коперниканска револуција” у којој језик (тачније „његова” просопопеја: квазиперсонализација) постаје самосталан и аутономан: као нови идол Језика (сам, чист или an sich), уместо старог идола Ума (самог, чистог или an sich). Наравно, Антилогосни идол Језика је постао подједнако богомрзачки, човекомрзачки, и животомрзачки: било у свакодневици обичног језика, било у Надолимпијским висинама математичкологичкивештачкиинтелигентног језика – било као „Кућа Бића“, сасвим свеједно.
„Могли бисмо рећи, – пише Бец – парафразирајући једно Хаманово запажање – „Сасвим је сигурно да без Берклија не би било Хјума, као и да без Хјума не би било Канта” – да без Ничеа не би било Хајдегера, а да без Хајдегера не би било Дериде.” Овоме треба додати још једно запажање, подједнако несумњиво, а то је да: без Хамана не би било Хердера, без Хердера не би било Хумболта – а без њих не би било Ничеа. Или у скраћеној форми: без Хамана не би било Ничеа. Suma sumarum: без Хамана не би било Ничеа, без Ничеа не би било Хајдегера, а без Хајдегера не би било Дериде.
Пођимо дакле од Ничеовог Хаманизма. Чујмо за многе може бити шокантне, али свакако отрежњујуће речи чувеног истраживача Ничеа, професора Михаила Ђурића: „Одмах треба рећи да Ниче није био ни мало оригиналан у свом указивању на језичку условљеност мишљења…Готово је невероватно колико је Ниче био несамосталан у том погледу, колико се слепо поводио за другима. Чак ни многе његове бритке и наизглед самосвојне формулације не потичу од њега, већ су напросто преузете од других, мање или више познатих и признатих језичких стручњака у његово доба. Али, мада је Ниче прећутао, а можда чак и свесно прикрио многе своје изворе, тако да су неки коментатори и дан-данас у потпуној заблуди око тога колико вреди овај део његовог учења, ипак није ни мало тешко открити са које је стране Ниче добио најснажније подстицаје. То, да ум није никаква самостална духовна снага која постоји независно од језика, већ да се конституише тек помоћу језика; то да је ум битно језички посредован, и да је сходно томе, право место критике ума критика језика, Ниче је научио првенствено од Хамана, Хердера и Хумболта…“ Драгоцену прилику за вежбу у духовном расуђивању и разликовању духова, омогућује нам поређење Ничеовог вјерују: „Морали бисмо да престанемо да мислимо ако бисмо одбили да то чинимо у затвору језика” – и Хамановог: „Језик је ковчег завета и престо за ношење (Merkabah) Светог Духа.”
Хаманове речи: „Систем је у себи већ сметња и препрека за истину” – одјекнуле су код Ничеа један век касније: „Не верујем систематичарима. Воља за систем одаје недостатак поштења.” Али, одјекнуле су и два века касније, код Валтера Бенџамина, на којег је Хаман извршио снажан утицај, и можда не сасвим запрепашћујуће, код Бенџаминових следбеника и жестоких критичара Просветитељског Мита: Хоркхајмера и Адорна. Као што каже Џон Ренер Бец: „Такав је, таман и непрозиран али снажан утицај, који се више осећа него види – попут гравитационог дејства црне рупе иза или између звезда и сазвежђа – који Хамана открива ex negativo као тамно и тајанствено средиште гравитације интелектуалног живота његовог доба.“ И нашег доба, наравно, у још већој, и све већој и већој мери, хвала Богу.
Ви кажете:“Ако горе имамо срца, у бљештавом исону вечности, моћи ћемо сасвим тихо али и сасвим јасно да чујемо надвремене стихове Литургијске Херувимске Песме, који мајчински нежно и очински величанствено надсвођују царски свештенички и пророчки пурпур огњем целиваног и растопљеног звона нашег срца: Ми који Херувиме тајанствено изображавамо,и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Амин. Као они који ћемо примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, алилуја, алилуја. И заиста, нема бољег приказа и боље иконе песништва и поезије: правог назначења и задатка како целог људског рода, тако и сваког човека понаособ.“
Ако оно што остаје, по Хелдерину, утемељују песници, шта сте нам оставили за крај своје књиге, која говори о песничком херувимству као путу ка одбрани стварности од нихилизма?
Оно што остаје, они рукописи који неће изгорети, сви ми који ћемо Огњем бити испитани какви смо; оно што долази у Будућем Веку и из Будућег Века: оно што је Бог припремио онима које Воли и који Га воле, а што на ум људски не дође ни у срце, што око не виде и ухо не чу – оно што је Утемељио Онај Који Је Крај и Почетак, Алфа и Омега, Онај Који Јесте, Био Је и Биће – Те Лествице Које немају ни почетак ни крај – Чудесни Сабор свих и свега у Осмом Невечерњем Дану у Дому Оца Светлости – Бесконачни и Беспочетни Загрљај Бога, свих малих богова по благодати и све боготвари – све то што нам се свима прикрада као Лопов у ноћи пред Невечерњи Дан – све то утемељују и крунишу, заједно и у садејству: Бог и човек. Бог Дарује, а на нама је да тај дар примимо, па чак и саме себе као дарове нама самима! да тај дар примимо, поднесемо, понесемо, умножимо и принесемо Дародавцу, са захвалношћу, дивљењем и радошћу, певајући химне хвале!
Као што кажу Јохан Георг Хаман и Свети Порфирије Кавсокаливит: песник или хришћанин – то су синоними; ко хоће да постане хришћанин нека постане песник; а ко хоће да постане песник, нека постане хришћанин. Јер: Песник Симфоније Шестоднева Бог је постао човек, да би човек могао да постане бог: цар, свештеник и пророк, и песник Божанске Блиставости.
Или, исто то, само мало другачије речено:
И зато Тројице надсуштаствена, надбожанствена и надблага, надзиратељу богомудрости хришћана, управи нас ка наднесазнајном и надсветлом и највишем врху мистичких речи, где су просте и апсолутне и неизменљиве тајне богословља остављене за собом надсветлосним примраком тишине у коју се упућује тајно, које у најтамнијем најпресветлије надизсијавају и у свецелој недодирљивости преиспуњују умове препуне очију надлепотним славоблистањем.
А ако ко нешто или све од написаног није разумео, не мари, нека се и он весели!
Научимо се радовању, дивљењу и захваљивању, изађимо из самоскривљене незрелости аутономије, и усудимо се да верујемо: aude credere! Одбацимо лажну дилему избора између аутономије и хетерономије. Две највеће Заповести Љубави које нам је објавио Богочовек су теантропономне. Вратимо се у Дом Оца просветљени Нествореном Светлошћу: будимо као деца! Деца срцем, а не умом, деца Божија. Вратимо се Очевој Кући певајући!
Схватимо разлику између праве и лажне просвећености. Песник као Херувим је заиста прави просветитељ, и то радикални просветитељ: управо у смислу православног антрополошког максимализма, у којем просветљење (fotozis) јесте обожење (teozis):
бити истински просветљен значи постати бог по благодати.
Шта је то просвећеност, ако не зрелост за излазак из самоскривљеног хибриса аутономије: путем очишћења, преумљења, просветљења и обожења, и улазак путем теантропономије у Дом Оца Светлости. Шта је то просвећеност, ако не зрелост за то да будемо као деца, васпитана за учено дивљење (docta admiratio), радовање и захваљивање?
Недавно сте, у „Летопису Матице српске“, објавили свој оглед о „етички утемељеном атеизму“ Ивана Карамазова, и показали да је његов бунт такође својеврсна самообмана гордог ја, које се, изгубивши Христа, у крајњој инстанци клања Антихристу. Пред нама се, овде и сада, одиграва бој Великог Инквизитора против свега што је Христово у људима. Ко ће победити?
Са једне стране, ако откријем, у одговору на ово Ваше питање, Ко ће победити: неки би могли, са пуним правом, да ме оптуже да „спојлујем“ Највећу, Свевасељенску Драму, у којој учествује све што постоји, што јесте, што је било и што ће бити. Али, са друге стране, сви смо позвани да проповедамо свој твари Радосну Вест: да је Бог постао човек, да би човек могао да постане бог! Истина, у Којој живимо, крећемо се и јесмо, Налаже нам да узвикујемо у зборницама, на трговима и са кровова – Њене речи, речи Спаситеља Који Је Пут Истина и Живот: Не бојте се, Ја сам победио свет! (Јн. 16, 33) Али исто тако и да Њене речи шапућемо када је потребно, да расуђујемо у садејству са благодаћу: да бисмо свакоме били све, и да би свако нама био све. И најважније: да те речи Истине, речи Победничке Љубави, изговарамо у најдубљим скровиштима срца, гласом Духа, ћутећи: да би се хиљаде око нас спасле, јер Бог Жели да се сви спасу, а нико се не спасава сам.
За Фукујаму, Шваба и Харарија, исход онога што Данте Алигијери назива Божанствена Комедија, а Оноре де Балзак Људска Комедија је: Трансхуманистичкa Трагикомедијa Краја Историје: последњи и неславни долазак антихристов. За нас, Православне Хришћане, важи мало другачија аксиологија и есхатологија. Крај историје и за нас постоји, али искључиво као Други и Славни Христов Долазак! И почетак Вечности – која ће собом надвремено и надпросторно обухватити сва времена и све просторе, како нас учи Ава Софроније Сахаров.
А што се тиче Ивана Карамазова (или Старог Адама) у свакоме од нас, у Огледу Воштаница за Ивана Карамазова који помињете препустио сам Праведном Јову, Светом Јовану Дамаскину и Светом Максиму Исповеднику да му одговоре, и упале воштаницу за њега. Али ако на тренутак замислимо, да се Иван Карамазов Фјодора Михајловича Достојевског преобразио у Шекспировог Хамлета (ако је то заправо икакав преображај), могли бисмо поручити Ивану (исто што и Великом Инквизитору, па макар и не на Латинском) нешто на необичну тему трагичне непролазности људске егзистенције: To be, or not to be, is not the question at all. Not to be is not on the menu! Бог нас не пита да ли хоћемо да постојимо, већ само како хоћемо да постојимо. На начин вечитих паклених мука, или на начин вечитог рајског блаженства? У оба случаја: Љуби нас Прејака Реч!
( ОБЈАВЉЕНО У „ПЕЧАТУ“ 3. 2. 2023 )
РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
