Зоран Чворовић: Фанар као црквени ресор Брисела
Тек што је пропао други покушај Европске уније да уврсти патријарха Кирила у списак санкционисаних лица (овде, овде), по свој прилици због става званичне Софије (овде) да у том случају неће подржати 21 пакет санкција ЕУ против правних и физичких лица из Руске Федреације, Фанар је посредством својих архоната, а преко свог незваничног гласила Ортодокс тајмс, покренуо нову политички мотивисану кампању дискредитације руског првојерарха и истовремене афирмације наводног „примата власти“ Цариградске патријаршије у оквиру васељенске Православне Цркве (овде).
На ког се позивају архонти Цариградске патријаршије?
Иако архонти Цариградске патријаршије покушавају да позивањем на каноне Православне Цркве сакрију изворну политичку интенцију свог текста, она пажљивом читаоцу не може да промакне. Наиме, као доказ да су ставови првојерарха Руске цркве у служби политике руске државе и њене кампање „ширења негативних и лажних информација о Васељенској патријаршији“, те да је следствено томе патријарх Кирил део руске државне мреже „информативних манипулација и мешања“, архонти Цариградске патријаршије се позивају на наводе East Stratcom Task Force.
Реч је о „оперативној групи за стратешке комуникације“, коју је 2015. године основала Европска комисија у оквиру свог спољнополитичког и безбедоносног ресора, на чијем челу је у том тренутку била Италијанка Фредерика Могерини. Ова структура је основана с циљем борбе против руске пропаганде и то пре свега у „источном суседству“ Европске уније, као и међу самим Русима (овде, овде, овде). Стога једанаест специјалиста ове оперативне групе своје налазе на сајту објављују на енглеском, али и на руском језику.
На пропагандно-субверзивни карактер ове групе наводних бораца за истину врло брзо по њеном оснивању указали су ретки смели европски парламентарци, међу којима је била и дански посланик у Европском парламенту Марија Краруп. Почетак рата у Украјини потпуно је оголио рад East Stratcom Task Force, показавши да се њени специјалисти у борби против „руских дезинформација“ такође служе дезинформацијама, те да својом „политизираношћу, која показује да имају сопствену политичку агенду“, по речима Флеминга Хансена из данског Института за међународна истраживања, „смањују поверење јавности у њих“. Речју Балаша Јарабија из „Фонда Карнеги“, специјалисти бриселске групе East Stratcom Task Force када је у питању рат у Украјини, „толико упрошћавају стварност, да се то у најмању руку граничи са дезинформацијом“ (овде).
Цариградска патријаршија се посредством својих архоната позива, ни мање ни више, него на тврдње East Stratcom Task Force, како би доказала да канонске критике руског патријарха на рачун појединих одлука Фанара, а пре свега неканонског томоса додељеног тзв. Православној цркви Украјине, заправо представљају само дезинформације руске државне пропаганде. Једном речју, уместо канонског одговора патријарху Кирилу на његове тврдње о паду у јерес источног папизма Цариградске патријаршије и њеног првојерарха, са адресе фанариотских архоната стигла je посредством портала Ортодокс тајмс обична политичка пашквила. Отуда што се текст најугледнијих мирјана Цариградске патријаршије пре свега темељи на „доказу“ бриселске обавештајно-пропагандне структуре о постојању руске мреже за пропаганду и дезинформисање, чији је један од актера првојерах Руске цркве. То што фанариотски архонти припаднике бриселске оперативне групе East Stratcom Task Force еуфемистички називају „тимом стручњака углавном из области комуникација, новинарства, друштвених наука и руских студија, који делује у оквиру дипломатске службе Европске уније“, не може да прикрије праву природу њихове делатности, нити да им врати изгубљену ефективност, коју обавештајне и контраобавештајне структуре трајно изгубе када њихов рад, као у овом случају, постане белодан и баналан.
Одбрана папистичких амбиција
Дакле, полазећи од тврдње East Stratcom Task Force да „руска кампања дезинформација није некохерентан скуп случајних лажи“, већ „резултат једног пажљиво структуираног система“, фанариотски архонти су извели закључак да је патријарх Кирил један од главних гласноговорника овог система дезинформација. Као доказ за такву тврдњу навели су то што је руски патријарх у априлу ове године у Министарству иностраних послова Руске Федерације, а „стојећи поред руског министра спољних послова Сергеја Лаврова“, „неканоски напао специјалне дужности које Васељенска патријаршија има унутар Свете Православне Цркве“. Дакле, место на коме је говорио и друштво у коме је говорио за фанариотске архонте довољан су доказ о укључености руског патријарха у руску мрежу државне пропаганде. На такав „доказ“ тешко да би се позивала римска курија у средњовековној inquisitio haereticae pravitatis. Притом се „неканонски напад“ првојерарха Руске цркве на „специјалне дужности Васељенске патријаршије“ састојао у томе што је патријарх Кирил оспорио наводно древно ексклузивно право Цариградске патријаршије на апелациону судску власт у васељенској Православној Цркви, као и наводно ексклузивно право цариградске катедре да додељује аутокефаклију (овде, овде).
Да би доказали и постојање ексклузивног права Цариградске патријаршије на апелациону власт над клирицима свих помесних аутокефалних Цркава, што је Фанару послужило као основу за мешање у унутрашње ствари Руске цркве, које је резултирало додељивањем неканоског томоса украјинским расколницима, фанариотски архонти су се на порталу Ортодокс тајмс позивали на последњу реченицу 9. правила Четвртог васељенског сабора: „Ако епископ или клирик има спор са митрополитом области, нека се обрати егзарху дијецезе или престолу царског града Константинопоља, и нека му се тамо суди“.
Да се ово правило не може тумачити као основ за успостављање апелационе власти цариградског патријарха над васељенском Црквом, упозорио је још у 12. веку један од најауторитативнијих византијских каноничара Јован Зонара. Речју Зонаре, „али не над свим митрополитима без изнимке поставља се судијом цариградски патријарх, него над онима који су њему потчињени, јер он не може пред свој суд позвати митрополите Сирије, или Палестине и Финикије, или Египта противу њихове воље; него митрополити Сирије подлежу суду антиохијског патријарха, палестински суду јерусалимског, а египатски морају се судити пред патријархом александријским, – од којих они добивају хиротонију и којима су на име потчињени“.
Онако како данас Цариградска патријаршија и њен првојерарх тумаче 9. правило Четвртог васељенског сабора, а које тумачење су преузели у свом текст архонти Фанара, у прошлости су то чиниле римске папе, почев од Николе I (овде), како би оправдале своје претензије за успостављање примата власти у васељенској Цркви Христовој. Стога није случајно што је састављач чувеног Пидалиона, Св. Никодим Светогорац, у коментару уз 9. правило Четвртог васељенског сабора, између осталог, навео:
„Као пчеле саће, тако су различита мишљења окружила тај део овог правила. Наши, противећи се врховној власти папе и желећи да укажу част Цариграду, отишли су у другу крајност, па тако Макарије Анкирски у егзарсима дијецеза види друге патријархе, даје цариградском (патријарху) право опште апелационе надлежности, желећи да он буде први и виши суд над свим патријарсима…Паписти, са своје стране, желећи да успоставе јединствену власт папе, иду за нашим и слажу се са тим да је цариградски (патријарх) био судија над свима, али с циљем да би тако показали, да ако је цариградски судија над свима, а онда је римски (папа), као владајући по канонима и над цариградским, последњи и општи судија над свим патријарсима и над самим цариградским, јер њему припада право последњег апелационог суда над четири патријарха васељене“.
Таква тумачења су, по преп. Никодиму, „далеко од истине“, а у прилог томе он наводи примере у којима су Васељенски сабори поништавали одлуке цариградских патријараха који су покушали да своју власт прошире на друге патријархате, али и бројне каноне који забрањују епископима и патријарсима да протежу власт ван својих области. Имајући то у виду, преп. Никодим Светогорац закључује: „Цариградски (патријарх) је једини први и последњи судија над њему потчињеним митрополитима, али не над онима који су подчињени другим патријарсима“.
Неубедљива копија
У свом најновијем обраћању архонти Цариградске патријаршије нису напали патријарха Кирила само због оспоравања наводне апелационе судске власти Цариградског патријарха у васељенској Православној Цркви, већ и због оспоравања наводног права Цариградске патријаршије да једина додељује аутокефалност. Међутим, ово право оспоравају историјске чињенице, јер су, примера ради, у прошлости аутокефалност додељивали Васељенски сабори (нпр. Трећи васељенски сабор признао је аутокефалност Кипарске цркве), али и мајка-црква, а у тој улози се није у свим случајевима јављала Цариградска патријаршија (нпр. Антиохијска патријаршија је у 5. веку доделила аутокефалност Грузијској цркви, а после губитка аутокефалности у 19. веку, аутокефалност јој је поново 1943. године доделила Руска црква (овде).
Да архонти Фанара, као и њен садашњи првојерарх, у папистичкој амбицији мало држе до канона и историјских чињеница из живота Православне Цркве, те да се уместо тога искључиво ослањају на пропагандне стереотипе западне политике, којима покушавају да дискредитују јасну и чврсту канонску позицију Руске цркве, јасно показује закључак поменутог текста са Ортодокс тајмса. У њему се, сасвим у складу са бриселским пропагандним тумачењем украјинске ратне стварности, негира тврдња патријарха Кирила о дискриминацији Украјинске православне цркве Московске патријаршије од стране кијевског режима. Истовремено се Русија оптужује за недавно паљење кијевског Успенског сабора Кијевско-печерске лавре. Овим закључком су фанариотски архонти недвосмислено потврдили да се на почетку текста нису случајно позвали на „ауторитет“ бриселске пропагандно-обавештајне структуре East Stratcom Task Force.
Сва је прилика да је за Цариградску патријаршију и њеног садашњег првојерарха недостижан чак и онај степен официјелне критичности према Европској унији и САД који, макар из тактичких разлога, показује Ватикан, најновијим тврдњама својих највиших клирика да „Европска унија селективно примењује међународно право, санкционишући неке војне инвазије, а друге не“ (овде). Ипак је Фанар у својој папистичкој амбицији тек бледи ехо римског папства.
