Летећи Пентагон: Шта је амерички „авион судњег дана“ и да ли САД планирају свој последњи рат

© RT Balkan/AI

Ратно ваздухопловство САД затражило је више од две милијарде долара за пројектовање и изградњу нових „авиона судњег дана“ или, како их американци називају – „летеће Пентагоне“.

„Авион судњег дана“ представља један од најважнијих елемената система националне безбедности САД и осмишљен је да обезбеди функционисање државног и војног врха чак и у случају нуклеарног рата.

Реч је о авиону Е-4Б „најтвоч“, специјално модификованој верзији путничког авиона „боинг 747-200“, који служи као Национални ваздушни оперативни центар.

У пракси, то је летеће командно место из којег председник САД, министар одбране, заједнички штаб и највиши војни команданти могу да управљају државом и оружаним снагама уколико би копнени командни центри били уништени или онеспособљени.

Како је настао „авион судњег дана“

Настанак овог програма датира из доба Хладног рата, када су САД и Совјетски Савез живели под сталном претњом нуклеарног сукоба.

Амерички војни планери су још шездесетих година прошлог века закључили да би у случају изненадног нуклеарног удара могло доћи до уништења командних структура на земљи, што би паралисало способност државе да узврати или координише одбрану. Због тога је развијена идеја о ваздушном командном центру који би могао да преживи први удар и обезбеди континуитет командовања.

Данашњи Е-4Б спада међу најсложеније авионе икада направљене.

Иако споља изгледа као класични „боинг 747“, његова унутрашњост је потпуно другачија.

Уместо стотина путничких седишта, у авиону се налазе командне сале, комуникациони центри, радни простори за штабне официре, конференцијске просторије и посебан део намењен највишим државним функционерима.

Летелица поседује и импресиван комуникациони систем. Авион може истовремено да одржава везу са нуклеарним подморницама, интерконтиненталним балистичким ракетним снагама, стратешким бомбардерима и бројним командним центрима широм света.

У случају кризе, из њега је могуће координисати читав амерички нуклеарни арсенал.

Летелица која може да преживи нуклеарни рат

Једна од најважнијих карактеристика Е-4Б јесте отпорност на ефекте нуклеарног рата.

Авион је пројектован тако да буде заштићен од електромагнетног импулса (ЕМП), снажног таласа електромагнетног зрачења који настаје приликом нуклеарне експлозије и који може да уништи електронске системе на огромним подручјима.

Захваљујући посебној заштити каблова, електронике и комуникационих система, Е-4Б би требало да остане оперативан чак и након нуклеарне детонације.

Дугачак је око 70 метара, има распон крила већи од 59 метара и максималну полетну масу која прелази 370 тона.

Посаду и путнике чини до стотинак људи, укључујући пилоте, техничаре, припаднике војног штаба и државне званичнике.

Авион може да лети брзином од око 950 километара на час и на висинама већим од 13.000 метара.

Оно што га издваја од већине других летелица јесте могућност допуне горива у ваздуху.

Захваљујући томе, Е-4Б теоретски може да остане у лету данима, ограничен углавном издржљивошћу посаде и логистичким потребама. Управо због те способности често се говори да би у условима глобалне кризе могао да остане у ваздуху све док постоји потреба за командовањем из безбедног окружења.

Иако је првенствено замишљен за нуклеарни рат, авион је током деценија коришћен и у другим ванредним ситуацијама.

Најпознатији случај догодио се 11. септембра 2001. године након терористичких напада на Њујорк и Вашингтон.

Док су америчке власти покушавале да утврде размере напада и могућност нових удара, један Е-4Б подигнут је у ваздух како би обезбедио резервни командни центар за државни врх.

Фотографије авиона изнад Вашингтона тог дана обишле су свет и додатно појачале његов „митски“ статус.

Поред тога, Е-4Б се редовно користи приликом путовања америчког председника у иностранство, посебно када се процени да постоји повишен безбедносни ризик. У тим случајевима служи као резервно командно место које може одмах да преузме улогу центра за управљање кризом.

Међутим, „летећи Пентагон“ уопште није средство одбране, већ средство напада. То је добро заштићени и удобни командни центар, идеалан за планирање и извођење великих војних операција у реалном времену.

Поред Е-4Б „најтвоч“, део флоте чини и његов „рођак“ – „боинг Е-6Б меркјури“.

Није случајно што је у марту 2026. године европским небом летео управо овај модел, који представља ваздушни чвор америчке нуклеарне комуникације и одржава везу са нуклеарним подморницама класе „охајо“.

Управо у том периоду трајала је активна фаза америчко-израелске агресије против Ирана, током које је руководство САД претило да ће са лица Земље избрисати читаву цивилизацију.

Истекао рок трајања

Иако су ови авиони деценијама представљали врхунац америчке војне технологије, њихова старост постаје све већи проблем. „Меркјури“ је стар више од 30 година, „најтвоч“ још старији – преко пола века.

Уведени су у флоту седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, њихово одржавање постаје све скупље, резервни делови све ређи, а технологија све теже прати захтеве савременог ратовања.

Због тога је америчко Ратно ваздухопловство покренуло програм замене, којим је предвиђено да буду замењени новијим Е-4Ц, такође на бази 747.

Реч је о пројекту који треба да обезбеди нову генерацију „авиона судњег дана“ способних да одговоре на претње 21. века, укључујући сајбер нападе, хиперсонично оружје и напредне системе електронског ратовања.

Према буџетским плановима Пентагона, америчко Ратно ваздухопловство затражило је више од две милијарде долара за пројектовање и производњу нових летелица које ће наследити Е-4Б.

Пројекат је одобрен још у априлу 2024, а за извођача је изабрана корпорација „Сијера Невада“.

По извештајима Пентагона, ова компанија је већ купила пет летелица серије 747-8 од једног корејског авио-превозника и ради на њиховој адаптацији, са коначним роком испоруке до 2036.

У буџету за 2026, програм је добио 1,83 милијарде долара, што је неких 217 милиона више него у 2025. Петогодишњи план за развој овог авиона предвиђа трошак од преко 10 милијарди долара.

Сав овај новац још иде на развој и пројектовање. Пентагон планира да за саме авионе плати око 5,4 милијарди долара око 2029, док је за унапређење инфраструктуре у ваздухопловним базама где ће Е-4Ц бити смештен предвиђено скоро три милијарде долара.

Очекује се да ће нови авиони бити засновани на модерним широкотрупним платформама и опремљени комуникационим системима далеко напреднијим од оних који се данас користе.

И „Златна купола“ спремна за „одбрану“

План америчке војске је да постепено почне замену постојеће флоте током наредне деценије. Први авиони нове генерације требало би да уђу у оперативну употребу почетком тридесетих година, док би Е-4Б након више од пола века службе постепено били повучени из употребе.

У истом периоду требало би у потпуности да проради и амерички противракетни систем „Златна купола“.

И то је пројекат који се представља као искључиво одбрамбени.

Међутим, већ на први поглед се може приметити да Американци покушавају да понове исти маневар који су извели са својим системима противракетне одбране у Европи, распоређеним у близини руских граница.

Тада су на све забринутости Москве тврдили да су ти системи намењени заштити Европе од Ирана. Данас је очигледно да то није била истина. Штавише, лансирне рампе тих система могу да користе и офанзивне ракете, што значи да се ни ту није радило само о одбрани.

Слична ситуација је и са „Златном куполом“. Русија и Кина већ су изразиле забринутост поводом те велике иницијативе.

Оно што се представља као одбрамбени систем САД може лако да се претвори у офанзивни војно-технички комплекс. У том случају, Русија и Кина би се суочиле са претњом брзог неутралисања свог нуклеарног потенцијала.

Да ли се Американци спремају за свој последњи рат?

Ове теме посебно су дошле до изражаја током последњих неколико година, када су односи Вашингтона и Москве поново постали једна од централних тема светске безбедности.

За време председничког мандата Џозефа Бајдена односи две силе достигли су најнижи ниво од завршетка Хладног рата.

Сукоб у Украјини, обимне америчке санкције Русији, војна помоћ Кијеву и све чешће међусобне оптужбе довели су до атмосфере у којој су аналитичари поново почели да говоре о ризику директне конфронтације две највеће нуклеарне силе на свету.

Доласком Доналда Трампа у Белу кућу почетком 2025. године реторика је постала мање конфронтациона него у претходном периоду. Обновљени су дипломатски контакти на највишем нивоу, а обе стране почеле су да истичу потребу за избегавањем директног сукоба и смањењем ризика од неконтролисане ескалације.

Ипак, у америчком војном врху не постоји уверење да је опасност од сукоба великих сила трајно отклоњена.

Напротив, Пентагон већ годинама упозорава да Сједињене Државе морају да буду спремне за могућност кризе са земљама попут Русије или Кине, без обзира на тренутно стање политичких односа.

Спекулације о томе шта носи будућност све су чешће, јер су ове летелице створене управо за најекстремније сценарије.

Посебно је упадљиво што би све велике америчке војне иницијативе требало да буду оперативне почетком тридесетих година.

Тада би први бродови „Златне флоте“ требало да буду поринути, „Златна купола“ да буде стављена у функцију, а и нови „авиони судњег дана“ да уђу у службу.

Поставља се питање – за шта се припремају? Посебно ако се има у виду да ниједној држави на свету није у интересу да нападне САД.

Истовремено, како се наводи, европске државе су практично отворено најавиле могућност агресије против Русије око 2030. године. Амерички савезници врше притисак и на Кину, провоцирају је и настоје да је увуку у војне сукобе.

Можда је управо то дугорочни амерички план?

Да се сачека тренутак када ће сукоб са Европом исцрпети Москву, а конфликти у окружењу Пекинг. Тада би САД, након што акумулирају снагу и модернизују своје стратешке офанзивне системе, могле да задају ударац.

Ако би се све одвијало по наведеном сценарију, кључни тренутак би могао да дође почетком тридесетих година. То би, према овом гледишту, била последња прилика за САД да ураде оно што највише желе, а то је да поврате глобалну доминацију.