Култ Јосипа Броза, негован и дограђиван готово пола века, чини своје. На свако спомињање његовог имена избија на површину крајње емотиван однос који су милиони Југословена гајили према њему. Многи су га више волели и за њим патили него за својим најрођенијима.
Велике амплитуде у његовом понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда због тога су и многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Истовремено, док је градио имиџ заштитника сиротиње, кога боле све неправде овога света, стварао је животно окружење обасјано царским сјајем.
Имао је двадесетак вила и резиденција, неколико ловишта, три зоолошка врта, „плави воз“, брод „Галеб“, својеврсну пловећу резиденцију, два специјална авиона ДЦ-9… Опслуживало га је више од хиљаду људи. Сматрало се да је у Југославији све његово. Био је један од најскупљих владара 20. века. Од Брионских острва створио је неформалну паралелну престоницу. Педантни хроничари забележили су да архиепископ Макариос, кипарски председник, после посете овом архипелагу није могао да се уздржи а да не прозбори: „Мада као свештен човек то не бих смео да кажем, не могу да не помислим како је ово овде, а не тамо на небесима, прави рај“.
Међутим, „највећи син наших народа и народности“, поред уживања свих овоземљских благодети, примао је и плату за обављање своје председничке функције. У Архиву Јосипа Броза налази се извод из „Службеног листа СФРЈ“ бр. 29, на страни 656, у коме је објављена Одлука Савезног већа Савезне скупштине СФРЈ од 30. јуна 1963, која гласи: „… Председнику Републике припада стална накнада за вршење функције у износу од 400.000 динара месечно, као и накнада за покриће трошкова репрезентације у износу који се утврђује савезним буџетом…“
У наставку ове одлуке пише да се за ову надокнаду „не плаћају доприноси, порези и друге дажбине“. Документ су потписали Мијалко Тодоровић, председник Савезног већа, и Едвард Кардељ, председник Савезне скупштине.
Две године касније, 2. априла 1965, Генералном секретаријату председника Републике стиже допис од Административне комисије Савезног већа Савезне скупштине да „Јосипу Брозу Титу, председнику СФРЈ, нова примања износе 550.000 динара месечно. Исплата овог примања тече од 1. јануара 1965.“ На ову одлуку неко је руком дописао: „Од 1. јануара 1966. исплаћује се 800.000 динара месечно“. Ово решење потписао је челни човек ове комисије Радован Папић, а да је препис веран оригиналу, оверио је Миодраг Стоиљковић.
Наравно да је маршал Југославије и пре ових одлука имао редовну плату и још понека стална примања. Одмах после рата плата је била 20.000, али је зато фонд за репрезентацију био готово дупло виши – износио је 35.000 динара. Педесетих година прошлог века мења се однос величине плате и репрезентације. Лични доходак Титу је порастао за близу осам пута – био је 150.000 динара. То је било време платних разреда и доходак се делио на два дела: основни и положајни. Титова основа је била 30.000, колико су износила редовна месечна примања посланика Савезне скупштине. Положајна је била четири пута већа, 120.000 примао је сваког месеца и једну и другу. Из документа који се у Архиву Југославије води под бројем АЈ 838, види се да су пет година касније, 1958, те две плате спојене, а износ увећан на 250.000 динара.
Од 1. јануара 1967. месечно прима милион старих динара, односно због деноминације домаће валуте званично се бележило као 10.000 нових динара. После само седам дана овај износ је званично повећан за још 1.000 динара. У то време то је било више од 1.000 долара, што је и за америчке стандарде била позамашна свота.
Међутим, када је са чела Армије смењен Иван Гошњак 1969, а на његово место дошао Никола Љубичић, на конто маршала стиже још једна плата од 1.000 долара. У строго поверљивом решењу државног секретара за народну одбрану Николе Љубичића о исплаћивању накнаде Титу за обављање функције врховног команданта од 28. новембра 1969. пише: „… за покриће редовних трошкова у вези с вршењем функције Врховног команданта одређује се износ од 8.000 динара месечно почев од 1. децембра 1969. до краја 1970. године. Исплату извршити у једнократном износу на терет Финансијског плана ДСНО, партија 63, позиција 620 на руке пуковника Оцокољић Станислава, личног секретара Врховног команданта. У потпису: Државни секретар генерал-пуковник Никола Љубичић“. Истог дана је другу Титу исплаћен додатни доходак, и то три месеца унапред.
Али не лежи враже, нови шеф ЈНА после само месец и по дана, на православни Божић 1970, повећава плату свом врховном команданту за 2.000 динара. Нису то била једина примања доживотног председника Југославије. Поред две плате за функције председника и врховног команданта оружаних снага СФРЈ, Тито је добијао паушални додатак за Орден партизанске споменице 1941, потом стални износ који је био намењен носиоцима Ордена народног хероја. На све то треба додати веома високе, баснословне хонораре од страних и домаћих издавача. То су углавном биле штампане књиге у којима су објављивани говори, које су писали чланови његовог кабинета и други сарадници, бирани по потреби.
Поређења ради, када му је 1959. године месечна плата била 250.000 динара, само од загребачког издавачког предузећа „Напријед“ за едицију његових говора добио је хонорар од 7,5 милиона динара. Три године касније, средином 1962, од новосадског „Форума“ добија 1.032.000. Те исте године његов конто је увећан за још 3,5 милиона од београдског „Војног дела“ и загребачког „Наприједа“. „Рилиндија“ из Приштине исплатила му је 1966. око пет милона динара аконтације за објављивање његових говора на ондашњем шиптарском, касније албанском језику. Документи чија је сигнатура у Архиву Југославије AJ, 838, LF JBT VIII/15 – показују да су многи југословенски издавачи уплаћивали Брозу хонораре преко Југословенске ауторске агенције чак и за обавезне приче о Титу објављиване у читанкама и другим уџбеницима за основне школе.
Наш најпознатији Титов биограф, Перо Симић, пронашао је папире и о приходима које је остваривао са економија у Београду, Карађорђеву, Хан Пијеску, Такову, Сињу и на Брионима. „Тако је, на пример, од шишања оваца на фарми у Хан Пијеску 1958. добивено 94 килограма опране вуне, а сав новац од продате вуне предат је другу председнику“. То је било правило и приликом продаје коња из његових коњушница, а и продаје воћа и поврћа са споменутих економија.
Све то време Јосип Броз прима и дечији додатак за сина Александра Мишу Броза. Почетком педесетих година додатак је био 10.000, а крајем те деценије повећан је на 11.200 динара. Али, то није било све. Добијао је дечији додатак и за унуке: за Јосипа Броза, рођеног 1947, и Златицу, која је била млађа две године. Ове пикантерије са дечијим додацима сазнајемо из документа Комуналног завода за социјално осигурање Новог Београда од 3. априла 1965. у коме пише: „Обавештавамо вас да је Председнику Републике исплаћиван дечији додатак на двоје деце, Јожека и Златицу – унуке, у износу од динара 7.910 месечно. Исплата је вршена на благајни Генералног секретариајта Председника Републике и то закључно са 30. априлом 1965.“
Ова заврзлама се дечијим додацима види се и из дописа од 5. маја 1965: „…Молимо да извршите исплату дечијег додатка за троје деце: Јожека и Златицу – унуке, и Александра – сина, у укупном износу од 41.900 динара за време од 1. јануара 1965. до 31. марта 1965. за троје деце, а од 1. фебруара до 30. априла 1965. године само за двоје деце, обзиром да Александру од 1. априла 1965. не припада право на додатак… Генерални секретаријат је исплатио предњи износ Председнику Репубике уз редовна месечна примања на признаницу.“
Напад на Бранка Ћопића
Своју осетљивост на помен његовог раскошног живота Броз је релативно рано демонстрирао када је 1950, на Конгресу АФЖ у Загребу напао хумореску Бранка Ћопића „Јеретичка прича“, у којој је описано затворено летовалиште на морској обали неког државног руководиоца. Уследиле су године током којих је Ћопић остао без пријатеља, изопштен, игнорисан… Средином осамдесетих година Љубиша Јеремић, професор Филолошког факултета, покренуо је иницијативу новог ишчитавања приче „Везиров слон“ Иве Андрића. Веровао је да је Тито инспирисао нашег нобеловца за ово прозно дело. Двор травничког везира, кога су позивали да јаком руком и погубљењима уведе ред, претворио се у забран у којем се гоне луди и удобно живи. Као Тито на Брионима, и везир је створио свој зоолошки врт.
Аутор Иван Миладиновић
Насловна фотографија: Wikimedia/Historical Archive in Pirot, CC BY-SA 3.0
Извор Вечерње новости, 24. октобар 2021.
