Белфаст гори, Алстер је у пламену, а Стармер се чешља

Getty © Anadolu / Contributor

Шта се заиста дешава у Белфасту, а преко чега велики европски медији прелазе углавном ћутке? Протесте – у ствари, побуну – изазвао је Суданац, који је ножем избо Ирца, покушао да му одсече главу, а затим му унаказио лице. Ирац је у нападу изгубио једно око…

И сада је читав Белфаст у пламену. Додуше, не само Белфаст и не само Алстер. Хаос се убрзо проширио на скоро читаву Велику Британију.

Према извештају који је објавила „Ал Џазира“, осумњичени, тридесетогодишњи Суданац, стигао је у Уједињено Краљевство 2023. године, преко Париза и Даблина, и поседује важећу дозволу боравка за избеглице.

Начелник полиције Северне Ирске Џон Бучер изјавио је да нападач није познат органима реда, али да се, барем за сада, овај инцидент не класификује као терористички чин.

Британски премијер Стармер је из Лондона осудио је овај догађај и послао трупе. Од њега се ништа друго није очекивало, осим да брани мултикултурални модел, који се најзад открива онаквим какав заиста јесте.

Предсобље трагедије која ће ускоро преплавити Европу

Ја сам, такође, са Блиског истока, а живим у Италији, пише Иранац који се потписује као Спекулум оријентис за сајт „Мултиполар прес“, и додаје: „И ја, такође, потичем из региона којем су Европљани цртали политичке мапе и исцрпли га својом економском похлепом…“

Такозвана имиграциона криза је делимично настала из рушевина држава сломљених колонијалним и постколонијалним интервенцијама, пише овај аутор. Међутим, наставља он, либерална машина је показала подједнаки презир према европском и афричком сељаку, растварајући укорењени живот у тржиште.

„Уосталом, хајде да говоримо отворено“, додаје Спекулум оријентис. То значи – без икакве мржње, али са хладном прецизношћу: статистика показује да одређене имигрантске популације, које долазе из специфичних цивилизацијских средина, припадају најнижим слојевима у својим друштвима…

Односно, они немају никакво образовање, а ни поимање о друштвима у које су дошли. То их и не занима. И, по природи ствари, они су веома насилни.

Друга и важнија страна медаље је неуспех мултикултуралне утопије.

„Или, драматична демонстрација да је утопија мултиетничког друштва, коју промовишу одређени ‘прогресивни модели’, само обична илузија“, пише италијански писац Андреа Марћиљано на сајту „Електомагацине“.

У ствари, додаје он, у питању је предсобље трагедије која ће ускоро преплавити Европу.

На стражи поред канистера са бензином

Белфаст управо доживљава свој најмрачнији период од мира који је уследио након Споразума на Велики петак. Сваког Европљанина, који укаже на урушавање јавне безбедности, експлозију паралелних правних система, или потпуну несамерљивост одређених културних кодова, одмах ућуткује левичарски естаблишмент.

Последице су очигледне: групе демонстраната у Белфасту, са покривеним лицима, блокирале су улице барикадама, запалиле аутомобиле, аутобусе и куће, и бацале камење на полицајце.

Побуна је, углавном, концентрисана на сиротињска предграђа.

И организују је углавном деца, која имају једва двадесетак година.

Како је известио Си-Би-Ес њуз, листа од преко неколико десетина адреса домова за имигранте и њихове породице кружи затвореним мрежама попут Воцапа. Руководиоци здравствених служби Северне Ирске описали су случај медицинске сестре коју су јурили маскирани мушкарци док је ишла ка болници у Алстеру…

Белфаст гори, али испод његовог пепела скривено је право питање, које Европа и даље избегава, тврди италијански геополитичар Марија Лоренцо Паћини на сајту „Фондација стратешке културе“: „Да ли желимо да се позабавимо узроцима кризе или више волимо да стојимо на стражи поред канистера са бензином?“

На политичком фронту, министарка Мишел О’Нил осудила је нереде као „ништа друго до кукавичке“, посланица Клер Хана је говорила о „расно мотивисаном погрому“, са групама маскираних демонстраната који лове имигранте од врата до врата.

Имиграција је западни, капиталистички феномен

Међутим, потпуно је погрешно посматрати Белфаст као изоловани инцидент, упозорава Паћини, као што то западни медији обично раде.

Насиље у Северној Ирској само је део низа који обухвата читав британски архипелаг: на пример, нереди у Балимени 2025. године, нереди који су уследили лета 2024. године након убиства три младе девојке у близини Ливерпула и, само недељу дана пре догађаја у Белфасту, сукоби у Саутемптону, након убиства студента Хенрија Новака.

Амнести интернешенел је описао претходних 12 месеци као „срамотну годину мржње“, са преко две хиљаде расно мотивисаних инцидената забележених у Северној Ирској, што је највиши ниво од 2004. године.

Али, права анализа почиње тамо где престају новински извештаји, каже италијански геополитичар: „Чињеница је да терет имиграције пада на радничку класу и пролетеризовану средњу класу, које је поразила неолиберална глобализација.“

Савремена имиграција, уосталом, није природна неизбежност, коју треба пасивно прихватити, нити феномен упоредив са сезонским миграцијама стада у савани, додаје он.

Заправо, имиграција је типично западни, капиталистички феномен, упозорава Паћини. Свођење проблема на искључиво етничко, верско или питање „дубоке државе“ је методолошка грешка, са огромним последицама.

Кинески рецепт за сузбијање бекства из очаја

Западна подршка рушења патриотских афричких и блискоисточних влада, од 2003. године надаље, дестабилизовала је читаве регионе и инсталирала марионетске владе, те покренула имигрантске токове који данас преплављују европске обале.

Не можемо обећати тим масама плодове „раја који не постоји“, јер су управо на Западу, од 1980-их, рецепти деиндустријализације, пресељења индустрије на Глобални југ у потрази за јефтином радном снагом, финансијализација економије и смањење социјалних давања изазвала проблем имиграције.

Они који живе од колонијализма умиру од колонијализма, закључује Паћини. Хаос производи једино још више хаоса.

Постоји само један начин да се трајно реши криза имиграције: директно улагање у земље Глобалног југа. Економска помоћ и заједнички развој данас остају једини алат за управљање имиграцијама и сузбијање „бекства од очаја“.

То је приступ који је усвојила Народна Република Кина, не само на афричком континенту, већ и другде. То је, једноставно, политички здрав разум.

Управљање гробљем

Мултиполарност је афирмација света великих, диференцираних органских култура, од којих је свака суверена у свом простору. Управо због тога сам, додаје Спекулум оријентис, присталица мултиполарости.

Права разноликост је разноликост народа, сваког укорењеног у свом тлу, који негују своје традиције и односе се једна према другима са међусобним поштовањем, а не кроз хаотично мешање које намеће амерички „лонац за претапање“.

„Лонац за топљење“ етничких и расних група једноставно не функционише. Оно што он производи, додаје овај аутор, није хармонична мешавина, већ свет самосегрегације и тињајућег незадовољства.

Либерална држава, која мрзи идентитет староседелаца и дошљака, заправо подстиче ово паралелно друштво, јер слаби сваки јединствени отпор тржишној држави.

Коначна трагедија је демографска: домородачко становништво Европе је гурнуто у демографску зиму истом материјалистичком логиком која обезвређује живот, породицу и жртву.

Исцрпљено, атомизовано становништво производи све мање деце.

У међувремену, тврди Спекулум оријентис, систем субвенционише плодност новопридошлих порезима умирућег домаћег становништва. То је математичка сигурност: у блиској будућности, уколико се ова путања настави, неће бити Италије. Неће бити Француске. Неће бити Немачке. Остаће само апстрактне територије које се случајно зову тим именом.

Да би Европа преживела, мора поново постати европска и мора ригорозно, без извињења, дати предност својој деци, закључује он, јер све остало није политика већ управљање гробљем.

Мултиетничка Британија бледи као магла на сунцу…

То је оно што британски премијер Стармер, изгледа, не разуме, нити жели да разуме.

Додуше, британска влада има друге, много прече послове: да подстиче и разбуктава ратове у Европи, пише Андреа Марћиљано. Или да наоружава кијевску хунту против Русије, свог традиционалног непријатеља: противника у Великој игри.

И да се нада да ће ова побуна некако, игнорисана од западних медија, сама од себе спласнути.

Али, реторика више није довољна да прикрије да је у питању тотални крах мултикултурног система. Краљ Чарлс, додаје италијански аутор, сада делује као бледи дух који лута Бакингемском палатом.

Побуна се за то време шири и захвата значајан део Британије. Сутра би могла захватити и читаву Западну Европу.

Иза паравана лепих речи, правде и тако даље, пише Марћиљано, крије се жеља за етничком супституцијом, јер то одговара прецизним економским интересима клика на власти.

У међувремену, сецесионистички покрети се поново појављују у Шкотској и Велсу. Они не желе да буду потпуно уништени кечапом такозваног мелтинг пота.

Британска монархија доживљава кризу какву није видела никад у својој историји.

Док му кућа гори, Стармер се чешља. А мултиетничка Велика Британија за то време бледи као магла на сунцу, пише Марћиљано.