Никола Варагић: Вера за борбу

Руски цар Петар Велики није желео да Русија заостаје у научном и техничком развоју за државама западне Европе и да доживи судбину Источног римског царства и сматрао је да је православна црква (монаштво) препрека за модернизацију и одбрану (јачање војске) од освајача и са Истока и са Запада. Зато је потчинио цркву држави и прогонио монаштво.

Петар Велики је на власт дошао крајем 17. века. Русија је тада била сељачка или феудална држава, док се широм Запада оснивају универзитети, подстиче се иновативни дух и стижу блага опљачкана у колонијама. Лидери Европе постају Француска, Холандија и Енглеска. Најбрже је напредовала Енглеска. За време владавине краљице Елизабете Тјудор Енглеска је постала највећа поморска и колонијална сила, а пре доласка Петра Великог на власт, у Енглеској се догодила и Славна револуција и донесена је Повеља о правима 1689. године. Петар Велики је 1697. кренуо на пут по Европи, радио недалеко од Лондона, разговарао је са британским краљем Вилијамом III. Са тог путовања вратио се одлучан да модернизује и од Русије направи империју са јаком војском. У томе је и успео – Русија је на крају његове владавине била највећа сила у Европи, јача и од Османске империје, која је као савезнике имала Француску и Енглеску, које су се више плашиле православне, него исламске државе у Европи. Међутим, није се мењао феудални и аутократски систем у Русији.

Петар Велики је био велики руски патриота, волео је свој народ и своју државу, али није био искрени хришћанин, није разумео монаштво (исихазам). Зато је био апсолутиста. А то је био и зато што није имао праву, јаку опозицију. То је одговорност и цркве, која је народ васпитавала да слуша световног владара. Народ (кметови) се није изборио за своја права и боље услове живота, а црквени и световни владари остали су конзервативни и задовољни својим повлашћеним положајем. То су користили непријатељи. Русија је остала феудална и недемократска држава, све до бољшевичке револуције. После револуције више није била феудална, али и даље није била демократска држава. Технолошку модернизација, највећу после Петра Великог, покренуо је последњи Романов и последњи руски цар Николај II. Да је остао на власти, завршио модернизацију али и покренуо демократизацију, у економском и војном смислу, боље би царска Русија парирала САД и Великој Британији, него СССР.

Русија није толико каснила у модернизацији (сви Романови, од Петра Великог, на томе су радили, и жене су биле више поштоване, жена је била и владар, као у Енглеској), колико у демократизацији друштва, у стварању друштва социјалне правде, у ограничавању моћи и овлашћења владара, у развоју приватног предузетништва и грађанског друштва, чији део би постали и сељаци, као слободни људи са свим правима као и други грађани. Енглеска је од доба Петра Великог развијала и демократију, то су били тек почеци и далеко од праве демократије, али са правима које су грађани стекли, богатством из колонија које је стизало и индустријском револуцијом која је почела у Енглеској, све под вођством протестаната који су католицима одузели права (Актом о толеранцији није гарантована толеранција за католике), али и без револуција да зауставе или успоре њен развој, Енглеска се много брже развијала од осталих. Енглези су неговали своју традицију, а део те традиције је и круна. Уместо да организују крваве револуције, након што су крваво угушени устанци католика, Енглези су развили парламентарну демократију и капитализам (либерализам). Уместо рата са Холандијом, направили су савез и постали највећа поморска сила. То није променио ни настанак САД, иако су борци за независност од енглеске круне или аристократије, били под утицајем Француске револуције, добијали помоћ од Француске, али и од Русије, јер су и Француска и Русија у настанку САД видели прилику да се ослаби Енглеска. После тога, САД купује нове државе од Француске и Шпаније, касније и од Русије, енглески језик је тесном већином постао службени језик (бирало се између немачког и енглеског), и САД је остао под контролом Енглеске, тј. Велике Британије, и као главни савезници у 20. веку у оба светска рата и Хладном рату, САД и Велика Британија постају светски лидери.

Само неколико векова пре него што је Петар Велики дошао на власт, у доба светог Александра Невског, Запад је био неразвијен, није имао шта да понуди и чиме да задиви Александра Невског и Русе из тог доба. Запад је вековима заостајао за Источним римским царством, а у доба Александра Невског настаје, на пример, српска краљевина, српска држава која је по развијености и моћи била изнад многих држава на Западу. У Европи православне државе су Источно римско царство, Србија, Бугарска и Русија, у којој се у периоду од Александра Невског до Ивана Грозног прави темељ за долазак Петра Великог и настанак империје. У истом периоду слаби моћ балканских држава, а Русија постаје моћна држава и заштитник и упориште Православља након окупације Балкана и Мале Азије од стране Османлија. Са успоном Русије, долази и успон Запада, али Запад убрзо престиже Русију. И тад први пут неко из православне државе стиче осећај инфериорности или комплекс ниже вредности у односу за Западноевропљане и потцењује своју православну веру и цркву – Православље види као препреку за модернизацију (или узрок заостајања) за Западом. То је била велика грешка, показало се то у последњих пар векова, али је то одговорност и цркве која је у том спољашњем смислу, у хоризонтали, остала у Средњем веку и још увек нема одговор како би требало да изгледа православно модерно демократско друштво. Није проблем вера или црква, Православље није препрека за развој науке, демократије, вођење одбрамбеног рата. Напротив, без Православља „настаје атомска техника, а опстаје прашумска етика“, поштује се право државе, а не право личности, а одбрамбени рат прераста у империјални. То Петар Велики није могао да научи од Запада – то је могао да научи, како је учио Жарко Видовић, из историје Источног римског царства и Православне Цркве. Али, балканске православне државе су нестале, руски владари више су бринули како да се цару даје царево, него Богу божје, а руско православно свештенство и монаштво било је далеко од Запада и неупућено у промене које су настале са изумима иноватора, развојем капитализма и демократије…

Александар Дугин сматра да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт, могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, зашто и либерализам није могао да буде варијанта егзогене или одбрамбене модернизације? Да ли су комунисти погрешили што су стварали антилиберални систем? Да ли је Петар Велики погрешио у вези с Православљем, тј. исихазма и монаштва у односу на западњачку науку и метафизику? Да ли су Петар Велики и Стаљин славили Александра Невског (у сврху одбране од окупатора)? Замислите шта би се догодило, или изродило да је (ако су већ пропале балканске православне државе) у доба Петра Великог, тј. у доба после њега дошло до сусрета Православља и либерализма и да је Православље остало чисто после сусрета – да је Православна Црква остала „окамењена“, а држава постала правна… Да ли би се поштовало право личности, уместо права државе? Да ли би било више саборности, а мање клерикализма? И да ли бисмо сад живели у друштву социјалне правде, у предузетничкој држави са развијеним приватним предузетништвом?