Јелена Ковачевић: Исповест

Ти знаш мој труд да не посустанем. / Немој ми ово у грех уписати када се са Тобом сретнем. / У моју снагу си се преварио. Можда си погрешио. / Ђаво је на душу кренуо. Опрости

Немам суза више. Исплакала сам све своје празнине.
Не могу да говорим, не могу да дишем.
Крст што си ми доделио Господе, сломио ми је тело.
Оно је пало опустошено, земљи се без борбе предало.
И душа је у несрећу пала и остала празна.
Из мрака у мрак упадала. Није видела светлост да би пред њом стала.

Господе, ниси ме хтео узети са мојима, у теби да почивам,
клања и крви мислиш довољно видела нисам.
А пред мојим очима и када ничега на виделу нема
увек је само гомила унакажених тела.

Тешко ми је живети. Себе не могу преживети.
Немој ми у грех смрт моју уписати.
Ти ћеш ми душу видети и знаћеш да не могу више овај бол носити.
Нисам најслабија, има још слабих, има нас немоћних
да пређемо пут који си нам наменио.
Ено, жена у мочвару скаче, друга се иза своје куће беси.
Прими их, Господе, немој им немоћ у грех убројити.

Разумећеш ти, Господе. Не могу више овај бол да поднесем.
Ти знаш мој труд да не посустанем.
Немој ми ово у грех уписати када се са Тобом сретнем.
У моју снагу си се преварио. Можда си погрешио.
Ђаво је на душу кренуо. Опрости.
Не издржим ли, зар сам Твоја.

За време покоља у августу 1941. године у Доњем Клакару (Босански Брод) две неименоване особе одузеле су себи живот тако ,, што је једна скочила у неку мочвару а једна се сама објесила у шуми за својом кућом.“ У извештају је речено ,,да су биле живчано растројене још од прије неколико времена“, чиме се не уклања мисао да су усташки злочини узрочници њиховог менталног стања и безнађа. (Извјештај Оружничке постаје Босански брод од 5. септембра 1941. Котарској испостави Босански брод о убијању Срба од усташа у Босанском Броду и околини, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Војноисторијски институт, Београд 1993, 651.)