Слободан Милић: Црна Гора

Незнанче, кад видиш да се природа смије,
Влати да се клате а змија ноге крије
Застани, јер пута даље није.

Кад се иза гора пробије небески пламен
Невидљив, запали поља, камен,
Застани, не тражи другу замен.

Миле и грозне узносе се бескрајне горе,
Погледај, само како чекају зоре,
Ослушни, како међу собом говоре.

Овдје земља задржава стопе човјека,
Хиљадугодишња сјенка на тебе чека,
Пуна историје отиче модра ријека.

Што крије, да знаш, Дукља стара,
И рани сутон над њом што ствара,
Ти нигдје нећеш љепшег пожара

Видјети. Сви се углавном слажу
Да је ово најљепша тачка у пејзажу.
Застани, не тражи другу плажу.

Ту, горе, Морача с кањоном другује
Од шума ни небо звјездано се не чује,
Над њим вита Луна умије.

Химна је овдје Вијенац горски
Божанска музика Вијенац морски
У сновиђење тоне залив Которски.

Овдје сам одрастао гдје дане
Сва четири годишња доба хране
А путник тајанствени сред њих застане.

Воде језера божанске звуке жуде
Над њима се звијезде чуду чуде
Како све ово може разумљиво да буде.

Ево Ловћен гордо стоји
Као из Илијаде, земаљске дане броји
Мудрошћу наша срца боји.

Ловћен, Дурмитор, Ком, друг уз друга,
Над њима сунце не излази из круга,
Златним везом све веже дуга.

Ја немам шта да кажем са прага
Дозивале су ме мајке, драга,
Сад њина бит је моја снага.

Гусле су у суморној ноћи прошлост жива,
Од битке јединца мајка не скрива,
Крвнику јуначку смрт дарива.

Дјелови Народне пјесме у ноћи одјекују
Ваздухом, ни звијезде не протестују,
Застану, загледају, отпутују.

Пред овом Светињом, путниче, можеш стати
Гдје ђед унука јунака прати
А јуначке хаљине припрема мати.

И док перо моје ријечи слуша,
Твоја је Душа моја Душа,
Траг Црне Горе моје биће куша.

Музика њена треба разумљива да буде
Сваком, брегови њени ноте нуде
За којима небески оркестри са страшћу жуде.

С прољећа на кристалне горе свјетлост пада,
Ниже сва преплашена буди се бијела рада
На зазелењеле пашњаке пастир тјера стада.

По оживјелој води весео шаран скаче,
Уморне гране зелене плашт облаче,
Божанске пчеле почињу да пуне саће.

Ту гдје Ноћ скупља вијека,
Тамо под брдима љуља се колијевка,
У њој васкрсава хиљадугодишња јека.

Пој Муза с високих гора поји дане,
Небески огањ у накрс по њој плане,
Застао мој живот и гледа са стране.

И ако неки знак у мени истраје
А судбина јасне звуке пристаје
Да прими, хваљено небо нек устаје

Ту, гдје над унуком мајка стара
Бдије у ноћи и осмијехом пуним жара
О чојству и јунаштву разговара.

Сненом унуку мијешају се сан и јава,
Као да каже и на икони Светац спава
А у светости тоне његова глава.

Застао је мој живот, над облаком,
Путниче, застани пред Светим знаком
Махни чаробној слици руком лаком.

Она је нестварнија од свих времена
Јер свјетлосна је склоност њена
Од Бога на земљи остављена

Застани, јер пута даље није
Ако се негдје случајно крије
Размисли, оваквог сигурно није.