СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Једна историја приморских Срба, како су пронађени Фарчићеви рукописи

Антоније П. Фарчић (1894-1975) био је српски историчар, пореклом с Корчуле, који је писао о повести српских приморских земаља. Такође, сматрао је да нема довољно доказа да је икада постојао „хрватски краљ Томисалв“ (1, 2). Због тога је, у титоистичком режиму, остракизован и маргинализован.

На последњем Сајму књига, у издању Информатике и Института за новију историју Србије, појавила се обимна Фарчићева књига (од 550 страна) Једна историја приморских Срба. Уредник издања је др Слободан Рељић, а уводне студије написали су академик САНУ проф. др Злата Бојовић и др Софија Божић.

Реч је о историографским рукописима Фарчића, за које се мислило да су неповратно изгубљени. О томе како су пронађени Фарчићеви рукописи у књизи сведочи Слободан Антонић.

 

Слободан Антонић

 

Како су пронађени

Фарчићеви рукописи

Фарчићеви рукописи нађени су и сачувани захваљујући Радивоју Кочићу (р. 1950), возачу у пензији, мом комшији са Звездаре.

Кочић је рукописе пронашао 1990. године када је продат стан у коме је Фарчић живео, па су из њега избачене непотребне ствари. Наш Коча је пронашао десетак фасцикли с папирима октуцаним писаћом машином, читао их и схватио да је то вредно. Покушавао је годинама да за њих заинтересује неког од историчара. Разговарао је више пута с једним историчарем ког је знао с телевизије, а који је тада становао у нашем крају, ишао је и код њега на факултет, али није успео да успостави прави контакт, вероватно због социјалне дистанце и извесног неповерења према „човеку с улице“.

И мене је Коча зауставио кад сам се враћао с Цветкове пијаце, да ме, као професора и јавну личност, покуша да заинтересује за Фарчићеве папире. Морам да признам да тада ни ја нисам знао ко је Фарчић, и да нисам озбиљно схватио његов први позив да дођем код њега кући да погледам оно што има. Али, Коча је био упоран, па ме је и други пут зауставио на улици. Коначно, кад ме је и трећи пут пресрео, а док сам се с колицима за пијацу враћао са Цветка, рекао сам супрузи: „Требало би да ипак одем до овог нашег комшије да видим шта то има“. Било је то у сред епидемијског ванредног стања изазваног короном (2020), па ми је жена рекла: „Да ли си ти крштен, па ко зна ко је тај човек, заразићеш се и донећеш нам свашта у кућу“. Али, ја сам помислио: „Три пута ми се човек обратио, можда то није тек тако, хајде да ипак одем до њега“.

Тако сам отишао до Коче, опет с колицима за пијацу, и у њима, на крају, донео фасцикле које ми је предао мој добри комшија. Кад сам дошао кући, откуцао сам у претраживачу Фарчићево име, и као први је изашао текст у коме је писало: „Неки од Фарчићевих радова нису могли да буду штампани у периоду од 1945. до његове смрти 1975; надајмо се да нису уништени и на нама је задатак да покушамо да их пронађемо“[1].

„Па ти рукописи су сад код мене!“, помислио сам. Одмах сам написао писмо др Слободану Рељићу, уреднику у Информатици. Знао сам да та издавачка кућа има изразито леп однос према нашој културној баштини, и питао их да ли би они били можда заинтересовани да погледају Фарчићеве папире. Рељић ми је заказао састанак са Слободаном Качаревићем и Слободаном Срећковићем, и ја сам фасцикле, 15. јула 2020. – тридесет година пошто их је Коча пронашао и 45 година после Фарчићеве смрти – предао Информатици.

Срећна околност је била та што сам познавао људе из Информатике – Срећковића, Качаревића и Рељића, те сам у њих имао пуно поверење, због чега сам им мирне душе и предао оно што сам и сам на савест примио. Знао сам да су Фарчићеви папири сада у сигурним рукама, да ће им се обезбедити стручна обрада и да ће коначно бити одштампани.

И тако је, захваљујући стицају срећних околности – а пре свега упорности Радивоја Кочића и осећају за културну мисију челника Информатике, Фарчићево историјско и књижевно дело, после пола века, доспело до публике. Такву срећу, нажалост, у ово време нису имали неки други важни рукописи из наше културне заоставштине, који су занавек изгубљени. Рецимо, после смрти чувене философкиње и прве доценткиње у Србији и Југославији, Ксеније Атанасијевић (1894-1981) нестао је рукопис треће књиге њених Философских фрагмената[2], њен гроб управа Новог гробља дала је да се прекопа, а кости сахране у заједничку гробницу, пошто нико није плаћао одржавање[3].  

Каже се да су случајности мало чудо које Господ изводи с времена на време да ободри свакога који се узда у Њега. „Ништа у свету није само од себе“, вели и  Св. Николај Жички[4], а у синтагми „срећни удес“ садржана је идеја онога што је удешено да се баш тако догоди. Прича се да се барону Ернсту фон Милтицу (Ernst Haubold von Miltitz, 1739–1774) сломио точак на кочији, па је свратио у оближње, иначе забачено, село Раменау (Rammenau) у Горњој Лужици, зарад поправке. Не би ли прекратио време, питао је има ли шта занимљивог у селу. Љубазни домаћини рекли су му да њихов пастор држи прелепе недељне проповеди, али он сад као за инат није ту, него, срећом, мали гушчар Јохан, син сеоског ткача врпци Кристијана, уме савршено да опонаша пастора и да од речи до речи понови сваку његову проповед, послаће одмах по малог… Барон је био одушевљен дечаком и решио је да га исшколује. Тај гушчар звао се Јохан Готлиб Фихте (Johann Gottlieb Fichte, 1762-1814)[5].

Карл Густав Јунг (Carl Gustav Jung, 1875-1961) веровао је да живот није низ случајних догађаја, већ израз извесног дубљег реда, који је он назвао Unus mundus. Овај дубљи поредак каткад доводи до подударности (синхроницитета [Synchronizität]) између две појаве које нису у узрочној вези – када, рецимо, сањамо да ћемо да погинемо, па не одемо на пут, а авион заиста падне[6]. Проналазак Фарчићевих рукописа можда је доиста израз једне више правде, будући да је Фарчић за живота онемогућен да слободно објављује своја дугогодишња истраживања. Он је толико енергије уложио у истраживање и писање, да је то вероватно морало да остави трага у интелигибилном делу стварности (бивства [бъітиѥ]) – замишљам како је његов дух око нас тумарао, и како се није смиривао све док његови налази некако ипак нису изашли на видело.

Да бисмо разумели колико је оно што је Фарчић писао било неприхватљиво за ондашње време, навешћу један део из Крлежиних исповести Енесу Ченгићу. Реч је о састанку историографских института ЈАЗУ и САНУ у Дубровнику 1955, којем је Крлежа  (Miroslav Krleža, 1893-1981) присуствовао као потпредседник ЈАЗУ (1947-1957). Ту је био и Александар Белић (1876-1960), председник САНУ (1937-1960). На састанку су неки академици САНУ износили мишљење о српском наслеђу у историји Дубровника. Ево како је, после тог састанка, Крлежа разговарао с Белићем:

Крлежа: „Јесте ли Ви слушали излагања Ваших сурадника“

Белић: „Слушао сам“

Крлежа: „А знате ли Ви да сам све биљежио и да сутра све, у оквиру извјештаја, могу поднијети партијском Политбироу, и све ове Ваше професоре дати позвати на ред, и то на основу позитивних закона, јер оно што су они износили то су криминални деликти“!

Белић: „Нећете ваљда то учинити?“

Крлежа: „Учинити нећу, и то је моја грешка, а највећа је грешка, господине предсједниче, то што сте Ви предсједник Српске академије наука“[7]

А о томе какав је утицај Крлежа имао на Тита он сам вели: „Он би сигурно учинио све што бих ја тражио. Такви су наши односи били“[8]. Зато се Белић и уплашио. Па кад је Крлежа због Дубровника могао да стрпа у затвор српске академике, шта ли је тек могао да очекује сироти Фарчић, са својим статусом пензионисаног професора гимназије?

Habent sua fata libelli – и књиге имају своју судбину, уочио је Терентијан Мауро (Terentianus Maurus, II в. н. е.)[9]. Даља судбина ове књиге сада зависи од читалаца, стручне и шире јавности. Иако се дуго и тешко рађала, готово пола столећа, верујем да ће је сад, кад је ту, читаоци заволети. Да ће им отворити један другачији поглед на нашу прошлост. Да ће им приближити један стари и нестали свет приморских Срба католика. И да ће, с овом књигом, дух Антонија Фарчића коначно наћи своје смирење.

[1] Никола Милованчев: „Антоније Фарчић: Да ли је постојао краљ Томислав? (I)“, Стање ствари, 1. октобар 2019, https://stanjestvari.com/2019/10/01/farcic-kralj-tomislav/.

[2] Здравко Кучинар, Из нашег филозофског живота: пригодни текстови, Плато Books и B&S, Београд 2012, стр. 243.

[3] Татјана Лош, „Ксенија Атанасијевић, најученија жена на Балкану“, Вечерње новости, 29. април 2014, https://sn.rs/u0jxa.

[4] Владика Николај, Охридски пролог, 1. децембар: Беседа о створењу света, Глас Цркве, Шабац 2001, стр. 879.

[5] Roy W. Sellars (Assistant Professor of Philosophy, University of Michigan), „Fichte, Johann Gottlieb“, The Encyclopedia Americana, ed. George Edwin Rines, 1920, https://en.wikisource.org/wiki/The_Encyclopedia_Americana_(1920)/Fichte,_Johann_Gottlieb; „Ernst Haubold von Miltitz“, https://de.wikipedia.org/wiki/Ernst_Haubold_von_Miltitz.

[6] Карл Густав Јунг, Тумачење природе и психе. Синхроницитет: начело неузрочног повезивања [Synchronizität als ein Prinzip akausaler Zusammenhänge], прев. Ингеборг Шмит, Глобус и Просвјета, Загреб 1989; в. Roderick Main, The Rupture of Time: Synchronicity and Jung’s Critique of Modern Western Culture, Brunner-Routledge, Hove and New York 2004.

[7] Енес Ченгић, С Крлежом из дана у дан. Књ. 2, Трубач у пустињи духа (1975-1977), Глобус, Рад и Свјетлост, Загреб, Београд и Сарајево, 1985, стр. 268.

[8] Енес Ченгић, С Крлежом из дана у дан. Књ. 4: У сјени смрти (1980-1981), Глобус, Рад и Свјетлост, Загреб, Београд и Сарајево, 1985, стр. 202-203.

[9] Изговор имена према: Речник грчких и латинских писаца антике и средњег века: тускулум лексикон, написали Волфганг Бухвалд, Армин Холвег и Ото Принц, превео Албин Вилхар, Вук Караџић, Београд 1984, стр. 445.