ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПЕТАР МАМОНОВ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Европа се удаљила од Бога? Зато имамо истополне бракове, педофиле, зоофиле…

Он је отац Анатолије из филма “Острво“, оснивач једне од најпопуларнијих рок група у совјетско доба – “Звуци Му“ , скандал мајстор, музичар, и песник бурне прошлости.

Леже у четири ујутру, живи у Ефанову, има пуно мачака, кад није на концерту или код куће, онда је у цркви.

И  до њега се не стиже лако.

После дугих писама, на која је одговарала његова жена Олга, требало је са Кијевског вокзала електричком стићи до станице Нара, потом аутобусом до Вереја, одатле у Ревјакино, а после пешице у дивље село које броји једва тридесет становника.

Мамонов:

Хоћете ли чај? Ја пијем менту, то је мушки напитак, горак али јак, моћан, пијем и воду, укусна је, посебно ова са ефановских извора.

Лазовић:

Откуд ви овде, Ефаново није баш близу?

Мамонов:

Нигде нисам бежао, нисам се ни крио, мада неки тако говоре, а нисам ни планирао да живим у пустињи. Родио сам се и одрастао у центру Москве, и сад сам овде, Бог ме довео, што значи да ми је овде место.

Лазовић:

Како на вас гледају суседи?  Није мала ствар живети поред Мамонових…!

Мамонов:

Хвала ти, Господе, што на мене у селу гледају као на обичног човека.

Шта ће њима моји аутограми кад живимо заједно?! Идем ја код њих, идем по краставце, чајеве, и они долазе, и ми се бавимо другим, важнијим пословима – како очистити снег, поправити пут, уредити башту.

Шта, да разговарамо о филму и глумцима?  То је митски живот, а овде је све природно, зечеве гледам свако јутро, има и вукова, дођу и оду, погледајте моје кокошке, ову траву, мачке… По јабукама и јежевима познајем дан.

Лазовић:

После филма “Острво“  долазили су вам многи и тражили да им помогнете у исцељењу?

Мамонов:

У овдашњој цркви, где се молим, за неке бабе сам дуго био – отац Анатолиј. Питам их – јесте ли полуделе, то сам био само на филму, а оне – извините, оче, мора да смо вас помешале!

Тако је било и са онима који су долазили.

Говорио сам им да је хришћанство жртва љубави према ближњем.

Човек ни једну заповест не може испунити сам, али ако крене и ако је постојан у одлуци, њему ће Бог увек помоћи.

Како? Духом Светим и благошћу, јер кад бисмо могли сами Бог нам не би долазио, не би ишао ни на Крст и не би проливао крв.

Две су воље, Божја и наша, али без нас Бог нас не може спасити.

Лазовић:

Помажете овдашњу цркву?

Мамонов:

Код хришћана има правило да се десети део прихода да цркви, и то оној у којој се Богу молиш. Покушавам да то испуним.

Лазовић:

Ваша Олга каже да не знате ни колико кошта хлеб у продавници?

Мамонов:

Учим се да знам само оно што ми треба и што ме чини радосним, мене и ближње. Сад нико ништа не зна, и зато све постаје криво.

Знате шта сам урадио: пљунуо сам у дланове, купио даске, циркулар, имам сав алат, и направио полице.

Озидао сам бању, направио шталу, купатило, то је сад као мали град, и кад то гледам и шетам – ја то осећам, то је моје.

Наслушали смо се прича – нема посла! Како нема? Узми земљу, засади, посеј, научи да направиш сто, да стављаш плочице, ради и заради, и онда маштај о “мерцедесу“.

Мушкарац је дужан да све зна да уради.

Треба живети по правилима, и треба се радовати заједно, а када је тако ми служимо Богу.

Љубав није осећање него врлина, стремљење да се уради добро, то је и жеља да се помогне.

И ту је важна хијерархија: прво је Бог, онда жена, а после деца.

Лазовић:

Сад је то другачије?!

Мамонов:

Данас су унуци на првом месту, потом посао, затим пријатељи. Пуно смо се пред Богом опустили. Никако људи да схвате да је среће тамо где је тешко. Зато су и несрећни, и сад замислите човека који све има, али он хоће још нешто, само још оно, и оно….и оно!

Учините нешто добро, говорим, учините добро за ништа, али чините то сваког дана, и тако ћете увек бити на добитку, у великом плусу. И ваше срце ће тада имати већу снагу.

Две су само заповести, воли Бога и ближњега свог, а вера је увек дар од Господа. Није то оно да се напрегнеш па да почнеш да верујеш. Ништа се тако не добија. Тако се само губи и пропада. У вери све тече постепено, тако сам се и ја мењао.

Лазовић:

Европа је напредовала у негирању Бога?

Мамонов:

Зато је добила једнополне бракове, зоофиле, педофиле…! Свуда тело, и само тело. У Француској се само осам посто деце рађа у званичном браку. И шта да очекујеш кад тако живиш?  Шта Французима могу да кажу ови дошљаци – Арапи? Зар си ти мајка, погледај,  обукла си се као курва?!

Није добро оно што они раде у Француској, али по овом питању, они су у праву.

Нисам лицемер, све разумем, младост је то, али није пријатно гледати полуголе жене на улици.

Обуци ти неку лепу сукњу, хаљину и постани тајна за онога ко те гледа.

Био сам у Риму, тамо је огроман храм Светог Петра, и он је празан. Зашто је направљен тако велики? Тако је и са храмом Светог Павла у Лондону. И сада су тамо само туристи.

Желите, дакле, да живите без Бога?

Добићете оно из 1917, када су људи заборавили Бога и хтели да граде нови свет без њега.

Да се наставило како је било за време Николаја Другог, сада би било шесто милиона Руса, а нас је сада само сто и четрдесет милиона. Зашто? Зато што убијамо сопствену децу. Свака  жена убила је четворо-петоро деце. Толико пута је абортирала, и шта, да градимо срећу на тој крви?

Ништа добро неће бити док се не изменимо, и не одрекнемо грехова. Ми на ситним свађама трошимо драгоцено време, а живот је тако леп.

Лазовић:

Жена се спасава рађањем, ову вашу мисао усвојили су и неки свештеници, често је сусрећем и у народу…!

Мамонов:

Ја и моја жена смо породица убица, убили смо много своје деце, да није било абортуса, знате ли ви колико би нас сад било?! И зато, сад морамо да се кајемо. И ми то чинимо.

Ми верујемо у Бога, јер се трудимо да променимо свој живот.

За мене нема другог пута, а из сопственог искуства знам да је Бог жив, он ме је толико пута спашавао, и помаже ми свакодневно.

Лазовић:

Где је почетак вашег пута ка Богу?

Мамонов:

До руку ми је прво дошла једна књига, “Скривене духовне мудрости“, објављена је у Сретењском манастиру, и у њој су јеванђеља за сваки дан.

Читао сам је , записивао најзанимљивије делове и радовао се као дете.

А пре тога, ја сам изгубио смисао живота, имао сам четрдесет и пет година, и нисам имао одговоре на многа питања. Нисам их ни постављао, и све што ми се раније допадало постало ми је досадно.

Запитао сам се – зашто сам трчао према греху, шта сам то у њему нашао?

Почео сам да трагам, проучавам, питао сам се – шта они тамо раде у цркви?

Зашто се моле?

Купио сам молитвеник, и био ван себе. Ту сам нашао све што ми је требало.

Бог је наш отац, он жели да га и деца воле, али жели да се и она међусобно воле.

Воли Оца, и брата свога!

У страдању, Бог је најближи. У болници или затвору, например. Он тамо сам долази. Без позива.

Лазовић:

Престали смо да волимо једни друге…!

Мамонов:

То је зато што живимо као да ћемо живети вечно. Остали смо без трпљења, многи не воле ни себе.

Треба се радовати радошћу Светога Духа, то је радост душевног мира,  а не она глупост – напиј се и радуј!

Али, ако волиш само себе, каква је то радост?

Како пронаћи такву веру и заборавити личне жеље, ради Господа нашег, који је жив, који сад седи са нама и слуша мене грешног и прљавог?!

Ја сам му учинио толико лоших ствари, чак сам га и вређао, а он ми опростио, и ја сам зато још жив.

Тешко је преломити своје срце  и усмерити га само ка Богу.

Кад се то догоди, све друго је лако и просто.

Из искуства знам, Господ ми је давао такве тренутке који су ме вратили себи, када сам почео да се питам:-како ја то живим?!

Видите, ја сам овде сам, нико ми не смета, можете рећи – слушај музику и уживај! Али, ја то не могу! Већ после сат времена помислим:-Боже, како је било добро када сам био с Тобом, како сам летео!

За три месеца, овде сам написао више од сто предивних песама, а толико нисам урадио за читав живот.

Одједном су се појавили божји дарови, и ја сам их узео.

Ја се плашим само греха. Он ме раздваја и удаљује од Бога.

Лазовић:

Бојите ли се смрти?

Мамонов:

Смрти нема, постоји само прелаз у други свет, у вечност.

Лазовић:

Шта је за вас било изазовније, улога оца Анатолија у “Острву“ или лик Ивана Грозног?

Мамонов:

Павел Семјонович ме позвао и рекао да без мене неће да ради “Острво“. Одговорио сам:-не, Паша, како ја да играм тог светог старца? Узвратио је:-веруј мојој посрнулој души! И поверовао сам, и после отишао код нашег месног пароха, он је мој духовник.

-Оче, рекао сам му, ти знаш да сам грешник, знаш и како сам живео.Шта ми је чинити?

-Прихвати то, Петре, одговорио је, не премишљај се, то је посао баш за тебе.

Улога оца Анатолија је тешка, а филм је о покајању.

Сама реч – покајање, у преводу са грчког  значи – промена мисли.

Покајање је напоран рад.

Није било лако ни када сам тумачио Ивана Грозног. Зато је испало добро.

Лазовић:

“Острво“ је јако дискретан филм?

Мамонов:

Зато што у њему нема апсолутне сигурности, ни уверења да ствари изгледају само овако а не другачије.

За уметника је важно да остави нешто недоречено и да тако гледаоцу створи простор да домашта и догради ту тачку недоречености.

Лазовић:

Драго ми је што се срели!

Мамонов:

Нико се не среће без разлога.

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.