ГАЛИЈАШЕВИЋ: “Побједе” Ердогана и Трампа као побједе папирнатих змајева

Чак и у доба владавине Кемал Паше Ататурка, за чије реформе је тадашњи политички запад имао разумијевање, демократија је била најмање битна и најмање уочљива. Питање улоге државе Турске увијек је постављано у односу на питање њене способности да спријечи излазак Русије на Средоземље и повратак митске Византије на Босфор. Зато Ататурк није доживљаван као крвник или диктатор иако је за себе, већ у имену, присвојио традиционалну, војну и политичку, османску титулу „паша“ и појачао је са двије ријечи које се на западу пишу као једна, Ататурк или „Отац Турака“.

Турска држава никада у својој историји није припадала, нити била, дио Европе.

Културно, религијски, етногенетски и антрополошки, Турска је била и остала у Азији.

Турско опонашање западне демократије развијало се након значајног привредног раста, из времена војне управе раних ’80-их година, када је Тургут Öзал увео низ либералних реформи. Посљедица овог повезаног и несумњиво позитивног тренда, био је наступ исламистичких странака. Оне су, од манифеста Millî Görüş (Национална визија), што га је од 1969. заступао Неџметин Ербакан, прихватале раст и модернизацију, али никада искрено и западни секуларизам, у коме су били видљиве мјере деисламизације. Кемалистичка секуларна полудемократија нашла је своју полудемократску, исламистичку алтернативу. Од Ербаканове Странке националног реда (МНП, 1970-1971) и Странке националног спаса (МСП, 1972-1981) до његове Странке благостања (Рефах, 1983-1998), у којој је међу оснивачима био и Ердоган, па онда преко Странке врлине (Фазилет, 1998-2001) до Ердоганове Странке правде и развоја (АКП – основане 2001) прошло је готово пола вијека и четири велике забране, уз напомену да је АКП, ипак, реформисана верзија Ербакановог политичког исламизма. Циљ АКП није био стварање исламске државе уз примјену шеријата, него борба за власт и утицај унутар кемалистичке националне државе. Ердоганова привидна умјереност, његов проамерички и проевропски став, подршка тржишном капитализму, дијелом објашњава и суздржаност војних и судских власти према АКП, као и успјехе АКП-а и Ердогана на изборима: парламентарним, предсједничким и локалним, од 2002. до 2016.

Као дијете истамбулских радничких четврти, Ердоган је покренуо својеврсни класни напредак у крутој турској управи. Политичка администрација и војни врх, до превласти АКП-а, били су затворени за утицај исламистичке структуре турског друштва док су привидно стремили демократизацији. У првим годинама власти, Ердоган је распустио судове државне безбједности, смањио тортуру у истрагама и покренуо преговоре с Курдима. У овим акцијама Ердоган је до 2013. године, имао подршку покрета Хизмет (Служба), који предводи Фетхуллах Гулен, исламски учитељ с адресом у Пенсилванији.

Неоспорно су, у одређеном времену, Турска геополитичка улога, стратегија и циљеви били идентични или усаглашени са циљевима и улогом западних сила (САД, Енглеска, Израел, Њемачка и Француска) али и са утицајним сусједима (Русија, Грчка и Иран). Данас такве Турске више нема: нова, Ердоганова Турска, не одговара, као некад, САД, Енглеској ни Израелу – осим у контексту краткорочне, епизодне улоге дестабилизације стања у Сирији и улоге у свргавању Асада ограничене тренутном и привидном сарадњом са Русијом; провоцира Њемачку, омаловажава и потцјењује улогу Француске а при томе је врло непоуздана као партнер (Русији, Ирану, Кини…), свакоме осим Катару. Способност Ердоганове Турске да на било какав обиљнији начин отежа Русији или јој нанесе непоправљиву штету, више не постоји. Таква Турска не крије своје неоосманске амбиције и тежње да одлучује о балканским политичким приликама, чак концептом солидарности их уцјењује у смислу њиховог односа према Гулену, али, Турска више не посједује ниједан механизам ни инструмент који би могла употребити као властити адут у обликовању Балкана.

Нарочито, због тога, Ердоганова „побједа“ на референдуму и увођење предсједничког система уз привидну консолидацију власти, у геополитичком смислу, не значи ништа. Турска је данас бијесни пас који је превише гризао и остао без зуба.

Ердоган као метафора „Нове Турске“ може галамити и лајати – може испољавати бијес и може такав беззуб, гристи око себе и само изазивати подсмијех.

Баш као и нови амерички предсједник Доналд Трамп.

Ако погледамо ширу слику, уочићемо, да је америчка, јужњачка и наводно поражена свијест о ропству као легитимном односу међу расама, супериорној бјелој и инфериорној црној, своју негацију демонстрирала побједом првог, црног предсједника Барака Обаме. И ништа се није промијенило. На вањскополитичком плану САД су наставили уништавати државе и убијати, технолошки (и само тако) заостале народе Азије и Африке. Отворени су нови ратови, прављени су послови и уништавана колективна безбједност. Уједињене нације су бачене под ноге: када се нешто може урадити преко њих – то се и уради али ако не може тако – може и без Уједињених нација.

На унутрашњем политичком плану расни сукоби су се продубили а бијели полицајци и потомци Кју Клукс Клана наставили су убијати црнце и разарати црначке квартове.

Сједињене Америчке Државе представљају земљу која је настала на најстрашнијем геноциду, етничком чишћењу и криминалу. Амерички домородци су истребљени и та свијест битно је одредила правце америчке политике и у двадесет првом вијеку. Уосталом, свака од ових дефиниција САД блиједи пред дубоком социјалном и политичком анализом коју је изложио предсједник Русије Владимир Путин, у свом интервјуу за РТ из 2014. године.

Управо наше погрешно увјерење да је САД демократска држава увело нас је у заблуду потврде тог увјерења након побједе Доналда Трампа – за нас је то био доказ да је могуће да у тој држави, иза које остају страшни трагови злочина, животињске острашћености и бјеснила, као израз протеста, побиједи идеја сарадње са другим државама и да представља потврду намјере САД да одустане од рушења влада и држава и спремности да се буде задовољан властитом земљом.

Посебно порука „Америка Американцима“ требала је да нас увјери да грађанима Америке и њиховим елитама не треба ништа више ни вредније од њихове земље и да су, желећи контролу над цијелим свијетом, изгубили власништво над својом земљом.

А онда смо видјели лудило: амерички естаблишмент, дубока држава и војно-обавештајне елите суштински нису подијељени и за ту сиву еминенцију у тој земљи на прошлим предсједничким изборима није постојала дилема, нити су постојала два пута, на начин како смо ми схватили САД.

Како задржати исти пут – како наставити ратове и отворити нова жаришта: чак, како направити прави „Велики рат“, о томе се одлучивало. Тачније, о избору најбољег начина да се настави и заоштри познати амерички геополитички пут насиља и рата.

Практично, побједио је политичар који је имао подршку индустријског комплекса, са мањим бројем гласова и без подршке властите странке. Управо та рачуница о одсуству потпуне, неподјељене подршке матичне странке увјерио је ту парадржавну структуру да ће са Трампом бити лакше остварити све планове – чак лакше него са Хилари.

Тако некако изгледа и овај референдум у Турској: Од стратегије „Нула проблема са сусједима“ Турска је дошла у ситуацију „Нула мира са сусједима“ и „Нула мира у земљи“. Запад се није баш ни противио овом развоју ситуације али ће га користити да продуби унутрашње друштвене конфликте у самој Турској и доведе до њеног распада или дјелимичне сецесије неког њеног дјела.

Ердоган је себи прибавио много ауторитарних механизама који на међународној политичкој сцени не значе ништа а на унутрашњој само продубљују конфликте.

Зато је побједа Ердогана баш као и побједа Трампа бесмислена холограмска политичка пројекција неких могућности, које се никада неће моћи реализовати. Обмана.

Мислим да је то и добра вијест за Балкан, који је уморан од изјава турских политичара и њихових полтрона у Сарајеву, Тирани и Приштини. Понекад и Новом Пазару и у Београду.

Ердоган је својим плановима и тежњама недвосмислено узнемиравао Балкан – његове изјаве никада нису производиле равнодушност али он постаје, све више, политички мртвац, који се пред политичку смрт, само снажно бацака рукама и ногама, док се цјела Турска гуши у клинчу Ататуркових присталица и исламиста, Курда, шиита и сунита… али и богатих и сиромашних. Опада бруто национални доходак, вањскотрговинска размјена је на најнижем нивоу, индустријска производња слаби: у Турској права криза тек куца на врата. Умјесто државничког одговора Ердоган и АКП гањају Гуленове духове по Турској и настављају репресивну кампању према сарадницима и симпатизерима „турског Сороша“ и његовој „терористичкој организацији ФЕТО“, која дјели књиге и отвара исламистичке школе али баш не баца бомбе и не шаље бомбаше самоубице у акцију.

Готово је потпуно сигурно да иза неуспјешног војног удара, који је ојачао Ердогана у унуташњем политичком животу Турске, стоји управо амерички и европски миљеник Фетулах Гулен и његова мрежа, потпуно идентична Сорошевим организацијама. Зато се и не поставља питање улоге америчке и европске администрације (Њемачке, Француске и Британске) у догађајима. Не треба заборавити да је три дана прије удара Француска из безбједносних разлога затворила своју Амбасаду у Анкари, а САД су поступно, три мјесеца, смањивале своје дипломатско особље у Турској.

Улога западних служби у покушају свргавања Ердогана представља стварни алиби самом режиму у Анкари, да отворено и снажно настави изградњу ауторитарног политичког система, способног да слабости у реализацији неоосманске платформе на међународном плану неутралише досљедном и отвореном исламизацијом друштва, кроз наметање и промовисање Турске као покровитеља, разних диктаторских исламистичких режима и исламистичких организација, које отворено подржавају и примјењују тероризам.

Крах државног удара омогућио је Ердогану потпуну превагу на унутрашњем плану.

Сви његови противници осудили су покушај преврата и подржали га у оцијени да је одбранио демократију. Што је још важније, Ердоган је искористио прилику да демократски поредак редефинише у свјетлу побједе над пучистима. Ту није само ријеч о чишћењу војске и администрације. Преломна раздобља у турској политици увијек су била праћена великим чисткама. Овај пут побједник је, међутим, у прилици редефинисати саму природу државе, њене организације и односа према „свом народу“ (Ердоган за суграђане углавном користи термин „мој народ“), привидно и другим народима.

Ердоган је, прилично лукаво, искористио ту јединствену прилику како би себе представио Кемалом Ататурком „Нове Турске“, државе која симболизује јединство исламске побожности и турског национализма, укоријењеног у османској прошлости (Вол стрит журнал, 25. септембра). Умјесто кемалистичке државе – националистичке и секуларне, која је у рату за независност (1919-1923) заштитила турске границе од западног империјализма, „Нова Турска“ је замишљена као снажна национална држава у којој је исламизам заштитио демократију од „домаћих издајника“.

У пракси у реалном животу, то изгледа сасвим другачије. Команда турског ваздухопловства, полиција и све јавне службе настављају са дјељењем отказа и избацивањем са посла људи који имају било какву везу са Гуленом. Расписане су многе потјернице, похапшени бизнисмени, учитељи и хоџе а преко 20.000 људи је затворено под оптужбом да су подржавали или помагали покушај државног удара.

У југоисточној Анадолији, на подручјима Мардина, Дијарбакира, Сирта и Газиантепа те у Хакари, (подрегији источне Анадолије), проводе се непрекидно велике и бруталне војно-полицијске акције против бораца Радничке партије Курдистана. Ердоган је сам потврдио да су те операције највеће у историји државе. Практично, на линији тог курса је уведена принудна управа у 28 локалних административних јединица на југоистоку земље, гдје компактно живи курдско становништво. Деструктивна улога Ердогана, војске и тајне службе у властитој земљи зауставили су притисак на државе које се граниче са Турском.

Одмах након смјене премијера Ахмета Давутоглуа постало је јасно да се турска политика на Балкану и Блиском истоку, заснована на тзв. доктрини „стратешке дубине“ и обнове турског утицаја, какав је постојао у доба Османског царства – нашла у слијепој улици. Пред очима Ердогана – Истамбула и Анкаре – уз сав труд промовисања неоосманске визије према Балкану и блискоисточним просторима, уз турску јужну границу, на сјеверу Сирије, уз помоћ САД, незаустављиво се формира територијално компактан териториј под надзором Курда, који све више поприма елементе државности.

У Анкари су схватили поруку да ту баш и није проблем само Гулен: смјена Давутоглуа, која уопште није била тако прозаична како је медијски приказана, кроз сукоб два политичка карактера и њихово надметање за доминацију у врховима власти – потврдила је и маркирала слом турске вањске политике и великих геополитичких амбиција.

Од самог је почетка било је јасно да је ријеч о сукобу на стратешком нивоу. Давоутоглу, близак америчкој и европској политици, био је упоран у провођењу политике “стратешке дубине”, али и спреман на прилагођавање америчким и европским интересима. Ердоган је, са друге стране, на стратешком нивоу упорно одбацивао могућност компромиса агенде „стратешке дубине“ и америчких регионалних опција. Ердоган се у ствари трудио и покушавао да игра по америчким правилима али слиједећи турске интересе, који су били у дубоком конфликту са формулисаним и јасним америчким плановима.

Без Давутоглуа, као стратега и оца савремене турске вањске политике, Ердоган је наставио тврдо провођење доктрине „стратешке дубине“, супротстављајући се америчким и европским интересима – посебно по питању односа с Курдима – све док није ударио у зид и његова вањска политика доживјела потпуни слом. Покушаји Анкаре да промијени курс и успостави стабилност турске геополитичке доктрине, склапајући примирја са свим „непријатељима“ које су сами направили непријатељима, укључујући Русе и Израелце, као и привидно мирољубиве поруке према сиријском режиму и предсједнику Башару ал-Асаду показали су привидну одлучност да се са свима измири и разумије, изузев Курда, са којима се наставило ратовати интезивно, на подручју Сирије као и на југоистоку Турске.
Ердоган је свјестан смјене историјских епоха и да се вољом моћних политичких центара руши геополитичко наслијеђе Првог свјетског рата а са њим и концепт нација типа државе.

Овај процес означава и најављује динамично прекрајање граница у Азији, Африци па и Европи, а Турска у њега, баш као и прије стотину година, улази бременита унутрашњим проблемима и сукобима у властитом окружењу, које је сама изазивала.

Данас не постоји ниједан геополитички партнер Турске који би помогао Турској да из ових процеса изађе као какав-такав побједник и да заузме бољу позицију и ојача.

Та прича је углавном завршена, партнерства су изграђена: с једне стране САД, Велика Британија и Израел, са друге Русија, Иран и Кина, а на трећој њемачко-француска коалиција и Европска унија. Сви приоритети у оквиру ових савеза су давно формулисани а у реализацији њих Турска је више сметња него што је потребна.

Запад ће наставити са подстицањем немира и сукоба у самој Турској, а тиме нове Ердоганове овласти не значе ништа осим могућности контролисане и ничим ограничене репресије на унутрашњем плану која неће ријешити ниједан стварни проблем Турске у овом историјском времену, и она сама ће бити жртва прекрајања граница а не добитник.

Да је свијестан ове чињенице Ердоган је показао у свом познатом обраћању породицама погинулих у покушају државног удара, тврдњом: „…како је ‘препород’ од 15. јула показао да Турци не могу очекивати ни правду, ни помоћ, ни подршку или разумијевање ни од кога… што год радили, морамо сами направити“ (лондонски Гардијан, 31. августа).

Наравно, пут у изолацију који је сам изабрао за себе и Турску потпуно је усамљенички.

Турски змај од папира коначно су поцијепали истамбулски исламисти и њихова политичка звијезда Ердоган, рушећи Ататурково наслијеђе и секуларни политички систем парламентаризма, којим се управљало из Анкаре читав вијек.

Као у пуно већем огледалу, Сједињене Америчке Државе могу, анализирајући положај Турске данас, погледати свој пут и своју судбину – унутрашње проблеме и чињеницу да су свијет учинили несигурним за живот, доводећи га на ивицу глобалног сукоба.

У обрнутој политичкој пројекцији, нови амерички предсједник Трамп, намеђународном плану покушава голом, ирационалном и тешко предвидљивом силом стећи значај док на унутрашњем плану представља само змаја од папира којим се на америчком вјетру играју тајне службе и утицајни медији као креатори америчког става о свијету и политици.

Трамп и Ердоган представљају слику и прилику носилаца самоубилачке политике, уочљиве кроз велике амбиције, малу памет, разорну мржњу и потпуну непоузданост.

Баш као геополитичка пјешадија исламистичке бруталности – њихови фанатизовани војници и самоубице постројени у одредима Ал Каиде, Исламске државе, Нусра фронта, ССА…

„Све се човјек брука са човјеком, гледа мајмун себе у зрцало“.

Тагови: Европа, Турска, Џевад Галијашевић