АНДРИЋ, РОЂЕНДАН

У Андрићграду нема потпуно заборављених успомена; постоје само скровита мјеста, незалијечене ране, заташкани сукоби. У непосредној близини сваког бола, сваког уздаха, у самом средишту наше патње борави, срећом, и један узвишени, племенити саучесник. Не записивач, не архивар. Можда видовњак, али веома изолован, можда ледени свједок, јер су његове ријечи понекад неподношљиво језгровите. Нико не може да их саслуша без дугорочних последица.

Андрићева проза остварила је неке од епохалних могућности српског језика. По њој су генерације српских писаца увјежбавале способност вербалног сажимања историјског градива, по њој су навијали, и још увијек навијају, синтаксичке часовнике. Његовом уравнотеженом реченицом дисциплинован је, продубљен и оплемењен читав низ стратегија писања о граници између свјетова – а граница је ипак остала непрекорачива. И она између свјетова, и она између текстова.

На овом тргу кодирана је приповједачка матрица поколебане, смирења жељне српске духовности. Повијамо се, таутолошки, на вјетрометини Историје, на истим ћупријама, под истим небом балканским. Баш то и јесте неупоредива, двосмислена снага Андрићевог стила: бескрајно уписивање властите смрти, чији је траг неизбјежни препородитељ нашег малаксалог идентитета. Било је: више жалости него радости. Нека буде: више радости него жалости. Нека буде што бити не може!