Политички реализам нас учи да је политика вештина могућег и да свака држава и заједница треба да брине најпре о сопственим интересима, чему се у начелу нема шта приговорити. Али све би било у реду да апели у правцу реализма и прагматизма често немају манипулативни карактер. Док су прозападни такозвани либарали имали право на у основи ничим доказиви идеализам „слободног света“, онима начелно патриотски и суверенистички опредељеним сугерисан је строг политички реализам уместо наводно ирационалних националних идеала или заступања идеје политичког и цивилизацијског приближавања Русији. Наводно, главно је сачувати народ и државу, а после ћемо се већ вратити на „фабричка подешавања“, односно коренима свог идентитета отеловљеним у политичкој и друштвеној пракси.
Тако, када је почео сукоб у Украјини, а од Србије све одлучније захтевано да се „определи“, уз активирање расположивих „унутрашњих“ ефектива, такозвани либерали су се сетили политичког реализма, сугеришући да је у „нашем“ интересу да следимо све мере политичког Запада усмерене против Русије. Како је било очигледно да ће нас то коштати, и то у врло ошипљивом економском смислу, као што већ кошта западне земље, посебно европске, овдашњи западњаци су се поново вратили политиком идеализму, апелујући да се економска удобност и животни конфор мора жртвовати идеалима и вредностима које по њима отеловљује политички Запад. Уместо сугерисаног реализма „пуних стомака“, наши западњаци одједном повероваше у „царство небеско“, само у виду такозваних вредности такозваног демократског света. О што се никако није смело довести у питање због одбране националне слободе и независности, сада се мора жртвовати због демонстрирања сопствене припадности самопроглашеном „слободном свету“, која, сва је прилика, никада неће бити институционално реализована у мери која би штитила најелементарније српске националне интересе, а о праву тог „слободног света“ да се позива на сопствену супериорност да не говоримо.
Укратко, апел „Србија на првом месту“ када је било реч о приоритетима у нашој сарадњи са Западом је непожељна и штетна, али када је реч о Русији одједном постаје пожељна и корисна. Иделизам и утопизам жртвовања за нешто што превазилази „у се, на се и пода се“ непожељан је када је реч о националној слободи и независности, али је добродопшао када је реч о одавно згаслим и све испразнијим идејама које и даље декларативно (и све више само декларативно) заступа политички Запад.
Наравно, истински политички реализам нам је у овом тернутку потребнији него икад, јер не бисмо смели да имамо илузија о природи наше позиције дубоко у непријатељској позадини, коју непријатељске земље неће без преке потребе трпети, а које су нас опет толико економски и безбедносно премрежиле да је питање можемо ли уопште да се одупремо. Али с друге стране, историјско искуство и тренутни односи снага, као и све већа слабост непријатеља, макар и уз свест да је звер најопаснија када осети да јој се ближи крај, даје наду да можемо преживети и овај период, али то свакако неће ићи лако ни без жртовања.
Овакав апаратан положај који Србији даје извесну ексклузивност може да има и добру страну, јер потенцијално може да буде основ за неке будуће интеграције. Али то свакако није извесно, као што није известан ни елементаран опстанак наше државе и нације. Ипак, Србија најпре треба да ради на очувању сопствене територијалне целовитости и институционалне интеграције, као и на српским интеграцијама у региону. Затим и са оним са којима немамо разлога да гајимо дугорочни ривалитет или нам је у интересу да га превладамо у што скорије време. Овде имам у виду практично све наше православне суседе, док је побољшавање односа са муслиманима у нашој и околним државама тренутно можда највиталнији српски интерес. А ништа од тога нећемо постићи умишљеношћу, надменошћу и негирањем туђег саморазумевања. Што не значи да све морамо да прихватимо и са свим да се слажемо, јер имати црвене линије и активне захтеве према другима и јесте предуслов сваког озбиљног дијалога.
Политики реализам је, дакле, у овом тренутку одржање, али и самоизградња, јер једно без другог не иде, нека врста окретања самих себи и окретања ка просторно и културно најближима, онима са којима делимо овај део света и који неће ишчезнути у виду магле или ластиног репа. Јачење безбедносног фактора, односно одбрамбене способности и способности очувања унутрашње стабилности је овде од велике важности, као и дипломатска вештина, али и култура, која ће нам објаснити чему све то, куда идемо и због чега, и која ће нас боље објаснити како себи, тако и другима. И једна врста друштвене интеграције, разговора једних са другима, окупљања, које неће и не треба да укине све разлике, али би ипак требало да доведе до усаглашености око онога то је најважније, а то је да живимо у миру једни са другима и да градимо ову нашу земљу најбоље што можемо.
Ово је одговорност сваког од нас, а не само да очекујемо да „држава нешто уради“, јер ваљда нешто може да се покрене и „одоздо“, упркос нашој ненавикнутости на друштвену иницијативу, инертности и укорењеном систему контроле који такве иницијативе не охрабрује. Зато је на нама да се „охрабримо“ сами и коначно преузмемо бар део наших живота у своје руке, бар део личне одговорности сваког од нас за заједничку судбину.