Зоран Чворовић: На маргини једне смрти

Једна смрт је ових је дана заокупила пажњу медија широм света, чак и док је била у статусу, речју Кустурице, „непровјерене гласине“, због вишедневног одсуства званичне потврде. Како и не би, када је 23. августа у авионској несрећи недалеко од руског града Твера погинуо власник чувеног „Вагнера“ – Јевгениј Пригожин.

A свих ових година је сваки детаљ из живота контроверзног Јевгенија Пригожина привлачио пажњу светских медија, нарочито оних на Западу. Стога је било очекивано да ће већ прва гласина о његовој смрти постати вест број један у најпрестижнијим западним медијима. Притом, могао се предвидети и начин на који ће ови медији коментарисати Пригожинову смрт. Алгоритам за тумачење узрока Пригожинове погибије дефинисан је улогама које су западни медији већ за живота доделили Пригожину у оквиру сценарија о Русији као „оријенталној деспотији”, чији је сиже написан још у 19. веку заједничким трудом западноевропских либерала и марксиста.

Закључивање по силогизму

Тако је Пригожин у западним медијима, те у њиховим руским пропагандним филијалама, од некадашњег „Путиновог шефа кухиње” доспео почетком украјинског рата до улоге класичног русофобског негативца – опричника Владимира Владимировича као новог Ивана Грозног (овде). Потом му је 23. јуна додељена нова и још једна класична улога русофобског позитивца – кнеза Курбског (овде). А ваља се подсетити да је Курбски прешао пут од главног војсковође Ивана Грозног у рату против тевтонске Ливоније до водећег опозиционара оног времена и азилант на непријатељском пољском двору.

Само неколико часова после авионске несреће, западни медији су изашли са готовим сценаријем за епизоду Пригожинове смрти, који је написан с обзиром на последњу Пригожинову улогу главног „Путиновог критичара”, а у складу са целокупним сценаријем филма Русија као „оријентална деспотија”. Тако је британска „слободна” штампа одмах и једногласно закључила да је Пригожинова погибија несумњиво дело Путинове освете (овде).

За такву тврдњу огромна већина западне публике и не тражи никакве судско-медицинске доказе, јер су такви докази другоразредни у односу на аксиоматске „истине” проистекле из древних западних стереотипа о правној природи руске државе, који су архетипски наталожени нарочито у свести просечног Англосаксонца. Сходно томе, о погибији Пригожина огромна већина не само Англосаксонаца, већ и данашњих Европљана, закључује искључиво по силогизму: Русија је „оријентална деспотија”, а у „оријенталној деспотији” владар насилно уклања своје конкуренте, из чега следи да је Путин једини могући организатор Пригожинове погибије.

Cui bono

У једнодимензиналној свести, која је заробљена таквим стереотипом, нема места за питање како је „шефу кухиње” једног „оријенталног деспота” уопште пошло за руком да постане најозбиљнији владарев политички ривал. Као што се просечни Европљанин не запита ни зашто би Путин направио себи такав политички „луксуз” да усред рата, а након двомесечне успешне политичке и безбедоносне неутрализације последица „вагнеровске” побуне, убије Пригожина у „намештеној” авионској несрећи на руској територији и недалеко од политички увек преосетљиве престонице, а не, примера ради, тровањем у некој афричкој забити, где је иначе шеф „вагнероваца”  био непосредно пре авионске несреће.

Западни медији се у синхронизованом пропагандном нападу на Путина и не баве мотивима потенцијалних извршилаца претпостављене ликвидације. А и зашто би, када је колективни Запад, као и у случају српских политичких и војних руководилаца из 1990-их година, донео пресуду и пре извођења доказа? Једноставно, онај који је Западу бацио рукавицу у лице мора бити крив за све – па и за Пригожинову смрт. А она за колективни Запад данас има исти значај какав су имале и бројне неразјашњене смрти у Србији пре 5. октобра 2000. године, или још раније у царској Русији уочи Фебруарске револуције 1917. године: да у садејству са читавим низом других чинилаца политички дестабилизују руску власт и да, с тим у вези, пре свега подрију ауторитет председника Русије. Притом, пажња коју је Запад поклонио погибији челника „Вагнера”, јасније од било чега показује да САД и њени сателити добро знају – да је једина битка коју Путин и Русија могу да изгубе она на пољу унутрашње политике.

Тако добијамо одговор на питање ко је могао имати мотив да насилно елиминише Пригожина у авионској несрећи, која се догодила дан уочи обележавања независности Украјине, а у току, сада се већ може закључити, историјског самита БРИКС-а. Једини коме је Пригожиново убиство у том тренутку било преко потребно – био је опскурни редитељ филма Русија „оријентална деспотија”. Јер, да би Путин деловао страшније од Ивана Грозног, савремени Курбски је морао, за разлику од његовог историјског узора, да заврши живот у саобраћајној несрећи коју је организовао Кремљ. С тим у вези, криминалисти се још од старог Рима у истрази воде максимом – коме злочин користи, тај га је и починио (Cui prodest scelus, ist fecis).

Избор мете

За последњу улогу Пригожин се код опскурног западног редитеља кандидовао неуспешном побуном од 23. и 24. јуна. Наиме, антисистемске или само несистемске руске патриоте у конкуренцији са антисистемским либералима или системским патриотама и системским либералима делују са становишта политичког Запада као знатно пожељније мете, јер се у условима рата њихова убиства могу неупоредиво ефектније искористи за увећавање и заоштравање раскола између руског друштва и власти. Када се из тог угла оцењује, примера ради, скорашње лишење слободе Игора Стрелкова, тада оно делује као превентивна мера заштите не само државне, већ и његове личне безбедности.

Једном речју, патриоте које у условима рата заузимају позицију супротну од позиције оних на власти, сами себе позиционирају у високоризичну „сиву зону” „ничије земље” – и ту постају лака, али итекако пожељна и употребљива мета за унутрашњу политичку дестабилизацију земље. Управо у такву позицију је доспео Пригожин, када је 5. маја ове године емитовао снимак лешева руских војника погинулих, наводно, због кривице челних људи Министарства одбране и Војске Русије, Сергеја Шојгуа и генерала Герасимова.

Имајући то у виду, познати руски патриота Константин Малофејев сматрао је важним да у интервју 25. августа посебно истакне како, с једне стране, патриотско херојско „дело Пригожина неће умрети”, али да, с друге стране, руске патриоте, које су „оцрковљени људи”, „никада неће учинити, нити другоме дозволити да почини Пригожинову грешку”. „У свему што се тиче цивилне и војне позиције, ми се потпуно с њим слажемо” (носиоцем врховне власт, тј. Путином), закључио је Малофејев у разговору о Пригожину који је вођен на телевизији Цариград, а у коме је други саговорник био близак сарадник Малофејева – Александар Дугин (овде).

Како се Русији догодио „Вагнер”?

Ако анализа мотива за организацију ликвидације челника „Вагнера” показује да је од Пригожинове погибије колективни Запад једини могао несумњиво да профитира – тада се отвара питања које је можда и важније од откривања непосредног организатора могуће ликвидације челника „Вагнера”. Како је данашња Русија уопште дошла у ситуацију да јој у условима рата за опстанак избије војна побуна једне неформалне приватне војне компаније, а да два месеца након тога у неразјашњеним оклностима погину вођи ове побуне, те да од свега тога потенцијалну корист може, наравно, извући само непријатељ?

Већ само постављање овог питање упућује у сферу односа војне и политичке организације једног друштва. А одавно је већ уочено да изуми нове ратне технике иницирају промене у организацији војске, те да промене у организацији војске последично доводе до промена у политичкој и привредној организацији државе. Корелација у односима војне и политичке организације, која има карактер друштвене законитости, може се уочити у историји бројних држава старог, средњег и новог века, независно од тога којој цивилизацији ове државе припадају.

Следствено томе, масовна појава војних приватних компанија након 1990. године итекако има везе са политичким, правним, економским и технолошким променама које су се збиле у свету почев од последње деценије 20. века па све до данас. У свим тим новинама чини се да је за масовну појаву приватних војних компанија кључан био тренд убрзане десуверенизације државе и последичне суверенизације мултинационалних компанија, правдан разлозима привредне и технолошке глобализације, те хилијастичким проглашењем „краја историје” и „краја идеологије”.

Приватне војне компаније су израз приватизације прворазредне државне функција – функције одбране. Уместо да траже заштиту своје безбедности од држава на чијим територијама послују, финансијски моћне мултинационалне компаније почеле су да оснивају своје војне јединице, које располажу сопственим системима везе, логистике и транспорта, обавештајним и контраобавештајним службама и моћним наоружањем свих видова. Главни наручиоци услуга војних приватних компанија су државе. Насупрот томе, 1990-их година прошлог века покренут је општи тренд масовног смањења броја војника и официра у војскама скоро свих западних и постсовјетских држава.

Појави приватних војних компанија погодовале су и брзе технолошке промене у области наоружања, којима су се знатно брже и лакше прилагођавале мале групе добро плаћених специјалиста у приватним компанијама, него окоштали бирократски велики системи унутар државних војски. Тако се дошло до тога да је почетком 1990-их година у свету један најамник долазио на 50 регуларних војника, док је већ 2012. тај однос био 10:1. САД и државе колективног Запада масовно су користиле приватне војне компаније у својим инвазијама на Ирак и Авганистан. Тако је, примера ради, у Ираку у периоду од 2003. до 2010. било ангажовано око 200.000 најамника из 400 приватних компанија, док их је у Авганистану 2009. године било 104.000 (овде).

У таквим условима Русија почиње 2013. године да активно ради на образовању сопствених приватних војних компанија. Приватне војне компаније се у Русији стварају на темељу истих оних политичких и привредних претпоставки које су омогућиле њихову појаву и процват на савременом Западу. Реч је о концепту тзв. минималне либералне државе и неолибералног привредног система који је инсталиран у Русији након разбијања СССР-а и који је своје основне контуре сачувао и током две деценије Путинових суверенистичких реформи. Мимо ових институционалних претпоставки није могуће разумети појаву „Вагнера” у Русији.

Захваљујући деловању компанија као што су „Вагнер”, „Вега” и друге, Русија је врло брзо повратила изгубљене политичке, војне и економске позиције у читавом низу земаља: Централноафричка Република, Мали, Мозамбик, Судан, Либија и Венецуела. Нарочито је „Вагнер” успешним акцијама у Африци и на Блиском истоку потврдио богато вишевековно искуство Велике Британије са најамницима, које покаује да бројни ризици од најамника једино не постоје када се најамници користе ван матичне државне територије. Након укључивања руских приватних војних компанија у ратна дејства у Украјини њихов рад је потпуно обелодањен, што је одмах ставило под знак питања њихову будућу употребу ван територија Русије, макар под истим именом и са познатим лицима.

Искуство рата

Рат у Украјини је, с једне стране, потврдио ефикасност приватних војних компанија, нарочито „Вагнера” и њихових добро обучених и добро опремљених професионалаца, у условима не превише масовног мрежноцентичног рата, који захтева добру комуникацију између различитих видова јединица и масовну употребу техничких средстава, као што су, примера ради, беспилотне летилице, средства електронског откривања и ометања. С друге стране, током претходних ратних месеци постало је више него јасно да је деловање приватних војних компанија потпуно неспојиво са ресуверенизацијом руске државе. То се први пут јасно видело када су у новембру прошле године припадници „Вагнера” на најсуровији начин пред камерама убили свог бившег припадника који је пребегао непријатељу и кога су потом „вагнеровци” заробили.

Тада су свој глас против оваквог чина подигли командант јединице „Восток” и заменик начелника Националне гарде Русије за ДНР, Александар Ходаковски, и главни уредник Руске народне линије Анатолиј Степанов, упозоравајући да се ради о опасном преседану преласка државне функције примене силе и права државе на правосуђе у руке приватних лица (овде). Јер, право на изрицање смртне казне може имати само државни суд, свако друго решење не представља ништа друго него повраћај самопомоћи, која је била својствена предржавној племенској организацији друштва. А онда се 23. јуна догодила Пригожинова побуна, која је показала, независно од могућих позитивних намера неких њених учесника, колико је постојање приватних војних компанија на матичном државном тлу опасно за државу која има намеру да се ресувренизује у пуном обиму и то не у миру, већ током рата.

Имајући све то у виду, потписник ових редова је још 27. маја, у излагању на научном скупу Рат и цивилизација у организацији Андрићевог института (овде) указао, да ће укупна ресуверенизација руске државе у великој мери зависити од успеха руских власти да, с једне стране, сачувају ресурсе приватних војних компанија, а да, с друге стране, овај несувренистички институт из сфере одбране преузет са Запада преформатирају сходно својој војној и политичкој традицији, а у складу са ресуверенизацијом као кључним циљем Путинове политике. Као што је, уосталом, током историје Русија успевала да модификује и неке друге институте реципиране са Запада. Успешно реструктуирање „Вагнера” показало би да руске власти имају политичке снаге да поступно и у духу ресуверенизације реструктуирају и неке друге виталне системе у држави, који још увек функционишу у несувренистичкој неолибералној форми као израз тзв. минималне државе.