Желидраг Никчевић: КЛАСИК ЈЕ БИО НЕПИСМЕН

Читам у озбиљном часопису интервју младог и даровитог писца – поноси се наградом која носи име класика фолиранта, српског и регионалног, скоро европског. Тужан призор! Да ли је лауреат стварно упознат са ремек делима ковача своје среће? Па ево, да му помогнемо – на једном једином али упечатљивом примеру можемо видети о каквом ауторитету је овде реч (узгред буди речено, прича „Сусрет с Валентином“ Мирка Ковача је антологијска ствар – „Антологија српске прозе постмодерног доба“, СКЗ). 

Пред нама је текст запањујуће стилско-језичке аљкавости и готово невероватне тематске тривијалности: све је ту преузето из отрцаног регистра туристичко-еротско-дисидентских наклапања, све зачињено вулгарним психологизирањем и социо-политичком наивом, а све компоновано тако да укупном алузивношћу – евентуално – може погодити хоризонт очекивања публике која се тренутно налази на распусту између другог и трећег разреда средње школе, рецимо пољопривредне. Не верујете? Па да кренемо.

„Ето, има свакојаких односа међу половима, па и необјашњивих“ – почиње своје приповедање о путу у Русију мудри Ковач, наговештавајући драму. Референцијални оквир је хитро успостављен – свакојаки односи, па и необјашњиви!

Представница лепшег пола, привилеговани објект Ковачеве анализе, Рускиња Маша, на самом старту је апсолвирана серијом прецизних епитета:

„Способна, енергична и лепа жена“ – она је истовремено, као што претпостављате, јер сте читали женске ревије: „каприциозна, маштовита и луцкаста“. Искусном приповедачком оку неће измаћи њени квалитети, а ни читалац не сме бити ускраћен. Како то описати? Па овако: „Путеност и еротске чари, издашан дар природе“ – досетио се Ковач.

Шта би се ту још могло пожелети? У тако мало речи све на једном месту, као на длану. Предосећате ли шта се спрема овој типичној Рускињи? Карактерне црте сироте Маше, срећно дешифроване већ на првој страници, дискретно стимулишу још увек интелектуално настројеног Ковача: „Потпириваху моју пожуду“ – скромно, у аористу, вели он.

Опасност на помолу. Сад треба бити опрезан. Да нас све заједно каснији ток догађаја не би изненадио, мистериозна пратиља нашег светског путника одмах се исповеда, износи на видело свој главни проблем: „два своја умећа која се узајамно кољу“!

Тако је: „кољу“! Одакле ово суптилно „кољу“, не питајте мене. Што се приповедача тиче, он је још неодлучан: „Уздржан на то што је рекла да постаје тиранин кад се заљуби“.

„Уздржан на то…“ – мало је чудно, а ни наставак реченице („што је сама рекла“) није баш утешан. Могло је то и боље, али да након катастрофалног увода ипак размотримо суштину Машиних неспоразума са руским друштвом у целини – пре Ковачевог доласка. Шта њу, у ствари, занима?

„Мушкарци који су изгледали другачије, необично, па чак и екстравагантно“ – поверава се Маша искусном туристи. У реду, слаже се са оним „способна, енергична и лепа“, па онда „каприциозна, маштовита и луцкаста“ – то је тај легендарни Ковачев описни трилинг. А слаже се, руку на срце, и са улогом коју је себи наменио наш срећни приповедач, ризикујући да са својим претходницима подели следећу проницљивост. Они, наиме, долазе: „махом из уметничког света, а то је свет непоузданих и несталних људи, а такви су са женама увек дрчни“.

Дубок увид, нема шта! Све саме финесе, све компликовани преокрети који ће (лукаво резонује Ковач) ваздуха жељном читаоцу сугерисати страховити душевни раздор његове јунакиње. Не заборавимо: реч је о умећима „која се узајамно кољу“.

Ех, Маша, Маша, зашто си се одмах „враголасто насмејала, заценивши се слатко“? Зашто си непознатом, ђаволски начитаном странцу „узбуђено шапнула“, а одмах затим „узбудљиво прошаптала“ своју највећу тајну? Зато што је он изгледао „другачије, необично, па чак и екстравагантно“? А морала си знати, наивна и племенита Рускињо, да огромна већина скрибомана изгледа тачно тако!

Идемо даље, да упознамо нове ликове. Представник супротног пола, насловни Валентин, иначе генијални руски лудак и успут обожавалац Ковачеве прозе, конструисан је низом такође финих запажања.

„Било је нечег сметењачког у његовом држању“ – намучио се Ковач. „Као неко страшило“. А онда долази омиљени трилинг: „Гледао је тужно, немоћно, па чак и добродушно“. Валентин, наравно, „сикће кроз стегнуте зубе, отровно, хаотично и неухватљиво.“ Мајстор је мајстор. Нацртао човека. 

„Његов облик лобање и издужено лице давали су му нешто од испосничке форме“ – толико о облику и форми, и о давању. Најбоље тек долази.

„То ми се чешће дешава да књига коју тражим ишчезне“ – вајка се Валентин, а Ковач га злобно не исправља. Зашто, побогу, „то“? Зашто не једноставно: често ми се дешава? Ваљда због тужне симетрије са оним: „одустао је да трага за оном књигом“ – уместо да одустане од трагања.

Шта се даље дешава? „Загледао се у мене, а доња усна му се отромбољила у ишчекивању одговора.“ Доња усна, дакле, стрпљиво ишчекује одговор, што није сасвим незанимљиво, али ће ловорике ипак побрати један коси осмејак:

„Онај коси осмејак извио се из кута његових усана навише, а потом је изразио чуђење откуда ја у званичној делегацији“!

Коси осмејак, замислите тај инцидент, извијен навише – изражава чуђење откуд дисидент Ковач у званичној делегацији!

Можда је време да сви заједно изразимо чуђење: откуд Ковач у српској антологији? Откуд ми у овој карикатури од приче? 

Овуда демони „пролећу махајући бешумним крилима“, нипошто не „машући“, а тек стакла – „стакла су била непрозирна од прљавштине“. Валентин живи „у малом стану на дванаестом спрату једног солитера“, што би му тешко успело да су у питању два, три или више солитера, и пита се, врло филозофски: „Зашто човек страда због својих уверења?“

Зашто због? Због зашто? Стварно – зашто? Да би нас нечему научио, јер је начитан. Кад Валентин, не околишећи, постави свом славном госту следеће изванредно оригинално питање: „Шта је за вас књижевност?“ – начитаном човеку указује се сјајна прилика. И Ковач је користи. Пазите сад:

„Нагло, попут блеска, синуо ми је један цитат, не сећам се тачно чији; употребих га да му одговорим:

Гробље палих, пријатељу. Гробље на којем лежи хиљаде људи који нису успели да се остваре остајући у сфери болне недовољности.“

Ето шта је Ковачу „синуло“, „нагло“, „попут блеска“! Занемаримо ситницу да „хиљаде“ не „лежи“, него евентуално, за потребе овог блиставог цитата, „леже“, занемаримо и ступидну комбинацију „на којем“ – „које“, занемаримо и накарадну логичку структуру из које не можете закључити да ли су те лежеће хиљаде неостварене зато што остадоше „у сфери болне недовољности“, или је баш било потребно да се на том место остваре („да се остваре остајући“) – све то више нема никаквог смисла. Какав речник! Из цитата-блеска јасно је само то да ово будаласто филозофирање неопозиво суновраћује Ковачеву прозу „у сферу болне недовољности“, и то – послужимо се још једним његовим антологијским ишчашењем: „без оног устручавања источног интелектуалца какво показује у затвореној просторији“!

Идемо даље. Ошамућен лекцијом, Валентин постаје жртва невероватних описних егзибиција:

„Валентин је живнуо и поскочио начинивши неколико суманутих и незграпних покрета. А онда је наједном деловао као испражњен.“

Ех, то спасоносно „деловао“! „Деловао као испражњен“! Раније, Валентин је такође „деловао“ – „деловао као сабласт“. А тек кад је „поскочио начинивши“, или „посрнуо ударивши“! Кад је након тих акробација Ковач покушао да га „придигне хватајући“, Валентин се „истрнуо одгурнувши“! Да човек не поверује.

На самом крају овог ремек дела очекује нас заиста антологијска сцена, у Машином „малом, пријатном стану“. Машин отац је на време умро, пре Ковачевог доласка, а мајка – за потребе заплета – отпутовала на Крим, „где проводи највећи део године“, „код брата“ – не зна се чијег. Каква фамилија! Како се све наместило! Уживанција може да почне.

„У Машином стану осећао сам се угодно. Сео сам на под, на меку и пријатну вунену тканину. Једну руку забацио сам на ниски лежај застрт крзном неке мени непознате животиње; у другој сам држао чашу јерменског коњака и чекао Машу да се појави из купатила, обнажена и миришљава.“

Срећне руке! Једна на крзну „мени непознате животиње“ – зашто се нису упознали, пре крзнене фазе? – а друга ће ускоро „додиривати њене груди“. Шта мислите како? „Лагано, благо и нежно“. „Поигравајући се с брадавицама“. „С брадавицама“? А „с“ граматиком?

Немојте мислити да је то најлакша ствар на свету. Написати такву гомилу глупости и добити такву гомилу награда – то ипак не може сваки аматер. А Мирко Ковач није био аматер: мало са иностраног, мало са домаћег ловишта – таман толико да читава ствар подсећа на узвишеномучне перипетије значајних модерниста. Ту је, наравно, и драгоцена поетичка самосвест: све цинизам до интертекстуалности, и обрнуто, па се ти снађи како знаш. Уосталом, то исто ради и Киш, па шта му фали?

Ево шта. Кад двојица раде исто, то уопште није исто. Ковач отприлике наслућује како би требало писати тзв. значајну прозу, не зна баш све речи, али осећа музику. Пажљиво ослушкује захтеве дана: чим открије неки згодан маневар, одмах га употреби. Што да не? Ако те срећа послужи, можда те неко помеша са Калвином. Ковач цитира само ауторитете, додуше, не обавезно у оригиналу – добра је и препричана верзија. У нашим условима, и она обавља посао. Делује на новинаре. Он сам, међутим, пише лоше, и то је његов огромни пех. Скоро као класици, али лоше – емитујући искључиво сурогате. Зашто се о томе заверенички ћути, не питајте мене. Велики имитатор је однеговао достојну клијентелу: жирије, културне рубрике, грантоједе, на брзу руку приучени књижевни полусвет. Од једном заведених не треба ни очекивати помно читање, много је простије аплаудирати наслепо. Не знам да ли је овде реч о некој мистериозној политици, али знам да то нашу књижевну јавност уопште не узнемирава. Она, наиме, чита као што је написано. И тачка.