Америка не зна у шта се упушта – чека их дуг и исцрпљујући рат

© AP Photo / David Smith

Иако ће Техеран највероватније остати сам насупрот Америке и Израела, САД треба да буду свесне да ће, уколико се упусте у сукоб са Ираном, то прерасти у дуготрајан и исцрпљујући рат у којем ће изгубити не само десетине милијарди долара, него и животе многобројних америчких војника. Али не би им било први пут да гину за израелске интересе.

Овако историчар и професор међународних односа Срђа Трифковић коментарише евентуалне последице америчког напада на иранске нуклеарне објекте и могућност ескалације ситуације.

Амерички напад на Иран је одлука која је донесена под притиском Израела и ово није први пут да Израел успешно привољава Вашингтон на потезе који нису ни у каквом опипљивом стратешком интересу Сједињених Држава, већ који искључиво погодују израелској тежњи да очува потпуну доминацију у региону Блиског истока, рекао је Трифковић за Спутњик.

Он подсећа да се нешто слично већ десило са Заливским ратом , са ратом против Ирака 2003. године, са променом режима у Либији , као и са грађанским ратом у Сирији . Дргим речима, каже Трифковић, ово је облик изневеравања Трамповог слогана ,,Америка на првом месту“, јер је очигледно да је у тренутној констелацији снага за вашинтонску администрацију ипак Израел на првом месту.

Нема нуклеарне бомбе

Трифковић, иначе дугогодишњи спољнополитички уредник америчког часописа „Хрониклс“, тврди да Иран заиста нема никакав нуклеарни програм који може водити ка атомском наоружању, нити ће га имати у догледно време. Он подсећа да је то прошлог марта истакла и директорка Националне обавештајне службе Сједињих Америчких Држава Тулси Габард , а да је исто то поновила и прошле седмице. Закључак Централне обавештајне агенције и других обавештајних тела, укључујући и Агенцију за националну безбедност Сједињих Држава јесте тај да не постоји никакав ирански нуклеарни програм.

Истовремено уз ово треба истаћи да Америка потенцијално себе увлачи у један дуготрајни и исцрпљујући сукоб попут оног у Ираку где је у први мах изгледало да је рат завршен са уласком америчких снага у Багдад и хватањем Садама Хусеина. Онда је испало да је то један продужени сукоб у коме је Америка годинама губила и животе и трошила десетине милијарди долара. Понављам, Америка то није радила у интересу сосптвене стратешке концепције, већ у интересу израелског првенства у региону ширег Блиског Истока, подвлачи Трифковић.

Затварање мореуза – пуцање себи у ногу

Наш саговорник сматра да би опција коју најављују ирански званичници, а која подразумева затварање Ормуског мореуза, краткорочно имала озбиљне последице по цену нафте у свету, али да би истовремено за сам Иран била погубна.

Уз економске последице, ово би довело до нагле ескалације и пружило би Американцима, макар и ретроактивно, алиби за улазак у сукоб. Уз све то, такав потез не би ни помогао стратешкој позицији Ирана.

Иран тренутно нигде нема војни ослонац, сматра Трифковић. Руси и Кинези ће му пружати само и искључиво вербалну и дипломатску подршку, јер председник Русије, уз проблем Украјине, не жели да какву-такву сарадњу са Америком и односе са Трампом погорша пружањем војне помоћи Иранцима. Са друге стране, Кинези ће осудити Израелце и Американце, али неће предузети ништа конкретно. Што се остатка исламског и арапског света тиче, додаје наш саговорник, тамо постоји чак и извесна доза злурадости, јер и Саудијци и Јорданци и Египат под председником Сисијем сматрају да је Иран заправо био реметилочки фактор региона.

Не верујем да ће Иранци лака срца донети одлуку о минирању Ормуског теснаца. Као прво то би била краткорочна одлука, јер би америчка флота стационирана у Бахреину и другде у Индијском океану била у стању да то реши у релативно кратком року, а истовремено то би значило и потпуни застој извоза иранске нафте, која је драгоцена за Иран како би очувао какав такав платни промет и како би ублажио сопствене економске недаће које су последица америчких санкција.

Што се тиче Израелаца, након што су сукцесивно елиминисали прво Хамас па Хезболах, а онда и довели до смене режима у Дамаску, они заправо имају ,,чисту ситуацију“ какву нису имали још од Заливског рата јуна 1967. године, закључује Трифковић.