НАТО НА ГРАНИЦАМА РУСИЈЕ: Источна Европа осваја се као Дивљи запад
Фото: Политика, Ројтерс
САД и НАТО „умирују страх” балтичких земаља од Русије, док су Путинову бригу за Русе на Криму упоређивали са Хитлеровим „старањем” за Немце у Судету.
Амерички војни конвој пролази ових дана кроз земље источне Европе и „уверава” савезнике да ће их Америка бранити у случају да их Русија нападне. Циљ Пентагона је да овом незваничном војном парадом „умири страхове” које је украјинска криза посејала на Балтику, у Пољској и Чешкој.
Ако читамо изјаве западних лидера и текстове западних медија, видећемо, међутим, да се право на страх не признаје Русији, иако је НАТО дошао до њених граница и настоји да се проширује баш у њеном смеру. Страховања Москве по правилу се одбацују као руски изговор за ширење. Хилари Клинтон је, поменимо један пример, упоредила бригу руског председника Владимира Путина за Русе на Криму са бригом Адолфа Хитлера за Немце у Судету.
Амерички војници и оклопна возила, који су прошле недеље кренули из Естоније, да би преко Летоније, Литваније и Пољске прекјуче стигли у Чешку, демонстрација су силе колико и недавна руска војна вежба на Арктику, али се маневри НАТО-а по правилу карактеришу као одбрамбени и умирујући, док су руски увек агресивни и претећи.
Војска САД се, како подсећа „Њујорк тајмс”, после вежби у Европи обично неопажено повлачи, ноћу, товарећи оружје и опрему у теретне возове, док трупе авионом шаље у базу у Немачку. Међутим, после операције „Атлантска решеност” у Естонији, Бен Хоџиз, командант америчких војних снага у Европи, решио је да његових 500 војника и 120 оклопних возила полако путује кроз шест земаља. Генерал је за њујоршки лист казао да је дошао на ову идеју када је видео Путинове маневре који показују колико брзо руске трупе могу да дођу до Европе. Парадирање заобилазним путем требало је да, каже Хоџиз, покаже „Русима и свима другима” да је војска САД способна да муњевито реагује. Његов колега, капетан Дејвид Енгорен, који се после три месеца у Пољској враћа у базу у Немачкој, упоредио је пролазак америчких трупа кроз Чешку са кретањем америчке коњице која је у 19. веку освајала Дивљи запад. Баш као што су освајачи америчког запада за учешће у биткама добијали златне мамузе, тако ће учесници овог „марша” кроз источну Европу добити праве сребрне мамузе.
Свуда су дочекивани аплаузима. Чешки бајкери су их поздрављали са својих „харли дејвидсона”, мада су у Прагу организовани мањи протести. „Размишљали смо да блокирамо путеве, али смо ипак одлучили да одржимо протест у Прагу испред базе где ће бити смештени амерички војници”, каже демонстрант са транспарентом: „Чеси против НАТО-а”.
Једна Пољакиња је америчким новинарима казала: „Сигурнија сам када видим Американце, али то није довољно. Треба да их је више. Веома се плашим сукоба и онога што би могло да се деси. Ко зна шта би Путин следеће могао да уради.”
Да америчких трупа и тенкова треба да буде више, сматра и Филип Бридлав, амерички генерал у НАТО-у, који каже да Запад треба да одговори на руско наоружавање проруских устаника на истоку Украјине: „Да ли би то било дестабилизирајуће? Одговор је – да. Али и инерција може бити дестабилизирајућа.” Амерички Конгрес је позвао председника Барака Обаму да Украјинцима пошаље оружје, што Бела кућа засад одбацује, као и Немачка и Француска. Европљани се не слажу ни око тога да ли Москви треба продужити санкције. Шефица европске дипломатије Федерика Могерини тврди да треба нормализовати односе са Кремљом и Русији укинути санкције, што балтичке земље не подржавају.
У међувремену, хибридни рат између Запада и Русије наставља се пропагандним средствима, при чему се аутори чланака у утицајним часописима попут „Форин полисија” или „Форин аферса” понашају као у јеку хладноратовског рата против комунизма, тврдећи да Русија само што није бацила атомску бомбу. Инсистира се на томе да Запад не верује Русији ни после споразума о примирју из Минска, али нема помена о томе да Москва није требало да верује Американцима када су је ови, после краја хладног рата, убеђивали да неће бити ширења алијансе на исток.
Украјина је данас поприште борбе за утицај, као што је некоћ била Грузија, чија су стремљења ка Северноатлантском савезу прекинута 2008, када су, Јужна Абхазија и Осетија, уз руску подршку, прогласиле отцепљење.
Неразумевање за руске геостратешке интересе утолико је мање оправдано ако знамо да у САД и ЕУ звоне аларми сваки пут када неко из њихове „интересне зоне” погледа ка истоку. „ЕУ обзервер” упозорава Брисел да се под хитно позабави Београдом, који остварује блиске везе са Кином и Русијом и прети европској доминацији на Балкану. Ако би Брисел требало да буде забринут због економских и политичких веза земље кандидата са Москвом и Пекингом, колико онда тек Русија треба да буде забринута због намере Кијева да на њене границе доведе НАТО?
