Владимир Димитријевић: О лепоти која ће спасити свет

НА СВЕТИ ДАН СЛОВЕНСКИ

На дан славе Светих Кирила и Методија, свети дан словенски и српски, чега ћемо се сетити него записа њиховог духовног потомка, Чрнорисца Храбра, који каже:„Раније, дакле, Словени не имаху књига, него цртама и резама цртаху и гатаху, јер беху пагани. Крстивши се, беху принуђени писати латинским и грчким писмом словенску реч без устројавања. Али како се може писати добро грчким писмом Бог, или живот, или дзело, или црков, или чајаније, или широта, или јед, или онду, или јуност, или јензик, или друго слично овоме. И тако беше много година. Потом човекољубац Бог, који устројава све, и не оставља људски род без разума, него све разуму и спасењу приводећи, смиловав се на род словенски, посла им светог Константина философа, названог Кирила, праведног и истинитог човека. И створи им 38 слова, једна по изгледу грчког писма, а друга према словенским речима.“

И тако је почела наша премудрост и наша лепота.

Христос Перемудрост и Лепота.

У ПОТРАЗИ ЗА ЈЕРОТОПИЈОМ

По руском иконологу и естетичару, Алексеју Лидову, који је створио појам јеротопије, реч је о области културолошких истраживања која се бави саздавањем свештених простора, што је својеврсно духовно – уметничко стваралаштво. Јеротопија се налази на граници између историје уметности, археологије, културне антропологије, етнологије и религиологије, мада се не поклапа ни са једном од њих. У царству Ромеја, Византији, саздавање свештеног простора било је основа културе. Све земље „византијског Комонвелта“ ( израз Димитрија Оболенског ), укључујући и српске, нашле су се у озрачју јеропијског мишљења.

Поред икона и архитектуре, сви предмети и појаве „храмовног дејства“ ( израз Павла Флоренског ) тема су јеротопијских истраживања. Саздавању светиња претходе Божанске јерофаније, јављања и сахођења Вишњег, па су потоњи храмови често понављање првотних праобраза – тако се Јустинијан такмичио са царем Соломоном саздавајући Свету Софију Цариградску, а патријарх руски Никон подигао је манастир Нови Јерусалим.

Свештени простори граде се не само каменом и дрветом, него и литургијским и литијским кретањем у пратњи чудотворних икона, са хоругвама и другом свештеном утвари. Такво кретање постаје икона у простору.

Јеротопијски подухвати који су основа словесног двига у нашој културној историји потврђују филокалијски завет православне духовности – да идеал православног подвижништва није пука доброта, каткад својствена и непреображеном, грешном срцу, него блистава Лепота свецелосне преображености, која у себи обухвата и Доброту и Истину. Добро, Лепо, Истинито су Једно, и јављају нам се кроз Сина Божијег и Његове угоднике.

ЛИТУРГИЈСКА ЛЕПОТА У ДЕЈСТВУ

Идеја о Лепоти која спасава свет, и о којој је писао Достојевски, припада баштини Цркве од Истока. Када је руски кнез Владимир, још увек некрштен, послао своје људе да испитају монотеистичке религије, да би се определио куда ће његов народ кренути из паганизма, он је сачекао њихов повратак са нестрпљењем искреног трагаоца за Истином. Како сведочи Нестор Летописац, Владимирови изасланици који су били на служби у храму Свете Софије у Цариграду, рекли су свом владару да им је било толико лепо да нису знали јесу ли на небу или на земљи, и да та вера, обасјана вишњом красотом, мора бити права. Саслушавши их, кнез Владимир је бацио идоле у реку Дњепар и, скупа са својим народом, примио светлост крштења. Лепота православног храма и Литургије привела је Русе Христу, Прволепоти човека и света.

По Светим Оцима, чије речи синтетизује Јован Кронштатски, Црква је „Небо на земљи”. А храм – то су зидови подигнути око Светог Причешћа, то јест око Свете Литургије.

Сам храм је икона: изграђен је на основи крста (символа Христове свепобедне жртве), а крунише га купола (символ Божје вечности). У тачки пресека крста у олтару је Свети Престо, на коме почива Христос Евхаристије. Зато је олтар икона Царства Небеског.

Храм је икона свега створеног: олтар – духовног света, наос – света чулног.

Храм је икона Христа Богочовека: олтар представља Његову Божанску, а наос људску природу.

Храм је икона човека: олтар означава његову душу, а наос тело.

Иконостас у храму – то је прозор у Царство Божје, који не скрива, него открива тајну олтара, тајну светаца, обожених хришћана сабраних око Христа, Цара и Бога.

Епископ и свештеник на Св. Литургији су иконе Христа.

Богослужбени предмети су иконе: звездица означава Витлејемску звезду, копље – оно копље којим је Христу прободено ребро, епископски двосвећњак -Христа као Бога и Човека, а тросвећњак – Свету Тројицу.

Богослужбене одежде су иконе: епитрахиљ означава благодат свештенства, епископски омофор јагње које је нашао Пастир Добри, то јест човечанство које Христос спасава; орар ђакона је анђеоско крило.

Верници су, на Литургији, иконе анђела – о томе пева Херувимска песма.

Речи богоугодника су иконе Речи Божје, Христа.

Богослужбено појање је икона анђелског појања, и његов циљ је, по Светом Теофану Затворнику, да у нама разгори искру благодати.

Кађење је икона молитве свих у храму, која се узноси Господу.

Светлост у храму (с прозора, од кандила и свећа) икона је Бога, који је, по Светом Григорију Богослову, „неприступна светлост”; „натприродна и надсуштаствена и разликује се од свега што постоји у свету” (Св. Григорије Палама).

Злато фресака и икона прасликује Царство Божје.

Свети Јован Кронштатски каже да кандила пред иконома означавају Господа Који је Светлост и Огањ; Мајку Божју као Мајку Светлости, која је и сама Светлост; да су свети кандила која горе вером и врлинама.

РЕЧ ГОСПОДЊА И МИ

Свети Кирило и Методије наши су учитељи речи.

Чему су нас научили?

У православном Предању, Реч Божја је Христос, Друго Лице Свете Тројице, Бог Који је постао Човек: Светови су саздани Речју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога (Јевр. 11, 3). Код Бога реч је дело. Кад Бог ствара, реч претходи стварима и бићима, призива их у постојање.

Адамово именовање животиња је, пак, обрнуто: он затиче жива биће, и именује их (1 Мојс. 2, 19-20), а та његова моћ потиче из богосазданости Адамове; он види унутарње логосе свега сазданог, и свако име одговара бити створења.

Текст Светог Писма је свештен јер, по Светом Никодиму Агиориту, испод сваке речи обитава Бог Који се открива човеку. Слово Божје, реч Божја човека чини словесним; без ње, као светиљке, људи су бесловесни:Реч коју чујете није Моја него Оца који Ме је послао (Јн. 14, 24). Реч коју је Бог упутио човеку трајнија је од космоса:Небо и земља ће проћи, а речи Моје неће проћи (Мк. 13, 31). Исто времено, то су речи које дарују живот:Речи које вам Ја говорим дух су и живот су (Јн. 6, 63). Реч је и судија човеку: Ко одбацује Мене, и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју Ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн. 12, 48). А Ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен (Мт. 12, 36-37).

Кад човек прихвати Еванђеља, реч Христова живи у њему:Реч Христова нека обитава у вама богато, позива апостол Павле (Кол. 3, 16).

Реч Божја, Христос, икона је Оца; име Божје је икона Господња; Свето Писмо је вербална икона Логоса; људска реч је призвана да иконизује Христа. Учење Цркве каже да уколико су људи ближи Богу, утолико су ближи и један другоме; што им је реч логоснија, то се лакше споразумевају.

Исцељење антиномичности људске речи могуће је само као светодуховско самонадилажење у Христу као Речи Божјој.

Језик је символичан јер спаја горње и доње, вишње и нижње: символично је Име Божје; такво је и Свето Писмо, које има безброј сакралних значења; и људска реч, кад дође у додир са Логосом, у наш свет уводи несаздану светлост Тројице.

Реч има своју каноничност, која се нарочито остварује у молитви, када свештено име Божје води човека ка Именованом.

Сви основни појмови језика којим говоримо саборни су, плод вишевековног развоја људске мисли.

Српска књижевност, која почиње Светим Савом, заснована је на православном схватању књижевности као словесности у Христу Логосу. Он најстаријих дана, најважније хришћанско богсолужење, Литургија ( заједничко народно дело ), Евхаристија ( благодарење Богу за сва дела Његова ), не може се замислити без читања Светог Писма. Реч Господња учествује у богослужењу не само као звук, него и текст, као књига, која се целива као икона. Да би неко читао Писмо на богослужењу, мора бити рукопроизведен за чтеца, инициран у тајну сакралног читања.

Свештени однос према речи у нама одржава молитва, чију је основу, «Оче наш», људима предао сами Логос. (Мт. 6, 9 -13; Лк. 11, 1 – 5) Богослужбена реч се слуша, а реч личне молитве се узноси самом Творцу.

Свему томе су нас учили Свети Кирило и Методије.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Чрноризац Храбар каже: „Ако упиташ учене Грке: Ко вам је створио писмо, или превео књиге, или у које време, то ретки од њих знају. Ако ли упиташ учене Словене: Ко вам је створио писмо или превео књиге, то сви знају, и одговоривши кажу: Свети Константин, звани Кирило, он нам писмо створи и преведе књиге, и његов брат Методије. Јер има још живих који су их видели. И ако упиташ у које је то време било, и то знају, и рећи ће да је било у време грчког цара Михаила, и бугарског кнеза Бориса, и моравског кнеза Растислава и панонског кнеза Коцеља, 6363. (863) године од створења целог света. Има и других одговора, које ћемо рећи на другом месту, а сада није време. Такав је разум, браћо, Словенима дао Бог, коме слава, и част, и сила и поклоњење, сада, и увек и у бесконачне векове. Амин.“

Владика будимски Данило нас подсећа:„Темељ и Србској православној Цркви поставили су – преко својих ученика Петочисленика – Кирило и Методије. Они су исто толико наши просветитељи и учитељи, колико и бугарски и руски… Значи, ми православни Срби, ако не желимо да испаднемо краткопаметни и неблагодарни, морамо помињати на првом месту као своје просветитеље оне Богомпослане мужеве који су заиста дошли први са Евангелијем на језику наших предака, а то су равноапостолна Браћа из Солуна и њихови велики наследници, који су на нашем тлу основали високу богословију много раније него је Сорбона постала… Овим признањем не би ни најмање била умањена величина светитеља Саве Немањића. Таква ниска помисао и не доликује духовним људима. Јер треба да допустимо да је свети Сава био кадар да призна истину и као племић, и као светогорски монах. А историјска непобитна истина гласи да је он градио српску Цркву на темељима Кирило-Методијеве Благовести. Невен-дело Светога Саве, то је обнова и осамосталење Србске Цркве, то је задобијање аутокефалије за Светињу Србије.“

Господе, хвала Ти за Свете Кирила и Методија, учитеље наше. Њиховим молитвама помени и нас у Царству Своме. Амин.