УРУЧЕНА НАГРАДА „МЕША СЕЛИМОВИЋ“: Добитница Весна Капор признање примила из руку Милорада Вучелића

НА МЕСТУ некадашњег, у немачком бомбардовању са земљом сравњеног здања Народне библиотеке Србије, на Косанчићевом венцу, уприличена је још једна свечаност у част књиге – 34. додела престижног признања „Новости“ за књигу године, „Меша Селимовић“.

Скулптура са ликом великог писца и повеља, праћене новчаним износом, отишле су у руке Весне Капор, која је награду за роман „Небо, тако дубоко“ (СКЗ) примила из руку Милорада Вучелића, главног и одговорног уредника „Новости“.

Један од 26 књижевних критичара који су својим гласом допринели победи овог романа, др Душко Бабић, говорио је о награђеном делу, приповести за коју је стварносни предложак била напрасна болест и смрт девојке Таре Сенице, у зиму 2019. године – из чега је Весна саздала прозну поему од чистог бола саткану.

– У роману „Небо, тако дубоко“ Весна Капор у жижу уметничког стваралачког чина враћа човека и тајну људске душе, одбацујући хладне интелектуалистичке конструкте постмодерних приповедачких техника – навео је Бабић. – Ако не ниче из живота и ако му се не враћа као дар и проширење његових граница, књижевност поткопава своје темеље и слаби своју и иначе дискутабилну друштвену моћ. Ако не може да поправи свет, књижевност може и мора да се обрати човеку и човечности, да изнутра обасја и подигне. „Роман Небо, тако дубоко“ досеже до тог циља.

Критичарка Великог жирија „Новости“ др Даница Андрејевић запитала се на почетку своје беседе „Како језик да разуме смрт?“, те додала:

– На ово питање које је поставио један други добитник „Меше“, Драган Јовановић Данилов, одговарала је и Весна Капор награђеним романом „Небо тако дубоко“. Наша ауторка написала је роман који је кануо у српску књижевност као чиста, голема суза ламента због изгубљеног блиског живота. Та суза је утолико духовно блиставија што долази у нашу дехуманизовану стварност и баш зато што је суза, чини лакшом неподношљиву тежину постојања. Та суза нас истовремено постиђује и уздиже у свести да смо заборавили плакати над животом и над смрћу. Та суза, најважније, чини разлику у савременој романескној пракси и доказује да сваки писац различито пројектује своје присуство у свету. Весна Капор је ту сузу претворила у ласер којим разлаже бол. Ова књига је најзрелије остварење Весне Капор, писмо о моћи смрти, драгоцености живота и величини љубави.

Писање је озбиљан разговор са собом – тако је, парафразирајући управо Мешу, Весна Капор насловила слављеничку беседу, започету речима:

– На питање од ког писца је највише научио, и који је писац за њега најзначајнији, Меша Селимовић каже: Достојевски ме је отровао још у петнаестој. Он за мене и данас остаје највећи свјетски писац свих времена. Дуго сам се двоумила, поштовани и драги људи, како да почнем ову беседу; у контексту онога што се збива око нас, а враћајући се Меши, овај исказ опседао ме је као окидач. Достојевски, тај угаони камен књижевности, као у најгоре мрачно време, бива проглашен непожељним писцем, у најдемократичнијем веку и земљама, како тврде творци постистине и нових западних вредности. Стога се, ове Мешине реченице, и љубав, ово јавно признање о улози и величини Достојевског, не могу прећутати.

Време у коме живимо, подивљало и бучно, непристојно, крши многе моралне принципе и моралне законе, истакла је Весна, одлучна да „као протест против безумља, настави у духу Мешиних речи, а сопственог искуства“.

– Ова повест коју сам живела и приповедала у књизи „Небо, тако дубоко“, улива се у Мешину широку поетичку реку. Прича о Тари Сеници, стварној јунакињи моје књиге, по лепоти и раскоши душе, подудара се са јунацима-страдалницима из Мешиних романа; то су млади људи страдали ни због чега, напустили овај свет, окрзнувши га тек, својом лепотом, наивношћу, побуном и жељом. Ова прича пред вама, о Тари Сеници, улива се у ту реку, суза, у тај трагички простор, увек исти, без обзира на то који је век.

Најновија у низу добитника „Меше“ открила је да је, пишући ову књигу, осетила да су све ствари на свету повезане, да се допуњују и привлаче:

– Бол који је Меша исприповедао као борбу, немоћ, очај и јад, из мушке перспективе, у „Небу“, као тужбалици, доминантно износи мајка. Понављаћу увек, волела бих да ову књигу нисам никад написала. Бележила сам грабећи од заборава, жив и врео бол, разумевајући, да је једини начин да се пренесе суштина, да се се ублажи та ватра – писање. Да је то једини начин, једини трачак светлости и преваге над заборавом. Тежак и горак је пут бележити бол. Такво дјело више написати не могу. И додајем, и сама, да је „Небо“, заправо „Писма за Тару“, књига која се пише једном, и да се као таква, вишим космичким путем, спојила са сенкама Мешиних јунака. Свако до нас има више послања на овом свету, нека су светла и лака, нека тешка и тврда; све је варљиво на овом свету, али оно што остане у причама, чини низ трагова којима се, човек, супротставља забораву.

Сводећи ову беседу крају, захвална што сам тачка у низу, макар незнатна, мислим на Достојевског и на Мешу, и на многе друге наше учитеље, мислим како би, да није храбрих и страдалних, који осветљавају пут, овај свет био тамница.

Одломке из награђеног романа јуче је присутнима, међу којима је било и више ранијих лауреата „Меше“, читала глумица Јана Саламадић.

ИЗЈАВЕ РАНИЈИХ ЛАУРЕАТА „МЕШЕ“

Драган Јовановић Данилов

Роман „Небо, тако дубоко“ Весне Капор огољена је књига, написана у молском тону, али без патетике и сентиментализма. Овај роман је својеврсни приповедни есеј, литерарни споменик туговању.

Владимир Пиштало

– Веома ми је драго што је постало уобичајено, и прераста у традицију, да заједно прослављамо уручења „Меше“ у Народној библиотеци Србије – наиме, на Косанчићевом венцу. На тај начин, ми из Народне библиотеке одајемо почаст најдемократичнијој књижевној награди у Србији, док „Новости“ показују да препознају Косанчићев венац као – Библиотеку. Честитам Весни и жирију.

Игор Маројевић

– Изузетно ми је драго што је дама добила награду „Меша Селимовић“, јер је уочљиво да су у дугом низу дуго преовладавала мушка имена. Нарочито је значајно и то што је награђени роман писан у Мешином духу, као што је и ауторка сама истакла. Мислим да је то довољно да се цела прича о овом лепом признању лепо заокружи и достојно настави.

Владимир Кецмановић

Награђена ауторка Весна Капор је моја дугогодишња пријатељица и јако ми је драго што је добила ову награду која ће, уверен сам, на најбољи начин помоћи да њен роман пронађе пут до читалаца, баш као што га је пронашао до критике.

Војислав Карановић

– Весна је дуго у књижевности и очигледно су критичари препознали вредност њеног дела. Сама награда је лепа и носи значајно име, име аутора можда највећег романа на нашем језику, писца који носи лирски замах, дубину и запитаност над светом, а пре свега мудрост. Све се то лепо спаја у оквиру ове награде.