Б. Зечевић: Наставак битке за Кошаре

Играна филмска сага под називом Кошаре вуче се и развлачи већ ево трећу годину, повремено дајући гласа кроз аброве и интриге око државне агенције за филм, у свему надлежне за њену реализацију.

Најсавременији израз тежње српског народа ка слободи и независности, херојске одбране Кошара и Паштрика 1999, постале су тековина српског Пантеона грађеног вековима на неугаслој борби за опстанак. Брзо су ушле ове битке у народну душу и памћење и одмах је требало да доживе своју пуну филмску апотеозу. Држава није оклевала с подршком, нашла су се и потребна средства, али је одмах почело да се догађа нешто што се за нама вуче као зла коб кроз цело постојање: битке по цену живота добијамо у рату, у миру их лакомислено губимо. Прочитали смо на овим странама како је Краковљева Голгота Србије (1940) двадесет и више година чекала да филмски оживи призоре наших последњих победа 1918. и како је доживела да буде дрско ометана, маргинализована и на крају забрањена од нас самих. Као да се ничему нисмо научили ни за време систематског ништења истог овог духа током Брозове владавине.

После Кошара и Паштрика догађа нам се нешто слично. Такође више од две деценије је прошло од ових битака, по значају и жртвама равним највећим догађајима у нашој историји, а од играног филма Кошаре још ни трага ни гласа. Част и чест Слађани Зарић, РТС-у и „Застава филму” на документарно-играним реконструкцијама (у које спада још једна од епопеја српског света, филм Коридор 92), али се играна филмска сага под називом Кошаре вуче и развлачи већ ево трећу годину, повремено дајући гласа кроз аброве и интриге око државне агенције за филм, у свему надлежне за њену реализацију. Последњих недеља, међутим, искрсло је изненада неколико писама и докумената који сведоче о томе да је судбина Кошара не само под знаком питања него и под озбиљном опасношћу да доживи Краковљеву голготу. Морамо ли баш увек да се заплићемо у кучине властите похлепе, незнања, зависти, сујета и, богами, чисте опструкције околних душмана, који над свим тим већ добрано сеире.

Фонд Алајбегове сламе

Најмање педесет милиона из буџета Филмског центра Србије за „филм са националном темом”, плус неодређена средства других државних извора, укључујући и Министарство одбране и Телеком, слило се (или треба да се слије) у џепове продукције „Омега”, која је добила ове паре на основу сценарија Ђорђа Милосављевића и уговора с редитељем Балшом Ђогом, такође учесником у изради књиге снимања, које је почело половином јула 2020. Али после свега неколико дана стигао је захтев продукције „Омега”, тј. њених власника Немање Мићића и Владана Анђелковића, да се снимање убрза или драстично скрати, што редитељ Ђого није прихватио. Тада је даљи рад на филму обустављен, а редитељ Ђого – отпуштен. То је изазвало општи скандал већ на самом почетку продукције. „Где сте то, господо ‘продуценти’, научили да предузимате драстичне сценаристичке резове усред снимања филма?”, питао сам их тада, озлојеђен, у Печату.

У озбиљним продукцијама потписује се свака страница књиге снимања и помно прати реализација записаног. Текст најбољег српског сценаристе Ђорђа Милосављевића (и не само његов), који сте прихватили, потписали и на који сте добили замашна средства сад вам више не ваља, него сте смислили нешто друго? Свакако не бисте били први који су смандрљали целу ствар да би уштинули понешто из златног буџета за своје црне дане? Црн дан вам је дошао пре него што сте га очекивали. Сви у овој земљи знају да рукујете не својим него народним новцем и да ћете морати да подносите дебеле рачуне, нарочито после овог скандала, који је, баш на време, пробудио опрез.

Постоји, нажалост, нешто што је овде уобичајена пракса: кидисати на филмске фондове као на Алајбегову сламу и отимати док се год може, а причати бајке за малу децу („сав профит од филма ићи ће у добротворне сврхе”) да се Власи, нарочито они филмски, не досете. Елем, постоје јасни уговори, уколико се ти продуценти, о којима не знам ништа, холивудској пракси нису учили из петпарачких серија о хировима тајкуна са Беверли Хилса. Уосталом, друго је Холивуд. Тамо је приватни продуцент заиста власник филма. Овде није. Једина два продуцента су у Србији држава и телевизија, што излази на исто. То свакако није добро, али је тако. Узми или остави. Боље остави. Док је прави и једини продуцент држава, имаш да поштујеш уговор с њом и правдаш сваки динар, а нарочито кључне промене планова снимања и ауторства.

Медијација или петљавина?

Другим речима, предстоји још једна битка, сасвим различита од оне коју су водили наши јунаци на Проклетијама. Тамо се гинуло из храбрости и љубави према отаџбини. Сада, у варљивом миру, наставља се сасвим друга и дуга борба са злом домаћим, с похлепом, отимачином, преваром, уценама, подметањима, манипулацијама, злоупотребама и сваковрсним марифетлуцима. Ако баш хоћете, са саботажом једног хомерског узора. Зато јавност мора одлучно стати иза намере филмских уметника да заврше оно што су започели, да би онда стали пред лице јавности, историје и критике. Знајући то, Филмски центар Србије, убеђен у своје супериорне вештине, понудио се да изврши неку медијацију између редитеља и продуцената и током јесени исте године (2020) успео да их „помири”, али снимање – није настављено.

Јесте се појавио ковид, али ствар се није у „раду од куће” померила с места, а додељени новац је и даље цурио без застоја. У међувремену су и Филмски центар снашле разне невоље, готово половина чланова Управног одбора је поднела оставке, и тако исти остао без могућности да одлучује. „Омега” је то искористила да поново покуша да одстрани Ђога из продукције са чиме се на крају сагласио и ФЦС. За редитеља је тада одређен Миодраг Лекић, упркос чињеници што је исти члан Управног одбора ФЦС и по закону о сукобу интереса и трговини утицајем не би смео да има никакав лични удео у продукцији. Поводом тога је поново јавно реаговао редитељ Балша Ђого и жалио се Министарству културе које, по закону, врши надзор над пословањем ФЦС.

Оданде је стигао брзи одговор. У свом писму од 18. јануара 2022. Маја Гојковић, министарка културе и потпредседница владе, поништава одлуку о избору Лекића за новог редитеља Кошара.

„Са обзиром да је Мирослав Лекић члан УО ФЦС”, каже се у писму, „договорено је да се најпре од агенције за борбу против корупције затражи мишљење… Продуцентска кућа ‘Omega’ је самоиницијативно, без одлуке УО ФЦС извршила замену режисера и закључила нови уговор са режисером Миодрагом Лекићем који је уједно и члан УО ФЦС, као и без решавања претходног питања о у сукобу интереса… Ово министарство указује да било какве измене од стране ‘Omega Productions’ везане за пројекат филма и ТВ серије Кошаре биће сматране незаконитим и ништавним, као и одлуке Управног одбора ФЦС о овом питању.”

Одлука министарке је заснована на цитираном Закону о корупцији, и те одредбе су недвосмислене и јасне, те представљају пример добре и правовремене реакције државног органа, којима се стаје на пут ранијој противзаконитој пракси. Хоће ли се тиме оваква пракса заиста елиминисати – остаје да се види. Али нови проблем настао је већ дан раније.

Вратиће се паре

У писму од 17. јануара директор „Omega Productions” Немања Мићић обавештава министарку „да одустаје од сарадње са Филмским центром Србије на пројекту Кошаре. Наша жеља је да раскинемо постојећи уговор са Филмским центром, упркос чињеници да је сценарио Ђорђа Милосављевића којим смо конкурисали изабран од стране комисије ФЦС и да смо у свему испоштовали постојећи уговор са ФЦС… По потписивању потребне документације ФЦС средства за снимање филма која смо примили, биће враћена.”

Наравно да је ово одговор на решење министарства и да се „Омега” и даље понаша као да је власник пројекта Кошаре иако је за њега главне паре добила „на тацни” од државе и трошила их даље по свом нахођењу не снимивши до сада обећани филм. Да ли ће извршити оно што даље обећава – вратиће, наводно, сва добијена средства – звучи прилично неубедљиво кад се зна каква је пракса била до сада у погледу Алајбегове сламе која је икада „легала” на рачуне разних омега. Волео бих заиста да видим када ће и како „Омега” повратити средства о чијој судбини мало ко, осим ње саме, има икаква сазнања.

„Лака лова” од државе испоставила се као проблем већи него што се очекивало. Осим ако се однекуд не појави нова дознака, што у нас такође није био редак случај. Међутим, сигурно је да филма о Кошарама нема већ више од две деценије захваљујући искључиво домаћим опструкцијама, што је и била основна замисао оних којима је нарочито стало да се овај филм никада не сними. А то су исти они који су стајали с друге стране ватрене линије на Кошарама, Паштрику и Коридору и од чијег је оружја изгинула наша младост на првој линији одбране.

Нису ни ово баш сасвим „српска посла”. Тихи, али упорни подземни рат друге Србије против свега што подиже дух слободе и независности води се против свега што је изгубила Империја у покушају да нас уништи. Недавно „декласификовано” писмо чауша српске апокалипсе Ричарда Холбрука газдама у Вашингтону открило је да су управо Кошаре и Паштрик одиграле главну улогу у одустајању од копнене инвазије Србије 1999, на шта је требало да нас трајно подсећа овај филм.

 

Аутор Божидар Зечевић