Данас је Лазарева субота – Врбица: Дечији празник и победа живота над смрћу

Врбица – Лазарева субота, или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног боравка у гробу.

Врбица је и дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: “Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско”.

На тај дан деца се воде у цркву у великом броју, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила.

У нашим храмовима се у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.

Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Лазарева субота је сећање на догађај у Витанији, где је живео млади човек Лазар са сестрама Мартом и Маријом.

На вест о смрти Лазаревој, како је записано у Јовановом Јеванђељу, Исус је дошао у Витанију, где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен.

Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне повоје, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.

Овај догађај сматра се у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, које је основа новозаветне вере.

То последње чудо Христово, који се већ прочуло по чудесним исцељењима и другим подвизима којим је потврђивао снагу потоње вере, озлоједило је јудејске свештенике и узрок је пресуде на смрт распећем коју му је у среду, у недељи страдања, изрекла јеврејска скупштина Синедрион.

Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.

Спомен светог Лазара четвородневног слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично и на јеврејском језику Ел-азар значи – Бог је помогао.

Његове мошти се налазе у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом “Христов пријатељ”.

Овај празник славе сви Срби, а и многе породице којима је Лазарева субота крсна слава.

До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност.

Овај празник обилује и прелепим обичајима, од којих се један практикује одмах ујутро на дан празника. Тада се бере олистало пруће врбе, јер се верује да то преноси снагу зеленила на људе, посебно на децу – врба је симбол здравља и снаге због свог бујног раста.

Обичај је да се на Врбицу носе гранчице врбе око струка и звончиће око врата, што симболизује поздрав Христу. Децa облаче најсвечанију одећу, око врата носе звончиће везане тробојком, а око главе венчиће уплетене од врбових гранчица. Венчићи и звецкање звончића симболизују победу живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења.

Дан након Врбице, празник Цвети, обележен је свежим цвећем које се убере претходног дана и остави да преноћи у води. Сутрадан, сви укућани се умивају том водом како би очували здравље.

У неким деловима Србије, организују се поворке Лазарица, младих неудатих девојака које обилазе куће певајући и симболизујући долазак лета. Домаћини их поздрављају и дарују.