ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Кристофер Хил између историје и депоније

Да је Србија макар за промил више била држава у време његовог недавног именовања, Кристофер Хил своје пензионерске дане не би проводио на месту амбасадора САД у Србији. Ово због своје опскурне улоге у недавној прошлости наше земље и нашег народа, пре свега на Косову и Метохији, али и у Републици Српској.

А да је Србија данас само промил више држава него што јесте, амерички амбасадор би у року одмах био испраћен пут Вашингтона са картом у једном смеру. Ово због непримереног иступања у јавности и увредљивог дељења лекција Србији о томе шта и како треба да разуме и како с тим у вези да се влада.

Србија је, на жалост, држава таман толико колико јесте, па Хил не мора да брине због ургентног исељења и брзинског паковања. Али кад се већ задесио овде, хајде да мало уживамо у забави коју нам из дана у дан приређује овај весели дипломата од неке, хајде нека буде, полупристојне каријере.

А ево како нас је Кристофер, и поред тога што изгледа као мало ходајућа а мало седећа досада, увесељаао у претходних пар дана. Најпре је за телевизију Н1, у којој се, природно, осећа као код куће, изјавио да не види много доказа да је Русија „било какав пријатељ“ Србији.

На овом покушају духовитости му свакако треба захвалити, и уз то никако не узети за зло то што није видео оно што вероватно није ни могао видети. Јер, нити дете зна шта је 300 кила, нити се да разуме шта пријатељство јесте може очекивати од блазираног Кристофера Хила. Могуће је да је он из оне приче „ко се бије тај се воли“ и обрнуто, али је онда чудно што то не примени и на Русију и Украјину. А можда је само циничан. Или стварно не види. Јер, зашто би се од неког ко није приметио да је држава из које долази постала земља трећег света, која срља из пораза у пораз и којој се цео свет, осим препарираних ЕУ вазала, смеје, очекивало да ишта види онаквим какво то јесте. У сваком случају, није да није испао смешан.

Сад виши ниво. Видео, који нам је помогао да разумемо какав је Крис геније. Запис од 83 секунде, у које улази и шпица од 12 секунди, исечен је само на 7 места, што значи да је амбасадор Хил успевао да одржи концентрацију у читању текста у просеку пуних 10 секунди. Импресивно, нема шта. А у видеу и око њега, спектакл.

На страну то што нам Крстивоје Брђанин објашњава како је ненормално да сусед нападне суседа, из чега неминовно произилази да је нормално напасти несуседа, удаљеног 7, 8, 10, 12 хиљада километара, као и да ће Украјина сигурно тријумфовати, јер ево само што није, те да ће нас, Србе, овај рат неминовно приближити ЕУ и САД. Поента је у томе што стајање уз Украјину а против Русије „ставља све нас на праву страну историје“, подучава нас Крста Геније.

Е сад, нико, па ни наречени Крле Брђански, није геније сваког дана 24 сата на дан, то знамо. Али, омашити баш оволико, можда ипак јесте показатељ да је време за пензију. Јер, бити амбасадор још увек највеће светске силе, макар и у маленој Србији, а занемарити танану, али ипак видљиву разлику између историје и депоније, превелик је превид.

Из овога се, колико год то може да нас засмеје, на чему му још једном хвала, ипак види да амбасадор више није за посао. Али не треба бити злурад и наслађивати се туђом муком. Много је племенитије и људскије трагати за добрим компромисима, како нас и наречени Крсто Брдски учи. Зато ево мапе пута и за њега и за државу коју представља, као и све који им верно служе. Ни лево, ни десно, ни у историју ни у депонију, него само право, на депонију историје. А ми ћемо својим путем, па где догурамо.