Комнен Бећировић: Писмо из Острога

Душа и судбина

Што се човјек уз Бјелопавлићку равницу више приближава Острошким гредама, које се уздижу на њеном крајњем сјеверозападу, на граници старе Црне Горе и Херцеговине, то све више има утисак да су муње исклесале те џиновске литице. Исти утисак преовлађује и на њиховим сјеверним падинама, кршевитим и голим, гдје огромно ваље између кога кривуда пут без асфалта, наводи на помисао да је само дејство таквих сила могло да одвали те громаде од осталог дијела планине. Јужне падине, обрасле гором и честом, блаже су и питомије. На махове засјечене дугачким уским терасама, или удубљене великим пећинама, греде навише прелазе у камени хаос с ријетким растињем које се ипак успиње до самих врхова тих големих скамењених таласа на које дјелимично личи предио.

Једино привлачи око у тим врлетним самоћама чудно бијело здање што се уздиже у подножју једне од греда. То је манастир Острог који је основао средином XVII вијека православни владика херцеговачки Василије, да би, узмичући пред турским зулумима, ту у пећинама претвореним у цркве, успоставио посљедње сједиште своје епархије.

Завојевач му је био спалио два претходна, једно у Попима крај оближњег Никшића, друго у Тврдошу покрај даљег Требиња гдје се бјеше родио почетком вијека и млад уздигнут у чин свештени. Изузев путовања у Русију и у Грчку у Свету Гору, владика је провео, како сам каже, петнаест година „у студеној стени, топлоте ради Божје“, неуморно настављајући борбу наметнуту његовом народу, тако да јој Острог убрзо постаде жариште.

Својим животом и ликом аскете и патријарха, својим савјетима и доброчинствима или страшном моћи своје ријечи, Острошки пустињак је уживао толики углед у народу да му је овај још за живота ишао као к светитељу. И смрт, која је наступила 12. маја 1671 године, само је посветила то преображење.

Три деценије потом, захваљујући увелико дјелу Светог Василија, Црна Гора је ушла у своје теократско раздобље под вођством митрополита Петровића од којих ће Петар I постати Свети Петар Цетињски, а Петар II, пјесник Његош који ће такође уздигнути свој храм ближе к небу. Током једног и по стољећа, колико је потрајало то теократско вријеме што је посветило малу планинску земљу у чувара српске слободе, култ Светог Василија се толико развио и раширио да је он постао велики светац, а његов манастир светилиште Црне Горе. Сваки је Србин из те земље и из Херцеговине, сматрао својом дужношћу да у разним моментима свога живота, ако не једном годишње, оде у Острог на поклоњење Свецу да од њега потражи милост, опроштење или помоћ. И никад не би изговорио име Светог Василија а да се не подигне ако је сједио, или да се не поклони ако је стајао, додајући: „Слава му и милост“. А кад би се неки догађај у чији се исход страховало, ипак срећно завршио, Црногорац би одавао хвалу Богу и његовом изабранику овим побожним ријечима: „Бог и Свети Василије“, што је значило: Бог и Свети Василије су помогли, сачували, нијесу дали да дође до најгорега. Чак и онда кад би велика зла, рат, глад или болест, снашла земљу или породицу, све дотле док је Светитељ био горе у стијенама, имало је наде.

И заиста, као што би рекао пјесник Матија Бећковић, који се у наше дане нагнуо са подједнако дара и храбрости над судбином Црне Горе, Острошки Чудотворац био је за становнике те земље, њихов човјек код Господа. Отуда и страшна одлучност с којом су Црногорци бранили његове мошти од турских покушаја да их униште, као за вријеме најезде Омер-пашине војске на Црну Гору 1852, или за вријеме Херцеговачког рата 1877, кад је Свети Василије, на рукама ратника, у два маха привремено напуштао своје орловско гнијездо.

Све до дана данашњега, посебно кроз трагична збивања која су се ту одиграла у посљедњем рату, историја и легенда нијесу престале да походе то мјесто. Тако се, по пјесми чији је аутор један велики народни пјевач из близине Острога, краљ Александар на путу за Марсеј гдје ће погинути, зауставио у Острогу да се помоли посљедњи пут, као некад кнез Лазар у цркви Самодрежи, прије но што се принио на жртву с војском на Косову. Неки народи успијевају да преживе своје несреће, само захваљујући снази својих митова.

Прослављање Светог Василија Острошког у народу имало је разне видове. Тако су родитељи доносили своју новорођенчад да их крсте у његовом манастиру. Имао сам преимућство да будем једно од те дјеце прије неких 38 година. Како су моји родитељи били изгубили једног сина у цвијету младости, мајка ме је у својој великој побожности понијела у колијевци код Острошког свеца да будем боље среће од брата ми умрлог прије мог рођења. Касније, кад сам проходао, водила ме на прва ходочашћа у Острог. Кретали би рано у зору, обично око Велике Госпође, пјешачили по цио љетњи дан прешав два планинска ланца, мајка најчешће боса и ништа не залажући, и стизали у смирај дана под Острог на вечерње обасјано ватрама сунца на заласку. Како се Острог налази на висини супротних планина, сунце је ударало у лице манастира распламсавајући његов велики златни крст и продирући кроз мали прозор до у саму пећину-цркву Богородице, мјесто богослужења.

Све очи и покрети били су усмјерени људској прилици што се под свештеном одором назирала како почива лежећи у ћивоту, ковчегу од скупоцјеног дрвета, отвореном за богослужење. Свештеник испосничког лика, озбиљних кретњи и дубоких очију, као неки од оних ликова што су нас са зидова посматрале, служио је с таквом ревношћу, као да је милост коју је од Светитеља, а преко њега од Христа-Бога искао, требало да се на свијет излије не часећи. И док се мајка са другим поклоницима молила клечећи на плочама, ја сам стајао крај ћивота чију сам висину једва достизао, учествујући у обреду у исти мах радознао, застрашен и очаран. Замишљао сам разна Свечева чудеса која ми је мајка причала преко дана да би охрабрила и разговорила мој ход по тврдим планинским богазама.

Сунце је залазило расипљући се у златном праху који је прелазио у рујне пруге изнад планина, прије но што би ноћ све прекрила велом оних својих миомириса што дају толико чари средоземним крајевима.

Тридесет година прохуја прије но што поново дођох у Острог. Прво што осјетих, стигавши једног јутра пред манастир, би неисказиви мир који се просто на ме сливао одозго са литица, као да спере с мене прашину са путева свијета. Имадох осјећај да тај свети предио не бијаше никад престао да обитује у мени.

Али пошто је више но трећина вијека била учинила своје, ни отац Данило, који ме крстио, ни отац Герасим, калуђер испосничког лика, не бијаху више од овог свијета. Појави се један млади монах из Босне, више налик на студента, и пође пред нама к Свецу кроз мала ниска врта уклесана лучно у стијени, врата којих се нијесам сјећао јер сам, не сагињући се, као дијете кроз њих пролазио. Исто тако у капели, посљедњи пут, да бих цјеливао крст на грудима Божјег угодника, требало је да се на прсте пропнем, а сада да се дубоко поклоним до појаса. И док ме изнад толико минулих година запахњивао готово заборављени мирис тамјана, препознах међу пророцима, свецима и мученицима који су ме некад проматрали, лице светог Симеона и Светог Саве, оца и сина који, кренувши управо из ових крајева, ударише прије осам сто година темеље српске нације.

Строго светилиште у камену одаје призор мјеста гдје вјечито букти силни огањ, гдје се одвија велика борба као у пећини неке горуће усамљене савјести. Замало па да ови од тамјанског дима поцрњели сводови одјекну од безброј молитава и нада што се к њима узнијеше, од безброј болова што овдје себи лијека потражише.

Нигдје друго под овим небесима, осим на Ловћену гдје је вјера постала поезија, човјек није дао толико маха својој мјери апсолутнога. Има се осјећање да из тих врлети избија дах великог боготражења које се ту одиграло прије триста година и отада беспрекидно наставило да се одвија кроз покољења ходочасника. Управо, док сам напуштајући манастир, мислио на то свеколико људство чије су очи подигнуте овим литицама једног тренутка сјале бесмртношћу, Острог ми се тог љетњег јутра указао као превасходно мјесто душе и судбине.

Острог, 22. јуна 1975.

„Писмо из Острога“ изашло је у париском „Монду“ 16-17. новембра 1975. Икону Светог Василија, након читања овога текста у „Монду“ а по жељи ауторове мајке Милене, урадио је велики руски иконописац Леонид Успенски