Велике Српкиње кроз историју: Надежда Петровић

Послије боравка на Академији код професора Екстера кога је сматрала генијалним, Надежда се у Београд враћа у бурно вријеме српске историје, у освит пуча против краља Александра и краљице Драге

На данашњи дан, 12. октобра 1873. рођена је Надежда Петровић, српски сликар, професор Академије ликовних умјетности у Београду и саоснивач “Кола српских сестара”.

Сликарство је студирала у Минхену и Паризу, а њена дјела носе снажан, оригиналан израз и изванредно богатство боја. Сачувано је око 200 њених дјела, а поједине слике су равне радовима врхунских европских мајстора тог времена. У Србији свог доба она се најснажније везала за модерну умјетност и антиципирала њен даљи развој. Надежда Петровић је дубље сликарско школовање започела у Првој српској цртачкој школи Кирила Кутлика у којој је предавао и њен ујак Светозар Зорић и код породичног пријатеља Ђорђа Крстића, али већ 1898. године наставља да учи сликарство у Минхену, у школи Антона Ажбеа, а касније код Јулијуса Екстера. Прву, нажалост и једину самосталну изложбу, Надежда Петровић организује у просторијама Велике школе у Београду 1900. године. Иако јој је донекле признала таленат, тадашња критика је била немилосрдна у погледу њених „новотарија”, али и у погледу узора на импресионистичке слике. Послије боравка на Академији код професора Екстера кога је сматрала генијалним, Надежда се у Београд враћа у бурно вријеме српске историје, у освит пуча против краља Александра и краљице Драге. По једном извору, управо се и сама Надежда вратила у то вријеме кући да помогне породици, јер је њен отац Мита Петровић изненада пензионисан указом краља Александра Обреновића, који је био бијесан што је Мита, познавалац српске историје, одбио да напише биографију краљице Драге у којој би наводно доказао њено племићко поријекло.

У исто вријеме, Надежда је политички активна, она реагује на промјене у друштву, на Илинденски устанак у Крушеву, ратоборно позивајући да се устаницима пошаље оружје из Србије. Покушава да организује културну јавност, а затим уз помоћ Бранислава Нушића оснива и Коло српских сестара. Као секретар Друштва, Надежда креће у војну мисију српске владе у посјету згариштима на југу, све до Кичева. Послије бурног периода друштвеног ангажмана, одлази у Париз, гдје борави у атељеу Ивана Мештровића. То је период упознавања са авангардним умјетничким токовима, са умјетницима попут Матиса и Пикаса.

Надежда упознаје и Родена, а славни вајар у њеном атељеу одабира радове које ће представити на Јесењем салону. Под утиском свега виђеног и њено сликарство се мијења, а њена дјела показују пуну сликарску зрелост. Последње године Надежда Петровић провела је као добровољна болничарка, прво у Балканским ратовима, када није хтјела да остане у санитету, већ је изричито захтијевала да је пошаљу на сам фронт у импровизовану болницу. И у тренуцима док су куршуми фијукали око главе, док је гледала смрти у очи и неуморно превијала рањенике, успијевала је Надежда да помало и слика. Када се завршио Други балкански рат, Надежда је на кратко са сестром отишла у Венецију да се „нагледа љепоте”.

Чим је букнуо Велики рат, Надежда је, поново на сопствени захтјев, регрутована за болничарку. Није пристала на предлог Врховне команде да буде члан Црвеног крста у Швајцарској, него се одмах јавила на дужност у пољској болници Дунавске дивизије. У јеку борби, док је у болници владала епидемија пјегавог тифуса, Надежда Петровић, и сама исцрпљена, последњом снагом сликала је шаторе ваљевске болнице, све док заразна болест није и њу оборила. Боловала је седам дана а  умрла 3. априла 1915. године.

Извор: Митрополија