РАДОСАВ СТОЈАНОВИЋ: Ако нисам српски писац, не вредим ни као регионални

ИСКРА на Фејсбуку

Писац Радосав Стојановић себе сматра срећником који има два завичаја – на истоку и југу Србије. У његовом стваралаштву централно место заузимају Црна Трава и Власина и Косово и Метохија. Стојановићеве песме су љубавне, али исто толико и родољубиве, а у романима, причама и драмама описује људски удес, борбу и патњу у вечитој тежњи да се остане и опстане на својој земљи, крај своје цркве и у своме роду. Својим романима, причама, песмама и драмама за које је добио бројне награде, Стојановић је придружио и лексикографско дело „Црнотравски речник“ у издању Српске академије наука и уметности, који има значајну улогу у очувању речи и дијалекта црнотравског краја.

Шта вас је мотивисало да приступите овом обимном послу?

Још док сам живео у Приштини припремао сам се да сачиним речник црнотравског говора, који припада призренско-тимочком дијалекту српског језика, дакле српским архајичним говорима. Литература коју сам прибавио остала је доле, у стану, после бомбардовања, као и цела моја не мала библиотека. Но, када сам дошао у Ниш, пишући прозу, та жеља се поново родила. Разговарао сам с неколицином младих Црнотраваца који су тек били завршили српски језик у жељи да их подстакнем за дијалекатска истраживања, но њих је интересовао савремени српски језик. У једном тренутку ситуација ми се учинила драматичном. Црнотравски крај је популационо одумирао, старине које су чувале изворни црнотравски говор су одлазиле и учинило ми се да је дошао последњи тренутак да се забележи дијалекатска лексика. С том мојом одлуком одједном отворили су се многи извори – дошао сам до фонолошких записа старих више од 30 година снимљених на некадашње касете, до писама печалбара итд. Дошао сам и до свих оних књига које су остале у Приштини.

А онда сте кренули на терен?

Да. Потом сам о свом руху и круху пет година обилазио црнотравска села, снимао и записивао дијалекатску грађу, лексику, митологију, а затим наредних пет година провео радећи на компјутеру. Не заборавите да сам пореклом Црнотравац и да ми је осећај за тај говор и менталитет људи уткан у гене. Када сам одмакао у раду, јавио сам се др Недељку Богдановићу, пријатељу из времена када сам био гимназијалац у Нишу, који је предавао дијалектологију, а потом и академику др Слободану Реметићу, уреднику Српског дијалектолошког зборника САНУ и професору на нишком Филозофском факултету. Реметићева подршка је била велика све до тога да је и сâм прочитао рукопис, у истуреном одељењу Института за српски језик САНУ у Нишу организовао његово детаљно прегледање и рецензирао га, а потом и објавио у Српском дијалектолошком зборнику бр. 57. И данас је „Црнотравски речник“, са око 25 000 речи и преко хиљду страна, најобимнија свеска овог зборника, чија је прва свеска било чувено дело Александра Белића „Дијалекти источне и јужне Србије“ објављена 1905. године. Речник је сачувао оно што су време и људи својим ригидним односом потрли.

На који начин су вам помогли ваши Црнотравци?

Општина Црна Трава данас има тек око 1500 становника. Сви моји саговорници што су ми помогли својим причама, казивањима, беседама, сећањима да додатно обогатим лексику су давно већ упокојени. Речник чува њихова имена, а српска дијалектологија им дугује захвалност. Радује ме чињеница да Речника данас има у 250 академија наука и научних института у свету, све до Конгресне библиотеке у Америци и Универзитетске библиотеке града Хокаида у Јапану.

У вашем стваралаштву Црна Трава и Власина и Косово и Метохија заузимају централно место, па ипак не сматрате себе ни „црнотравским“ ни „косовским“ писцем. Какво је ваше опредељење према тим регионалним одредницама за писце?

Ја сам срећник који има два завичаја – на истоку и југу Србије, како стварна, тако и књижевна, поетска, духовна, митска. Но, као да су оба тренутно у узмицању, нестајању. Али док их има у речима, у духу они су и те како стварни. Ако је судити по ономе што чини суштину мојих књижевних преокупација, ја јесам и „црнотравски“ и „косовски“ писац, онолико колико су и Бора Станковић, Григорије Божовић, Анђелко Крстић и Зарија Поповић, да поменем оне најзначајније са српскога југа, регионални српски писци. Но, то не вреди много ако судбине ликова у делима не сежу до универзалног, општељудског. Ако се у њима универзало не препознају судбине људи из других крајева и с других меридијана света. Другим речима, ако нисам српски писац, не вредим ни као регионални, без обзира на чињеницу да се данас из београдске књижевне опсерваторије не виде ни Ниш, ни Лесковац, Прокупље, Врање, а тек ли Приштина, Грачаница и Косовска Митровица као важни књижевни центри. Лепо је доћи у Грачаницу, Врање или Ниш и „подићи“ звучну књижевну награду, којим ови градови дарују писце (подужи је списак тих награда), али је рискантно погледати чињеници у очи да тамо, на југу, живи један други и другачији књижевни свет од оног у престоници, штавише изузетно богат, а често и квалитетнији од онога престоничког.

Колико писцу смета, и да ли уопште може да смета рад далеко од престонице?

Као писцу није ми сметало што сам живео и радио у Приштини, а још мање што сам сада у Нишу и на Чемернику, свом родном Млачишту. Напротив! Ту је моја изворна снага коју не бих мењао ни за каква велеградска. Реците зашто после бомбардовања с југа нису отишли писци попут Петра Сарића, Радослава Златановића, Даринке Јеврић, Слободана Костића, Ратка Поповића и још неких других. Има ту много разлога што су, ако не на Космету, а оно остали у његовој непосредној близини, на југу Србије. Зар мислите да се они нису могли скућити у Београду или Новом Саду и тамо бити познати прогнани писци? Могли су и те како, али нису хтели. Јер њиховој уметности Београд и није неопходан да би веровали у своје дело и своју књижевну снагу. Замислите, да не помињем имена, када су неки косовски маргинални писци после 99. у Београду, дочепавши се разних удружења, постали уважена имена, где би писцима које сам поменуо био крај? Наравно, уз дужно поштовање истинских стваралаца.

Дуго сте живели и стварали на Косову, у Приштини, и оставили дубок траг како у листу „Јединство“, тако и у Народном позоришту. Какав је траг оставило Косово на вас и ваше стваралаштво?

Косово и Метохија су она животодавна ватра која ме и данас држи и чини срећним, јер сам своје најлепше три деценије живота интензивно проживео тамо и увек радио послове које сам волео. Новинарство ми је помогло да обиђем готово сва насеља у Метохији и на Косову, да се упознам с људима и њиховим животом, с историјом и духом тог света. Волим оријентални свет, свет помешаних нација, вера и култура, различитости које једне друге допуњују и чине радост живљења свих. Зар чињеница да сам до бомбардовања 1999. године у Народном позоришту у Приштини једнако неговао и Српску и Албанску драму, дакле два ансамбла, у време када Албанаца више није било у званичним културним институцијама Косова и Метохије, не говори довољно.

Да ли сте због тога имали и личне проблеме?

Јесам, али ја нисам могао због српске политичке кратковидости на Косоову да сакатим један сјајан театарски колектив који је од 1948. године формиран као двојезички и мање више хомогено дисао и радио. Како га је директор, редитељ и глумац Милутин Јаснић формирао 1948. године такав је остао све до 23. јуна 1999. године кад су у зграду банули албански терористи и из зграде протерали Србе. Био сам последњи Србин који је из те зграде избачен. И, морам рећи, да нико од позоришних радника Срба у том погрому није страдао, што је свакако резултат мог односа према Албанској драми и албанским глумцима и радницима у позоришту. Неколико дана пре но што се то десило, позвао сам албанске глумце и рекао им да долази смутно време и да не знамо шта ће се колико сутра десити на Косову и замолио их да се увек у том времену спомену мог односа према њима, према њиховом ансамблу када је било најтеже и нека они тако узврате својим колегама Србима ако и они буду дошли у тешку ситуацију. Траг који је Косово оставило у мени је разасут у двадесетак мојих књига с косовском тематиком, објављених и пре и после бомбардовања. И сада бар два пута годишње сам на Косову и увек се осетим снажнијим и духовно бодријим, као да сам у додиру са самим амалгамом душе, са животодавном крепосном супстанцом. Косово је моја антејска веза са самим суштаством човечанства и људског бића.

Како видите културни живот Срба у Приштини пре и након бомбардовања?

Приштина је имала изузетно богат културни живот. Редовни репертоар Народног позоришта, целодневни програм Радија и Телевизије Приштина, концерти Ансамбла „Венац“, две сталне изложбене галерије, поставке Музеја Косова и Метохије, Покрајински културни центар са галеријом, Културно-просветну заједницу, Народну и универзитетску библиотеку са својим програмима, Издавачку делатност „Јединства“ и „Новог света“, дневни лист „Јединство“ и часописе „Стремљења“ и „Обележја“, Покрајински завод за заштиту споменика,  Завод за заштиту споменика културе Приштина, Архив Косова и Метохије, Градски хор Приштине, Народни оркестар РТ Приштина, Продукцију касета, Друштво књижевника Косова и Метохије, Удружење композитора и друге институције… Да не помињем Универзитет са својим факултетима и институтима, издавачком делатношћу… С бомбардовањем све је то нестало, као руком однето, збрисано наједаред као у каквој ружној причи. Изгледало ми је то јако трагичним. Нисам могао да се с тим помирим.

Међу културним институцијама било је неколико које су и законом словиле за институције од националног значаја и биле у надлежности Министарства културе, а сада се о њима готово ништа не зна?

Када је Министарство неколико пута одржало састанак с директорима тих институција тражио сам да, ако већ институције не раде, да се ангажују у прављену својих монографија, да за потомство остану документи о њиховом раду и постојању. Људи у Министарству су увек на тим скуповима деловали анемично, ошамућено, нису знали или нису умели, можда нису смели ништа да предложе и ништа да учине. А могло се много учинити да се не потре српски траг у савременој култури Косова и Метохије. После сам схватио – састанци у Министарству су били нека нужна формалност. Нису чак дозволили да се Народно позориште стационира у Лепосавићу, у згради Културног центра, који је имао све услове за рад једног театра, која је зврјала празна, као и дан данас.

Због чега се данас малтене ништа не зна о људима који су стварали и оставили свој траг на Косову и Метохији?

За све ово време некако је опстао лист „Јединство“, и то као недељник, и часопис „Стремљења“. Уз лист опстала је делимично и издавачка делатност. На пету годишњицу протеривања Срба с Космета од главног уредника „Стремљења“ тражио сам да направи тематски број посвећен том погрому и српским писцима, то исто сам поновио и када је дошла десета, па петнаеста годишњица. Он није умео ништа да уради, објављивао је фејзбук песнике и почетнике, своје сеоске учитеље. Ишао је за неком својом личном користи. А био је двадесет година главни уредник јединог књижевног часописа на Косову. На десету годишњицу протеривања Срба с Космета свој тематски број посветио је косовским књижевницима Летопис Матице српске,  2005. године, али „Стремљења“ то нису учинила до дана данашњег. У међувремену умрло је десетак писаца с Косова и Метохије, расејаних по Србији и Црној Гори, а у „Стремљењима“ ни помена о њима.  Ако о писцима с Косова и Метохије не брину они који због тога једино и постоје, ко ће други? Можда ће се, пак, у Министарству културе Републике Косова досетити да предузму нешто. Имали би бар већу подршку међународне јавности за улазак у УНЕСКО. Уосталом, ионако већ финансирају неке српске културно-информативне институције на Космету.

С Косова сте прогнани јуна 1999, али му се увек враћате у својој поезији и прози, драмама. Какве поруке шаљете читаоцима?

О Косову сам написао низ књига приповедака и збирки песама, два романа, од којих се „Ангелус“ нашао у ужем избору за НИН-ову награду 2004. године, те неколико драма и једну публицистичку књигу. Представа по драми „Кривово“, која говори о сеоби мртвих после бомбардовања, у режији Југа Радивојевића, победила је на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ 2003. године. Но, треба знати да данас у Србији није „у тренду“ ништа што је национално обојено, патриотски задојено, већ оно што тежи растакању српског духа и национа, оно што говори о негативној конотацији Срба као народа и српске историје, тако да су писци и дела патриотског духа скрајнути и негативно обележени. Њихове се књиге више не откупљују, а о наградама и да не говоримо. Но, то не значи да ваља узмицати пред том пошасти која је заплавила Србијом. Напротив! Опстаје само оно што је у књижевности и уметности истински уздигло српску драму ма где била – на Косову, Босни или Хрватској – на разину универзалног људског, духовног и животног страдања.

Која је основна тема вашег стваралаштва?

Људски удес, првенствено! Људска борба и патња у вечитој тежњи да се остане и опстане на својој земљи, крај своје цркве и у своме роду. Бавио сам се српском историјом на Косову и Метохији, проучавао многе старе записе, старе књиге, конзулска писма, па и турске дефтере, а све у жељи да моја проза буде и документовано утемељена, мада се никада нисам позивао на документа, нити користио чињенице из њих, она су била само оријентир, ја сам стварао свој имагинарни књижевни свет. Писао сам о сеобама када то писци који су са мном живели на Космету нису ни смели да помисле, а тек ли да те процесе виде. Десило се чак да су ме неки од српских критичара с Косова нападали како се не држим реалности, како су моје приповетке с темом Косова превише тамне, далеко од реалности. Допринели су и томе да ме Друштво писаца Косова (оно заједничко албанско-српско-турско) не прими у своје редове.

И, после свега догодила се 99. година!

Погрома, несрећа и удеса преко главе, злочина каквих ни црни враг не би био у стању да смисли, усмрћивање живих на примитивним операционим столовима ради продаје људских органа… И, моји критичари умах киднуше с Косова у своје станове и куће по Србији. Потом се вратише и снађоше у новој ситуацији, и  један од њих ми пре пет-шест година рече: „Ма само нек потраје овако још коју деценију“. Имао је намеру да купи и трећи стан у Београду. Неки довитљиви људи су се брзо снашли и у тој несрећној ситуацији и нашли своју рачуницу. А ја сам био једини директор који је протеран с Косова и приватно становао у Нишу. Значи, нисам се спремао за одлазак, нити планирао „резервни положај“ у Србији, а на Косову, међу косовским Србима, увек био обележен као „дошљак“. Био сам последњи директор једне важне институције „дошљак“, кога нису успели да смене и замене својим косовским српским кадром. Истина, једна од мојих кривица је била та што нисам био члан ниједне странке и то им је у Приштини сметало – и СПС-у и ЈУЛ-у. Покушали су све, а главни адут им је био што нисам од Покрајинског народног позоришта направо српско народно позориште. То већ знате шта значи. Паралено с оним што је на Косову притискалао српски род  ја сам имао и своју личну драму коју је режирало покрајинско руководство СПС-а и ЈУЛ-а на челу са Војиславом Живковићем и у сарадњи с неким људима из културе. Но, није им се дало. О томе донекле говори мој роман „Месечева лађа“, објављен 2005. А, верујте, када је дошла та 99. година, када сам схватио шта ће се збити, толико пута сам се у цркви помолио Господу да све оно што сам написао о Комету пропадне, само нека тамо остане српски народ.

Може ли се рећи да су ваша дела „Повратак на колац“, „Живети с генцидом“, монодрама „Метохијска икона“ у сјајном извођењу покојног Миомира Радојковић, затим „Кривово“  и друге драме слика живота на Косову и Метохији неколико година пред рат, да су догађаји стварни, а ликови измишљени? Где сте нашли инспирацију за та дела?

То сте добро запазили. Сам живот је куд и камо маштовитији од писаца и нуди обиље грађе, поготову историја Срба на Косову и Метохији, јер је у ту историју уткано и српско градитељство, српска уметност, српски храмови који колико говоре о величини уметности, толико и о борби да се она сачува, не од времена већ од људске пошасти и зулума који су јој често успевали да науде, чак и на почетку 21. века. Део мотива сам налазио у савремености, свуда око себе, јер сам и сам живео с тим невољама. То је попут онога када су ме у зиму 1983. године у Покрајински ДБ привели због текста у „Јединству“ који каже да 16 професора Срба напушта Универзитет. Питали су зашто сам то измислио, зашто стварам панику, јер они су контактирали све факултете и речено им је да нико не иде. Рекао сам им да Универзитет у Приштини напушта 20 професора Срба, а не 16 како сам написао, и да су то све моји пријатељи и побројао им их. И те зиме с Косова је отишло 20 професора доктора наука. Тако се сеоба захуктала, а за писца обиље грађе.

Првобитни назив монодраме „Метохијска икона“ био је „Да ли се вране враћају у стара гнезда?“. То питање провејава кроз целу драму, а недавно сте у издању приштинске „Панораме“ објавили књигу посвећену деци „Какву тајну крију птице“. Да ли сте добили одговоре на питања?

Метафорички, наравно, гледано наше птице се још не враћају, али сам уверен, имам јаку интуицију која вели да ће се вратити и то много брже но што мислимо. Када је о наслову књиге за децу реч, на писцима је да се труде да одгонетну све тајне овога света и у томе се састоји и драж уметности, али подједнако и живота – што се тајне не дају одгонетнути, оне само маме људски, а и песнички дух да им буде на трагу, да им се приближи што више. У томе је и сва драж нашег живљења.

Недавно је у Мелбурну, у издању тамошње издавачке куће „Hybrid publishers“, а у преводу Душице Вучковић објављена збирка ваших љубавних песама „Завештање“. Јелена Бујевич је вашу поезију превела на руски језик, а крајем прошле године у Нишу је представљена књига поезије „Кад би љубави било“. Чини се да централно место у тим збиркама имају песме посвећене Призрену. Издвајамо наслове „Одвешћу те у Призрен“ и „И одведох је у Призрен“. Има ли Призрен неко дубље значење у овом случају?

Волим Призрен и пре но што сам га видео. Он је митско место у коме је смештена сама људска духовност, коме никада није сметала разноликост народа, вера и култура, јер га је она само обогаћивала и духовно надограћивала, све до кобне по дух тога града 1999. године. Но, верујем да ће се Призрен опоравити. Отићи у Призрен је као отићи у неко повлашћено место из овог нашег мртвог угла живота. Завидим житељима Призрена који знају какво богатство значи живети тамо. Али постоји још низ градова и места на Косову и Метохији који су повлашћена места људског духа и живљења. Пријатељу младом писцу Милутину Ђуричковићу сам недавно рекао: Рођен си у Дечану. Господ је ретко коме дао да осване на овом свету у недрима Високих Дечана, теби је то дао и самим тим те с радошћу припремио за живот!

Шта за вас представља време које пролази и колико у вашој љубавној поезији има родољубља?

Ја не знам да ли време пролази или ми пролазимо у времену које је каткада и бесмислено с нашег становишта. Искуством које стичено време нас чини мудријим, да бисмо лакше грешили и више лутали. Књига песама „Кад би љубави било“ управо има три песме о Призрену које најбоље говоре о смислу времена. Прва је „Одвешћу те у Призрен“, настала 1974. године из чежње за Призреном као посебним митским местом мог духовног завичаја. Друга је триптих, настала 1998. године, када сам донекле спознао Призрен доживео га, и у њему небројено пута био. И трећа „И не одведох је у Призрен“, настала 2013. године, говори о никад не оствареној људској чежњи за тим узвишеним пределом. Песме су љубавне, али исто толико и родољубиве. У мом песничком опусу много је више, да тако кажем,  „родољубивих“ песама но љубавних. Јер, уопште писати о Косову за мене најпре подразумева родољубиво осећање као потку сваког књижевног дела.

Вратимо се Црној Трави. У „Црнотравкама“ говорите о херојству. Сведок сте рата, разарања, и сами сте жртва. Како данас тумачите херојство и како се родољубље представља у савременој српској уметности?

Приповетка „Црнотравке“ кроз судбине две жене с црнотравског распућа подвлачи управо различите погледе на херојство у рату. Један поглед је онај поратни, идеолошки, који је од одраслих сервиран младима и уопште народу, а други онај који дечак приповедач својом здравом логиком, гледајући живот око себе, изграђује. Та два погледа на херојство су у колизији, управо због тога што је први идеолошки и наметнут људима који су га онда оберучке прихватили.

Да ли у вашим причама и романима елемената аутобиографије?

Да, аутобиографског има у неким књигама из света детињства и када је реч о Косову из последњих година нашег боравка доле пред бомбардовање. Иначе, писац често крене од аутобиографског да би изградио неки други и другачији имагинарни свет. Јер наше сећење је увек помало поетски надахнуто и увек носи дозу емоционалног која је, бар у мојој прози, потребна као амалгам за развијање приче.

Јунаци ваших прича и драма су своји. Имају свој став и поштују друге.  „Путуј, Ема, са звездама“ је прича препуна емоција, док у причама „Смајов бицикл“ и „Хватање страха“ дајете своје виђење људи. Приказујете њихово лице, али и наличје. Где сте нашли инспирацију за ове приче и шта за вас представљају кукавичлук и херојство?

То су приче из књиге „Хватање страха“ која је компонована управо од мотива који су имали стварну животну подлогу која је подастрта у њиховој основи. Неке од њих су вапиле у мени да буду написане, а неке су писане с радошћу сећања на људе и догађаје. Из њих израња магија живота која је стварна, као што је и живот стваран. Рекох да је живот понекад маштовитији и имагинативнији од човека и писца и да нуди разна чудна решења а каткада и магична.

Љиљана Сталетовић

2 коментара

  1. Golub каже:

    Ajd da budem u vremenu kad smo odrastali,druze Radoslave,{za mene licno gospodine rogobatno zvuci,jer nije iskreno),znam za Vas poodavno i bas mi je drago da neko pored toliko intelektualaca iz naseg kraja prezentira to potrucje na jedahn fini nacin. A ovo Vam kazem zato sto sam iz Ruplja(Rajcetine) a kao poznavalac tog kraja znate gde je.Ja sam se pitao odkuda Vi na Kosovu,pa kad sam rezimirao i svoj zivot shvatio sam!Zelim Vam uspesan knjizevni rad kojim se bavite. (a na pocetku zaboravih da kazem da znam da ste iz Mlacista, neznam dali ste to Vi ali u C.Travi u srednjoj skoli imao sam skolskog sa istim imenom i prezimenom,te sam bio u nedoumici dali je to ista osoba.

  2. Драгослав Пакић каже:

    Мислио сам да о г. Стојановићу знам много будући да га и лично познајем и да сам прочитао скоро све што је написао. Тачније, оно чега сам се могао докопати. Из овог прилога, међутим, видим да је оно што сам мислио да знам само мали део његове бурне и велике животне приче. Верујем да су читаоци овог написа уживали и са узбуђењем, као док се читају његова поливалентна књижевна остварења, пратили његов животопис и чудом се чудили шта све живо биће може да снађе, а да и даље остане здраворазумско, патриотско, добронамерно и пребогато узвишеним стваралачким надахнућем.
    Хвала ауторки Љ. Сталетовић.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.