Немања Зивлак: СРБИЈИ

Теби, мученице, оду ноћас пишем.
Што цвијеће у косу никад ниси сплела,
Што су ти мараму црну увезали,
И сузу у очи, за народ и села.

Теби, ево, мајко, што си ме млијеком
Са рањене дојке умирућ’ залила,
Теби руке пружам, главом мјесто тражим,
И топлину твога увијек милог крила.

Погнуте главе као пред иконом
Стојим пред тобом, страдалнице вијека,
И гледам у ране, ожиљке и боре
Док у мишицама ври ми крви ријека.

Све авети свијета, и погани црви
Грабише се око кости и твог меса,
А ти, увезана челичним ланцима
Лелечеш до Бога, пуцају небеса.

Мајчице моја, рођена, мила!
Смрвљене лобање мојих праотаца,
Твој су бедем тврди с којег ћу кидисат’,
На хорде злотвора, грдних грабљиваца.

Са тих ће бедема душманин проклети
Скакати у амбис распукнуте главе,
И нико ти више образ узет’ неће
Заручнице Светих, Лазара и Саве.

Ако се огласе опет трубе бојне
За тебе ћу, мајко, радо поћи први
Да душмана сретнем међ’ костима светим,
У ријеци мојих праотаца крви.

Та је ријека, мајко, тапија и залог
Да ни зрно тебе никоме не дамо
Да се узидамо с лобањама голим,
И да синовима шанац остављамо.

ВИДОВДАН

Врх Косова поља славом окруњена
Размеђи се јутро од бијеле зоре,
Као цурска суза кад падне из ока
На џемадан братски изломљених тока;
Задушне свијеће у храму још горе,
И у том се трену смири васељена.

Трпеза и причест, посљедња и прва
Навила је класје земљи отежало;
Херувимска пјесма небу се уздиже
И жртва к’о ниска бисера се ниже.
Плодоносно сјеме ту се посијало,
Наше зрно соли, нашег хљеба мрва!

Очима се живим видјети не може
Међа што дијели земљу и небеса,
Она се мученички прелази у строју.
Надом у васкрс, страдањем у боју
Сломљених сјечива, здробљених тјелеса
У славу живота, помилуј их, Боже!

Погледај, ослушни још копита звоне,
Милоша у седлу Ждралина свога.
Видиш ли кнеза, десет Југовића;
Милана, Ивана, Павла Орловића;
Браћу Мусиће, Рељу Крилатога?!
Познајеш ли праг српске васионе?!

Немања Зивлак, пјесник, рођен 17.07 1982. године, у Босанском Грахову.