Слободан Милић: ТИБИНГЕНСКИ ЗАТОЧЕНИК
Када мислимо на Хелдерлина мислимо на пјесника који није био схваћен у своје доба, а који није био схваћен, прихваћен нити од Шилера нити од Гетеа. Морао је дуго да чека у дворишту пред храм поезије све дотле док се није појавио Ниче, велики брат по духу и перу. Он је одмах запазио, уочио величанствену пјесничку и патничку појаву. Одмах је у овој поезији препознао обновљену и на нов начин исказану велику трагедију Грка. Тај пут који је тек Ничеу постао разумљив води од Старе Грчке до нове Европе, пре свега духовне, до нове наде, нове будућности. Тај мост између два свијета бруји и данас од радосних и веселих ријечи које сликају његове мрачне муке, које сликају помрачења Тибингенског заточника.
Хелдерлиново оживљавање Пиндара, односно све Старе Грчке ватрени је мост који спаја двије велике душе прескачући, занемарујући и спајајући времена. Такав богат плод није нам дао ни један европски пјесник осим Дантеа, чија се Комедија уздигла у свој узвишености на великом Вергилијевом духу. Хелдерлин склапа савез између свога (модерног) свијета и грчког духа или Грка, и зато за разумијевање пјесниковог поетског стваралаштва потребно нам је претходно добро познавање античке књижевности.
Хелдерлин је рано схватио да његова филозовско-поетска мисао једино може опстати ако је веже, споји мисаоним мостом са античким свијетом. Он је хтио да буде дио тога свијета и успио је. Хелдерлин је у духовном крилу Грчке као у крилу своје мајке. Можемо слободно да кажемо да је живио два живота у два свијета: у древном античком и модерном, новом. Пјесник је тај живот античког свијета успио да на најбољи начин преточи у нову поетску садржину. Али Хелдерлин ниједног тренутка не прикрива пут својег образовања, његове узоре и изворе. Зато је и његова величина у томе што је произишла из Пиндара и његових величанствених Ода.
Видио је пјесник да је антички свијет ризница, океан филозофије, поезије, изрека, поука, а надасве вјековни а то значи временски сјај митова са којима треба да се оживи свијет и да се проживи, да се освијетли и којег треба обасјати схватањем свијета и историје. Он је свјетло безвремености и времености успио да испреплете у својим стиховима и зато зраче својим огромним сјајем, неуништивим, вјечним.
Нити глас антике умрли час не утиша, а неутиша нити ће утишати Хелдерлинов са моста глас који бруји.
Видио је Хелдерлин да је једини спас свог времена да се поврати античком свијету, том океану божанске и животне мудрости. Вратио се Пиндару, Хомеру, Предсократовцима јер је увидио да су њихови стихови набијени непоновљивим искуствима на сажет и једноставан начин. Љепота грчке мисли и поезије, у ствари, то смо ми сами. Модерност свога вијека, глас свога народа, вјенчава са античким вјековима и умилним гласовима.
У свом пјевању Хелдерлин се благонаклоно обраћа, моли. У крилу Природе се рађа и умире, почиње сваки разговор и ту човјек постаје свјестан да је управо он суштина поезије. Он Природу сматра неатничким божанством, убраја ју у свепратујуће божанство Земље, која не учествује у стварању свијета, већ само помаже. За разлику од Хелдерлина Леопарди Природу сматра као главним непријатељем људи јер равнодушно посматра све људске патње. Значи за једнога је Природа љепота а другоме је хранитељица и посматрач патњи. Знам да су оба пјесника носили тешки бол. Али и један и други дали су нам непролазну љепоту о пролазности а која кружи око човјекове судбине, односно око пјесника и поезије. Своју судбину Хелдерлин веже за идеални сан, сан будућности којој ће повратити примирену и остављену љепоту Старих Грка. Био је свјестан позива који су му упутили небесници да славе само оно што је свевишње. Он се окренуо успомени на давну Грчку, њену поезију и филозофију а посебно на њену неповратну пропаст. Био је пресвјестан стварности свог постојања, живљења, умирања, свјестан трагике свог времена што се одразило да његово трагично помрачење, у које ће касније запасти и Ниче.
Но, питање је да ли је то помрачење, можда су га Небесници одвукли и смјестили у самоћу, осамљујући га и додајући му уз императив поезије и императив осамљености да би нам отуда слао оне најљепште и једине тренутке живота, тренутке најискреније и најистинитије. Оваполоћење самоће сријећемо и код Хипериона и Емпедокла и та поезија самоће је она апсолутна поезија, приступачна и занимљива свим људима. Она обједињује и уједињује све људске душе, одајући им и враћајући им дјелове грчке душе, духа природе и љепоте. Хелдерлину су ови покушаји да свијету у којем је живио удахне и удјене дух и душу били кобни по њега, јер он свјесно откида од духа, душе, ријечи које се биле много потребне том свијету. Е, то помрачење, код генија и наступа из разлога што геније потроши свој дух да би сачувао понешто из свог живота, постојања, свијета, цивилизације. Зато је његов дух извајан у пјесмама надживио свог пјесника, надживио онај пјесников свијет и та силина духа лако се прима и заживљава у свјетовима наредних генерација. Наш се пјесник, да би у свему овоме успио дебело задужио код Грка, Природе, Револуције, Усамљености.
