Танасковић: Ердоганова визија светске правде

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ДОК су на функцији, државници обично не пишу књиге које би се могле схватити као њихов политички програм и тиме их обавезивати у практичном деловању и доношењу одлука.

То неки чине пре избора на највиша места, а многи пошто их напусте, у виду мемоара. За свога активног мандата домаћој и страној јавности, као и партнерима у међународној заједници, следећи динамику политичког живота и промене у конјунктури међуодноса релевантних фактора и околности, обраћају се говорима, изјавама, интервјуима и, све чешће, посредством порука на друштвеним мрежама.

За то време, ширим и целовитијим изношењем и образлагањем политичких концепата програмског карактера баве се други, обично њихови блиски сарадници од поверења, неретко из академских кругова.

Тако је доскора било и у Турској, где је бивши министар иностраних послова и премијер, иначе универзитетски професор међународних односа Ахмет Давутоглу, Ердоганов дугогодишњи саборац, у замашном трактату „Стратегијска дубина“ (2001) заокружено геополитички формулисао неоосманистичку платформу која чини дубинску константу спољнополитичког наступања Турске у међународним односима.

После Давутоглуовог политичког разлаза са „Султаном“ и преласка у опозицију, што никако није значило и напуштање доктрине неоосманизма, најутицајнији садашњи Ердоганов саветник, такође универзитетски професор, Ибрахим Калин, преузео је улогу тумача и рационализатора турске спољне политике, као и цивилизацијских координата на којима почивају њене идеје водиље.

Посебно запажена била је у том смислу његова разуђена студија „Ја, други и онај“, с поднасловом „Увод у историју односа ислама и Запада“ (2016). И онда, неочекивано, Ердоган је одлучио да под својим именом објави програмску расправу „Могућ је праведнији свет“, која се овога септембра појавила у излозима књижара и већ истога месеца доживела друго издање.

Не треба сумњати да ће бројем издања књига турског председника ускоро достићи раније незамислив успех Давутоглуове „Стратегијска дубине“. Како и не би, јер све што (за сада) неприкосновени турски лидер изговори или уради, а некмоли кад још одлучи и да напише, привлачи изузетну пажњу и изазива радозналост домаће и стране јавности. Овоме се не треба чудити, с обзиром на то да Реџеп Тајип Ердоган практично о свему битном суверено одлучује у својој великој, снажној и геостратегијски вишеструко значајној држави и да води истовремено амбициозну и доследну, али неретко и тактички променљиву и непредвидљиву спољну политику изненађујућих потеза.

Нема сумње да ће његова визија праведнијег светског поретка бити са посебном пажњом дочекана и промишљана на Балкану, једном од приоритета турске спољне политике, а особито сада, кад је турски председник, после периода извесне припремне резервисаности, одлучио да се и лично непосредније укључи у процес решавања проблема и превазилажење спорења између трију конститутивних народа, чије заоштравање до пуцања разапиње крхку структуру, условно речено, „дејтонске БиХ“.

Књигом „Могућ је праведнији свет“ председник Турске као да је хтео да одговори на питање које је његов учени саветник Калин 2017. године поставио ауторским текстом у једном мајском броју листа „Dayli Sabah“, насловљеним „Да ли је могућ складан светски поредак?“. Ердоган одговара да јесте, али под условом да се, пре свега, успостави више равноправности и правде у међународним односима и у том циљу коренито реформише Организација уједињених нација.

Цела књига посвећена је изношењу и аргументовању дијагнозе превазиђености и дисфункционалности светског поретка у чијој основи почива ОУН, са унутрашњом структуром условљеном односом снага у свету по завршетку Другог светског рата. Ердогану највише смета доминантна и од Генералне скупштине независна улога Савета безбедности, са пет сталних чланица, чије право вета сматра штетним, неправедним, па и срамотним анахронизмом којим се практично узурпира, али и блокира деловање светске организације.

На више места у овом пледоајеу за реформу ОУН, укључујући и „Закључак“, Ердоган понавља слоган „свет је већи од пет“: „Не може се и даље одржавати један привилеговани систем који, гледајући на свет са висине и не полажући никоме рачуна и не преузмајући одговорност, у свом националном интересу спроводи пет сталних чланица“ СБ.

Јасно, да јасније не може бити! Главнини аргумената којима се у овој програмској књизи систематично указује на нелогичност и неодрживост садашњег стања у ОУН, коју је 1945. године основала 51, а која данас броји 193 државе, начелно се не може оспорити основаност.

Они су, уосталом, углавном познати, али их је Ердоган тако методолошки сређено и циљно изоштрено формулисао и образложио да у његовој интерпретацији делују изразито уверљиво.

Расправе о потреби реформисања ОУН воде се одавно, али до сада нису произвеле било какво суштински битно дејство. Постојећа структура и надлежности Савета безбедности, а нарочито право вета пет његових сталних чланица, у средишту су вишегодишњих спорења. Већи број објективно снажних и многољудних држава и макрорегионалних лидера показује нескривене амбиције да се између њих и САД, Велике Британије, Француске, Кине и Руске Федерације успостави равноправнији однос, чиме би им се омогућило да сразмерно свом свеколиком габариту и потенцијалима утичу на судбину света.

Ма колико се у свему другом разилазиле, па и сукобљавале, сталне чланице СБ, у принципу прихватајући да „треба размишљати“ о корацима који би побољшали рад светске организације, учиниле је репрезентативнијом и ефикаснијом, испољавају висок степен прећутне јединствености у погледу одбране свог привилегованог статуса и одлучујуће моћи утицаја коју им даје право вета.

Уз Индију, Бразил, Немачку, Јапан, Индонезију, Нигерију, Саудијску Арабију и још неколико земаља, Турска је очигледно заинтересована да јој реформом ОУН, а посебно структуре, састава и надлежности СБ, као и његовог асиметричног односа аутономности према Генералној супштини, буде омогућено да у „праведнијем свету“, за који се залаже њен председник, постане један од седам или десет најутицајнијих „играча“ на планети.

Својевремено је као рок за достизање те мете била утврђена 2023. година, стогодишњица стварања Ататуркове Републике, па је „Султанова„ журба разумљива, иако је јасно да ће бити потребно померити овај симболички рок. Могло би се, рецимо, размишљати о хиљадугодишњици битке код Манцикерта ( тур. Малазгирта), у којој је војска селџучког султана Алп Арслана 1071. године тешко поразила византијске снаге цара Романа Диогена, а чија је 950. годишњица недавно у Турској изузетно свечано обележена.

О политичкој употреби овог догађаја и датума, у равни трансисторијског сучељавања исламског и хришћанског света, аналитички је ту скоро у нас убедљиво писао Данко Страхинић („Православље“, 1308, 15.09.2021).

Као основне принципе од којих би требало поћи у реформисању ОУН, Ердоган наводи „правду“, „правичну репрезентативност“, „транспарентност“, „одговорност“ („полагање рачуна“) и „спречавање сукоба“, док би конкретни предлози за преуређење светске организације требало да испуњавају следеће услове: (1) да теже свеобухватном и коренитом решењу; (2) да не буду руковођени уским интересима, већ општим принципима; (3) да се усмере ка стратегијском хоризонту и не исцрпљују се у маргиналним појединостима, и (4) да реформски кораци обавезно буду временски орочени.  

Све ово, нема сумње, разумно и прихватљиво звучи. Питање је, међутим, да ли је реално остварљиво и како би се, рецимо, сама Турска реформистички понашала, односно колико би била вољна и кадра да следи Ердоганове принципе и (пред)услове или, можда тачније, како би их тумачила и каквим идејама потчињавала. Понешто о томе могло би се наслутити из логике образложења којима турски председник објашњава и оправдава своје залагање за корениту реформу ОУН.

Очекивано је и разумљиво да сваки политички представник, а поготово председник једне државе своје цивилизацијске и политичке ставове заснива, објашњава и брани на основу претежне перцепције стања света и међународних реалности,  својствене традицији и менталитету своје земље и народа, као и конкретних државно-националних интереса и њихове стратегијске пројекције. У Ердогановом случају, условно речено, „туркоцентрична“ и „исламоцентрична“ димензија аргументације приметно прожима и сенчи његов декларисано принципијелан дискурс заснован на универзалним вредностима, до мере која не може, а да не изазове одређену скепсу.

У вези са потребом реформисања СБ, турски председник, на пример, ламентира над чињеницом да је пет хришћанских земаља привилеговано правом вета, док исламски свет, са својих преко милијарду и по људи, уопште није заступљен.

Уопште, карактеристично је да „Султан“ на свет гледа „халифски“, у конфигурацији муслиманско-хришћанске дихотомије, при чему се неправде садашњег светског поретка махом селективно илуструју појавама које, у Ердогановим очима, представљају неправде (у)чињене муслиманима, са сугерисањем закључка да савременим светом влада дубоко укорењена и раширена „исламофобија“ (напоменимо да је његов утицајни саветник Ибрахим Калин био коаутор познатог америчког исламолога Џона Еспозита у књизи „Исламофобија“, 2011).

Дискриминаторски однос према муслиманима турски председник шире актуализује и контексту двеју тема којима посвећује више страница своје књиге – тероризма и индиферентности, односно пасивности ОУН пред масовним страдањима муслимана у разним деловима света.

Најчешће се осврће на грађански рат у Сирији, раније у Ираку, затим у Палестини, деловима Африке и у Мјанмару.

За читаоце на бившем југословенском простору биће свакако занимљиво да је међу тим „типолошким“ илустрацијама и рат у БиХ, у истој равни са Руандом. Неосетљивост према „покољима“ почињеним у Босни и неспособност да их спречи „сраман је документ у архиви светске организације, прекорно вели Ердоган.

Запажамо да је у овом случају употребљена множина речи „покољ“ („katliam“), док је термин „геноцид“ („soykirim“) разервисан само за страдање Бошњака, тј. за Сребреницу: „У срцу цивилизоване Европе, на очиглед целог света, током три и по године дивљачки је побијено на стотине хиљада људи. У Сребреници се догодио  један од најсрамнијих геноцида у историји. У Сребреници, проглашеној заштићеном зоном, холандски војници су екстремно радикалним националистима предали 8372 људи, махом жена и деце, који су се у њу били склонили. Да ли се Запад огласио поводом ових догађаја? Није“.

А да ли се Турска огласила поводом злочина над српским цивилима у Подрињу 1992. и 1993 године, у ратном Сарајеву или у „Олуји“ и на КиМ? Није!

Ердоган нарочито инсистира на двоструким стандардима у вези са односом међународне заједнице према тероризму, који, уз миграције, сматра једним од највећих светских зала, за који, овако како је институционално устројена, међународна заједница не може да нађе одговор. И опет, начелно се са њим свако мора сложити. Шејтан, међутим, лежи у сагледавању и квалификовању конкретних манифестација тероризма.

Аутор пледоајеа за праведнији свет разложно констатује да проблем није искључиво тероризам сам по себи, већ, можда и више, дволичан и неискрен однос према овој злоћудној појави, као и да се међународна заједница не може усагласити о јединственој дефиницији тероризма и квалификовању конкретних покрета, организација и аката као терористичких. Ни са овом тврдњом није тешко сагласити се. У свету у којем су једине стабилне константе међународних односа себични или корпоративни интереси, лицемерје и цинизам, примена двоструких мерила је неизбежна, од чега није изузета ни Турска, али никако само Турска.

Ердоган, тако, замера западним државама то што организације попут Ал-Каиде и Исламске државе третирају као „лоше терористе“, а курдске ПКК, Народне заштитне јединице (YPG), затим екстремно левичарску Револуционарну народну ослободилачку партију ( DHKP–C) и Гуленов покрет „Хизмет“, после покушаја војног пуча 2016 званично преименован у Фетхулахчијска терористичка организација (FETÖ), као „добре“.

Нема ли у овом паушалном поређењу помало тенденциозне „туркоцентричности“, објективне несамерљивости и непропорционалности?

Јесу ли ова ограничавајућа својства уверљива препорука за конструктивну улогу у борби за „праведнији свет“? Јер, поредак таквог (идеалног) праведног света требало да буде скројен према универзалним мерилима, подједнако прихватљив и добар за све.

Не треба сумњати у искреност Ердогановог залагања за изграђивање таквог поретка и реформу ОУН, па и у искреност и дубоку увереност о  исправности његових двоструких мерила која он не доживљава као таква, а која исходе из дубоких, ендемских засада погледа на свет који је својевремено сажет у формули „турско-исламске синтезе“, а спољнополитички се актуализује као прагматични неоосманизам са израженијим панисламистичким уклоном. Може ли се, међутим, данас уопште замислити, рецимо, изгледан пројекат реформисања ОУН који би добински полазио од платформе панславизма, пангерманизма или хришћанског екуменизма?

Ердоганова склоност двоструким мерилима у залагању да се дупли стандарди уклоне из међународних односа није нека ексклузивна оригиналност његовог приступа. Она је специфичном некритичношћу почела да интензивније боји турску спољну политику како се она постепено све више удаљавала од вредносног снопа кемалистичких „шест стрела“. Присећам се, овим поводом, једног давнашњег разговора са  председником Турске, неуништивим политичким вуком Сулејманом Демирелом, 14. маја 1998. године, на свечаности уручивања Ататуркове награде за мир знаменитом, за неке и контроверзном, англо-америчком оријенталисти и исламологу Бернарду Луису (1916-2018), аутору класичне монографије „Рађање модерне Турске“ (1961).

Зли језици су, иначе, спекулисали да је Луис награду „заслужио“ научним порицањем основаности коришћења термином „геноцид“ за османске погроме над Јерменима 1915. и 1916. године.

У вези са разбукталом кризом на КиМ, Демирел ми је тада изричито рекао да су за Турску државни суверенитет и територијални интегритет светиње, да му је познато да „они тамо“ желе независност, али да би по његовом мишљењу, најбоље било да „Косово“ уставно добије статус републике, попут Црне Горе, од које чак има и више становника, али да свакако није на Турској да о томе даје савете, а поготово да одлучује. Важно је само да се све реши дијалогом, мирно и без сукоба.

Сећам се, као да су изговорене данас, његових речи : „Јермени би желели независност Нагорног Карабаха, чему се ми противимо, јер подржавамо територијални интегритет Азербејџана. Како бисмо, као озбиљна и доследна држава, могли да се другачије односимо према Југославији и Косову?“.

Знамо шта се касније збило. Турска је остала озбиљна и доследна држава. И даље се залаже за мир, стабилност и праведнији свет. Ердоганов програмски пледоаје најновији је, досад најозбиљнији и на турски начин, најдоследнији прилог том залагању.  

Никако га не треба, штавише не сме се, занемарити или потценити, али се и мора читати cum grano salis.