Алистер Крук: Нова стратегија Ирана за продужени рат

Рат Сједињених Држава са Ираном прерастао је своју почетну фазу и ушао у нову етапу – ону у којој Иран прећутно игра на карту рата као следеће фазе сукоба. Највероватније је да ће се то манифестовати кроз краткотрајне епизоде ограниченог рата, које ипак носе потенцијал да се прошире на цео регион, уколико САД (и Израел) одлуче да драстично ескалирају сукоб.

Нова фаза, разуме се, са собом носи ризике, али Иран у рукама држи јаке адуте: способност да нанесе диспропорционално већу штету инфраструктури у Заливу у знак одмазде за било какав ударац који му буде нанет – као и свест о томе да се Запад све брже приближава самом рубу „енергетске провалије“.

Стратегија Техерана

Три стуба на којима почива овај заокрет јесу, пре свега, уверење да Иран неће (нити може) бити потиснут из Ормуза, те да ће, упоредо са учвршћивањем иранских административних структура на том простору, чињеница о његовој контроли над мореузом постати реалност коју ће државе све више прихватати. То ће се, на концу, одразити и у њиховом мирењу са иранско-оманском управом.

Са овим кључним принципом повезана је и иранска примена стратегије појачаног одвраћања наспрам америчке поморске блокаде. Сваки покушај пресретања или напада на иранска пловила, или пак ометање управе над мореузом, наићи ће на све оштрије противударе. У крајњој линији, оваква политика може довести до тога да Иран нанесе све већу штету америчким ратним бродовима – што отвара још једну акутну тачку трвења.

Тако су, примера ради, Сједињене Државе трећег јуна испалиле ракету на ирански нафтни танкер у близини Ормуског мореуза. У знак одмазде, брод „Панаја“ (The Panaya), који се налази у потпуном или делимичном америчком власништву, погођен је ракетама. Поред тога, Иран је лансирао три таласа крстарећих ракета на америчку ваздухопловну и хеликоптерску базу у Кувајту, одакле је поменути напад и покренут. Појавили су се и снимци озбиљних оштећења на Међународном аеродрому у Кувајту, мада је тачан узрок те штете и даље предмет спорења.

Други темељни принцип који диктира овај заокрет јесте једноставно ирански презир према Трамповом непрестаном подизању улога и преувеличаним претњама (које очигледно превазилазе стварне капацитете САД), као и према његовом сталном тактизирању, врдању и презривој реторици усмереној против Техерана.

Чини се да је иранско руководство дошло до закључка да до компромиса по свему судећи неће доћи, те да је боље прекинути „преговоре“ него „наставити узалудне и неискрене разговоре са превртљивим и оронулим америчким режимом“, како је Њујорк тајмс описао ове дипломатске процесе. Ово сугерише да „хаос око постизања договора“ није тек усамљени Трампов гаф ограничен на иранско питање, већ доследан образац дисфункционалности који се понавља у готово свим његовим „мировним“ иницијативама.

Међутим, иза одлуке Ирана да обустави разговоре највероватније стоји спознаја која постепено израња из израелских и америчких званичних изјава и геополитичких анализа: да стварни циљ изненадног америчко-израелског напада од 28. фебруара никада није био промена режима сама по себи – односно замена иранских „тврдолинијаша“ неким умеренијим лидером по узору на Делси Родригез. Напротив, крајња намера била је потпуно уништење и распарчавање Ирана – увид који је неминовно морао да преобликује комплетну рачуницу Техерана.

Ова спознаја је у огромној мери учврстила подршку јавности Исламској Републици, истовремено претворивши рат у егзистенцијалну борбу за очување моралних вредности Револуције. Посматрано из те перспективе, Иран готово да нема о чему да разговара са Трампом, изузев о неком будућем modus vivendi-ју, када и уколико Вашингтон схвати да је сатеран у ћошак и када у њему превлада нови реализам.

Шири фронт

Трећи принцип који подупире ову нову фазу сукоба јесте онај који је Иран истицао од самог почетка преговора у Исламабаду: „Примирје за све, или ни за кога“. То је поново наглашено и у последњем ултиматуму који је Техеран упутио Трампу:

Ако израелске претње из протекле недеље о сравњивању са земљом Дахије, јужног предграђа Бејрута, буду спроведене у дело, Иран ће жестоко ракетирати северни Израел. Важиће, дакле, правило: „Примирје за све – или примирја нема“.

Трамп је изабрао примирје, те је након телефонског разговора са Нетанјахуом објавио да је оно ступило на снагу. Наложио је Нетанјахуу да откаже планирано бомбардовање Дахије у јужном Бејруту. У Израелу је уследио снажан талас гнева са свих страна политичког спектра. Премијер се нашао на удару жестоких критика због саме помисли на ограничавање израелских акција у Либану. Бивши премијер Нафтали Бенет оптужио је Нетанјахуа за „губитак контроле над израелским суверенитетом“, док је бивши премијер Лапид изјавио да је Израел сведен на „вазалну државу“ након што су удари отказани.

Истовремено, Сједињене Државе и Израел већ месецима покушавају да приволе део либанских лидера да преузму задатак разоружавања Хезболаха, како је Марко Рубио објаснио да „Израел то не би морао сам да то ради“, што је циљ који либанско руководство, очигледно, није у стању да оствари.

Израел нема целовиту нити усклађену стратегију за Либан. Бивши високи званичник израелске војне обавештајне службе, Дени Цитриновиц, указује на ново стратешко „иранско достигнуће“:

„Техеран је суштински успео да повеже либански фронт са широм иранско-израелском конфликтном позорницом. Свака ескалација у Либану сада се све више посматра кроз призму динамике односа између Сједињених Држава и Ирана.”

Упрос томе, он напомиње: „Ситуација у Либану и даље је крајње нестабилна. Израел и Хезболах настављају да тумаче тренутно постигнуто разумевање на суштински различите начине. Док Израел тврди да задржава слободу деловања широм Либана, изузев у Бејруту, Хезболах са друге стране инсистира на томе да било каква израелска војна активност, без икаквог изузетка, представља кршење оквира о прекиду ватре. Оваква опречна тумачења стварају значајан потенцијал за нова трвења и ескалацију сукоба на терену.”

Чини се да је иранско руководство дошло до закључка да до компромиса по свему судећи неће доћи, те да је боље прекинути „преговоре“

Унутар самог Израела, ситуација у северним градовима и даље представља неуралгичну тачку за готово целокупно становништво. Бројна места дуж границе са Либаном, па све до унутрашњости Галилеје, до пола су испражњена – „читаве делове земље влада је напустила“, пише Бен Каспит (Ben Caspit). Локални политичари огорчено поручују да су „и они Израелци“ и да извршна власт мора хитно да реагује.

Сасвим је извесно да ће Либан остати стална тачка спорења. Више се не поставља питање да ли ће, већ када ће избити следећа криза. Израел неће дозволити да ствари остану на овоме – чак и лидери либералне опозиције захтевају потпуно уништење Хезболаха и протестују због тога што је Трамп у Либану „везао руке“ Нетанјахуу.

Ни Иран неће препустити ствари случају. Посредници су већ предочили Американцима да Техеран – пре него што уопште отпочне разговоре о другим темама – поставља три обавезујућа услова: окончање рата у Либану, повлачење израелских снага и повлачење из Ормуза.

Будућност преговора

И тако, нашли смо се на прекретници. Војне чарке настављају свој ток – у пракси, то је серија краткотрајних удара америчких снага на иранске бродове и инфраструктуру у мореузу, вођена Трамповом жељом да пред домаћим јавним мњењем демонстрира одлучност поморске блокаде. Оваква ситуација је крајње експлозивна, баш као и комплетан либански чвор.

Техеран је, заправо, свестан неумитне реалности: у овој новој фази – која у себи носи толико потенцијалних жаришта – америчка војна ескалација ће у једном тренутку постати политичка нужност за Трампа, како због унутрашњих политичких потреба, тако и због притиска његових јеврејских финансијера.

А преговори? Они неће маћи с мртве тачке све док Израел и амерички милијардери донатори одбацују било какав исход који би Иран оставио неоштећеним и снажнијим. Према тој бинарној логици, јачање Техерана би истовремено и у истој мери значило слабљење пројекта „Израел на првом месту“ (Israel First) унутар САД и на самом Блиском истоку.

Сваки споразум који не би бесповратно сломио иранску моћ поменуте структуре би жигосале као Трампову „издајничку немарност“, након чега би уследили немилосрдни напади на њега. Па ипак, Трамп мора уочити да је Иран, без обзира на све, већ на корак од тога да дефинитивно збаци америчке окове.

Ова етапа иранског сукоба, по свему судећи, затвориће се тек када се Запад суноврати низ економску провалију која му се незаустављиво приближава…

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Hanay/CC BY-SA 4.0