ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Они нас уранијумом, ми њих Марином

Ових се дана у нашој јавности подигла прилична бука у вези златне медаље за заслуге којом је председник Србије у фебруару одликовао Марину Абрамовић, а која јој је уручена крајем октобра у Њујорку.

Највећу пажњу привукла је изјава глумца Виктора Савића који је од Марине Абрамовић затражио да „врати награду“, а велико одушевљење читалаца Искре изазвао је текст младог писца Милана Ружића чији је наслов „Молим вас, реците ми да је одликовање Марине Абрамовић перформанс!“.

Суштина примедби везаних за „стваралаштво“ Марине Абрамовић своди се на то да ту нема никакве уметности, већ је у питању нешто што би се много пре могло окарактерисати као бесмисао, нихилизам, егзибиционизам и нека врста душевне болести која је, вољом далеких и нама незнаних центара моћи, проглашена за врхунску уметност. Сходно томе, Марина Абрамовић, уместо тужне судбине душевног болесника у Топоници крај Ниша, своје пензионерске дане проводи овенчана славом у Њујорку.

Не упуштајући се у квалификовање опуса Марине Абрамовић чему, као неко ко базично не долази из света културе, нисам довољно вичан, а и из пристојности према жени која има година колико и моја мајка, кратко ћу се осврнути на ставове Виктора Савића и Милана Ружића, два несумњиво паметна, образована, племенита и патриотски настројена човека. Њихови ставови су, уосталом, истоветни са размишљањима огромног броја грађана Србије, те због тога заслужују додатну пажњу.

Најпре Виктор, пошто се он први и огласио. Због чега би то Марина Абрамовић требала да „врати награду“? Зар се награда, макар је тако до сада било, не враћа ако је, по мишљењу награђеног, онај ко је награду доделио из неког разлога, моралне или политичке природе, постао недостојан награђеног. То би, у конкретном случају, значило да је председник Вучић постао недостојан Марине Абрамовић. Марина, очигледно, не мисли тако, што се јасно може видети из изјаве коју је, поводом чина доделе награде дала медијима.

Због тога је позив, претпостављам, требало упутити председнику Вучићу, а он би, логично, гласио „Вучићу, одузми награду Марини Абрамовић“. Ово би значило да је Марина Абрамовић, из одређених разлога, постала недостојна награде и наградодавца, што се, из топлог и помало патетичног писма којим је председник Вучић пропратио доделу награде никако не може закључити. Дакле, чак и да је свој позив за враћање награде окренуо наглавачке, Виктор би поново промашио.

Сада Милан Ружић који је, за разлику од Виктора Савића, погодио. У свом вапају „Молим вас, реците ми да је одликовање Марине Абрамовић перформанс!“, који подсећа на буђење из кошмарног сна, млади писац је из прве дотакао суштину. И да је остао само наслов без пратећег текста, који кључа од фактографије, силовитости и огорчености због додељене награде, било би сасвим довољно.

У свету који је давно померио границе нормалности и у којем су, како је говорио генијални Љуба Поповић „велики обмањивачи“, попут Марсела Дишана и Ендија Ворхола проглашени за неупитне уметничке величине, тријумф Марине Абрамовић је сасвим логичан и законит исход. Исход је, разуме се, последица избора, а пристојан свет се у туђе изборе не меша. Једино што онима који ствари посматрају са стране преостаје јесте да резултате избора признају, без обавезе да за себе бирају исти пут.

Било би, међутим, прилично аутистично да се, будући да делимо један свет који нам је дат, не понашамо, или макар не одглумимо да се понашамо у складу са његовим ултимативним нормама. Због тога је сасвим природно да, живећи у друштву спектакла и перформанса који је креирао западни свет, понекад прихватимо и ту игру. А део те игре, односно перформанс, јесте и додела високог државног признања Марини Абрамовић. Западни свет ју је прогласио врхунским уметником чијем се делу клања и ми ту, као земља из које је потекла, нећемо ништа да кваримо. Напротив.

А што се нас тиче, своје знамо. У свету нове нормалности, интелектуално и духовно племство ствара на латифундијама попут Мећавника, далеко од главних позорница спектакла. Таква места су резервисана за Марине и с тим не треба имати никакав проблем. Уосталом, Србија нема ни осиромашени ни обогаћени уранијум да би за почињене злочине узвратила на тај начин. Можда нам је због тога Бог послао Марину, а она себе њима.