Од одговорности Срба и Србије за све што се дешавало последњих четврт века не можемо бежати, нити то треба чинити. Није спорно, признајемо део кривице, због тога смо и доста претрпели. Међутим, нити се може, нити се сме прихватати западни конструкт о искључивој српској кривици која произилази из геноцидног карактера нације.
Омар Торихос је погинуо у авионској несрећи 1981. године. Иако није имао никакву званичну функцију, фактички је представљао лидера Панаме још од 1968. године. И данас се, посебно међу левичарским интелектуалцима, помиње да несрећа није била случајна, већ је то једна у низу тајних операција америчких служби.
САД су енергично одбациле ове оптужбе. А за протурање такве информације окривиле: активные мероприятия! У свакодневној употреби овај појам је „бенигног карактера“, може се користити у разним контекстима. Чему све могу послужити „активне мере“ или какав „циљани активизам“!?
Међутим, у обавештајно-политичком раду од седамдесетих година 20. века, то је била једна од најфреквентнијих одредница.
ЦИА се дуго бавила тумачењем „активних мера“, а у октобру 1981. је написан и Специјални извештај број 88, посвећен овој теми. Насловљен је: „Преваре, дезинформације, политичке операције“. Пошто израз долази из руског језика, лако је закључити и да се Извештај тиче активности Совјетског Савеза.
За „активне мере“ непосредно је била задужена Служба А Прве управе КГБ-а, а осмишљаване су у сарадњи са Међународним одељењем Централног комитета Комунистичке партије. Тако је и једна од „активних мера“ у лето 1981. била усмерена ка окривљавању Сједињених Држава за смрт панамског политичког вође.
Педантне аналитичаре америчких обавештајних структура није толико бринуло пласирање дезинформације само по себи, већ што је то увек представљало почетни корак у разрађеном плану активности. Циљеви су били различити, могли су послужити хомогенизацији комунистичких активиста у неком делу света, укључивању академске јавности у важне полемике по међународну безбедност, реакцијама међународних организација, остваривању економских интереса Совјетског Савеза, давању повода за извоз наоружања и пребацивање осетљивих технологија непријатељима Сједињених Држава.
Преваре и дезинформације су део ширих политичких операција, грудва која покреће лавину. „Активные мероприятия“ се одвијају по осмишљеном алгоритму, трају годинама, често за противнике са тешко разумљивим развојем и непредвидивим исходима, па ако се започну у Панами, крајњи циљ може бити повезан са неким политичким циљем у Анголи.
Станислав Лунев, официр совјетске војне обавештајне службе, који је 1992. године пребегао у САД, у аутобиографији (коју је написао заједно са Иром Винклер) наводи како је само на финансирање „мировних покрета“ током трајања Вијетнамског рата Москва потрошила невероватних милијарду долара.
Наравно, и америчке структуре су спроводиле своје „активне мере“ уперене против „црвене империје“, о томе је данас поприлично доступних података.
Али, несумњиво, системским спремањем одбране од совјетског „циљаног активизма“ амерички стратези су извукли важне поуке и стекли огромно искуство.
Од деведесетих година су то искуство могли да користе без икаквих ограничења, усавршавајући сопствене „аctive measures“. Најпре на простору бивше Југославије. И то против Срба. Део овог пројекта је и упорно пласирање тезе како никаквих „активних мера“ није било. Све су то теорије завере, конспирологија.
За то што нам се десило криви смо сами, пошто смо склони геноцидима, још од раније, јер, како нам је недавно објаснио један од наших највећих живих глумаца, све се то лепо може прочитати у оном извештају Карнегијеве задужбине наменски писаном после балканских ратова.
Тај папир из 1913. године нас описује какви јесмо, самим тим представља и кључни аргумент зашто данас морамо прихватити „независност Републике Косово“. Милошевић је само ставио печат на тај, али и неке друге неумитне процесе. Део овог пројекта представљају и оштри напади шаролике домаће и иностране публике сваког покушаја објашњења да кривица за распад Југославије није само српска, као и да су поједини догађаји били у доброј мери, или чак у потпуности исконструисани.
Последња дешавања доказују да је „активних мера“ и те како било. Глупост је тврдити да се ради о било каквој конспирацији.
У свега неколико недеља најпре је потврђено да су у Хагу уништена и два материјална доказа који се тичу два злочина на Маркалама у фебруару 1994. и августу 1995. године. Остаци мина су трајно оштећени и изгубили су карактер доказа. То се надовезује на последње вештачење масакра на тузланском Тргу капија маја 1995. које у великом луку заобилазе све релевантне међународне институције.
Судски вештаци из Чешке, Израела и Француске закључили су како је немогуће да граната долети са српских положаја удаљених 27 километара и падне под таквим углом убијајући 71 особу и рањавајући 240 људи, а да истовремено изазове само мања оштећења на околним зградама и аутомобилима. Из овог вештачења је много интересантних детаља, укључујући констатацију да велики број жртава није могућ од једне експлозије средњег пројектила.
Затим је Дик Марти потврдио стару сумњу да су службеници Хашког трибунала уништили доказе о злогласној „жутој кући“, уз изговор како „ионако ничему нису служили“. Марти још наводи да је новинар Ентони Монтгомери „био присутан када су истражитељи Хашког трибунала били у ’жутој кући‘ и скупљали доказе. Радили су то, иначе, крајње дилетантски. Нису, на пример, анализирали трагове крви, а пронашли су лекове, шприцеве и много тога другог“. Успут је означио Џефрија Најса као одговорног за скривање доказног материјала док није уништен. Још од раније, познати су нам детаљи о великој обмани Вилијема Вокера из јануара 1999. године везаној за дешавања у косовском селу Рачак.
Како се буду сазнавали нови детаљи, данас класификовани као државне или службене тајне у архивама обавештајних служби или тужилаштвима западних држава и међународних организација, тако ћемо све више увиђати да је „активних мера“ било, те да су бројни инциденти иницирани да би се југословенска криза увела у нову фазу, а политички процеси усмерили ка жељеном циљу.
Прво гранатирање Маркала искоришћено је за отпочињање језиве медијске кампање, пропагандне припреме за војну интервенцију НАТО-а у БиХ, до чега долази после другог масакра на сарајевској пијаци.
Историчар Константин Никифоров износи податак како се радило о организованој тајној акцији „Циклон 1“, након које креће НАТО бомбардовање Републике Српске у операцији „Намерна сила“.
Злочин на Тргу капија се одиграва тачно на двогодишњицу оснивања Хашког трибунала, представља се као потврда оправданости успостављања таквог тела, након њега се дефинишу непрегледне листе осумњичених Срба за ратне злочине.
Рачак је употребљен као повод за агресију на СР Југославију. А о „жутој кући“ се ћути како би био приведен крају посао једностраног проглашења „независности Републике Косово“.
Један од кључних „аргумената“ Мартија Ахтисарија током преговора о будућем статусу Косова гласио је да су „Срби починили злочине због којих су изгубили право да управљају Косовом“. Да је у јавност испливало све што се о трговини органа знало, не би било ни албанске „Републике Косово“, пошто се по овом Ахтисаријевом принципу ни „држава“ не може „доделити“ на управљање ратним злочинцима.
Између предузимања „активних мера“ против Србије и политичких одлука САД и ЕУ постоји уочљива узрочно-последична веза.
Захваљујући „активним мерама“ Американци су на развалинама Југославије утврђивали нови геополитички поредак. Било им је то важно и због контроле Балкана, неуралгичне тачке на континенталној мапи, али и због испуњавања даљих циљева на Блиском истоку и постсовјетском пространству. Неке ствари су им биле значајне и због кршења дотадашњих норми међународног права и установљавања нових правила и принципа по којима ће међународни односи функционисати.
Последице свега трпимо и данас, неке ћемо осећати и у наредним деценијама. Хашки трибунал је, испоставља се, био пре свега политичко тело, а тек потом и независан и непристрасан правосудни орган. Зато је од великог значаја да најпре српска дипломатија предузме низ корака како би се тврдње Дика Мартија додатно поткрепиле, а остале „активне мере“ спровођене против нас демантовале, док се после тога морају осмишљавати бројне иницијативе усмерене ка међународним организацијама.
Од одговорности Срба и Србије за све што се дешавало последњих четврт века не можемо бежати, нити то треба чинити. Није спорно, признајемо део кривице, због тога смо и доста претрпели. Међутим, нити се може, нити се сме прихватати западни конструкт о искључивој српској кривици која произилази из геноцидног карактера нације.
Зато се нити могу, нити смеју прихватати политичке операције попут стварања лажне државе Косово, укидања Српске или наметања милогорског идентитета у Црној Гори.
Преваре и дезинформације које се пуштају у промет имају за циљ да замагле истину и у директној су функцији остваривања туђих, а не наших интереса. У том контексту, биће посебно занимљиво трагати за додатним подацима о акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, као и о злочину у Сребреници. Можда ћемо доћи до њих и појављивањем америчког Станислава Лунева.
Ако су докази за Маркале, Трг капија, „жуту кућу“ и Рачак уништавани и фалсификовани, сасвим сигурно се идентично радило и у другим случајевима. У југословенском грађанском рату било је свега и свачега, „активне мере“ су предузимане у бројним ситуацијама. Није то „теорија завере“, већ сурова реалност.