ЈЕЛЕНА КОВАЧЕВИЋ: РАСТРЕБЉИВАЊЕ

У временима косовским барјак туђи се вијори.
Тишина дубока се стеже, са Ловћена, у мраку
где се чују неме хијене, без гласа
души крила да развеже, и крви
хладне, којој су песме наше смешне,
коју коло не подиже да крене, затресе сећање,
занесе погледе у претке.

Како смо их лако, покопали, мртве,
оковали жртве, распели да висе, странствовању
сломљених тежњи крхога ребра.
Заменили веру поскиталом идејом, у асфалту
под којим пуца крвава рука.
Село се у темељу упекло, човека заменили оделом.

На камену камен у небо се упрего,
у изашлим временима  сече, спаљивања семена
жилави корен под невиделом одржава,
прелома тешких, скрнављених рана,  рашчињених речи
у неизбуђеној свести.