Алекса Анђелић: Опасност вечног рата у Ирану

Мање од месец дана након потписивања Меморандума о разумевању (МoU) између Ирана и Сједињених Америчких Држава, чини се да се поново налазимо управо тамо где смо почели.

Нашироко цитирана „пат позиција“, која се наметнула много пре потписивања актуелног Меморандума – а по свему судећи, и пре прекида ватре осмог априла – представља лајтмотив сукоба. След догађаја који су обележили рат свеукупно чини једну „похвалу песимизму“, где се здрава доза скепсе према дипломатским покретима и преговорима упорно оправдава.

Сасвим је легитимно изразити чуђење према изненадној обнови сукоба. Али, ако осмотримо структурне, подземне проблеме који никад нису престали да се намећу, ствар постаје јаснија.

Застој у процесу

Пођимо од самог Меморандума. Уколико посматрамо ситуацију из позиције Ирана, концесије Сједињених Америчких Држава садржане у документу начелно су изгледале као преурањен и сумњив дар. Као што је истакао Вали Наср, професор са Школе напредних међународних студија Универзитета Џонс Хопкинс (овде), ирански лидери су изгледа посматрали потписивање Меморандума више као покушај САД да дођу до ваздуха, стабилизују тржишта, и обнове резерве потрошене муниције, него као израз добре преговарачке воље ка финализацији сукоба.

Неповерљивост иранског лидерства према америчкој дипломатији опет се показала оправданом, јер до обећаног ослобађања замрзнутих иранских средстава није дошло, договор око Либана није постигнут, а Американци су наставили да гомилају војне капацитете на подручју Залива.

Спорни члан је свакако пети параграф Меморандума, према коме је Иран задужен да „уз најбоље напоре обезбеди безбедан пролаз трговачких бродова кроз Персијски залив без наплате наредних 60 дана.“  Ово је уједно једини члан споразума који помиње Ормуски мореуз, несумњиво главни камен спотицања у разрешењу сукоба. Будућност Ормуза одредиће и будућност самог рата, његову финализацију, те економску и безбедносну архитектуру Залива и Блиског истока.

Дани слободног пролаза су по свему судећи готови. Сам председник Трамп имплицитно је признао реалност новог статуса кво када је претио таксом од 20 одсто свим бродовима који пролазе кроз Ормуз (овде). Наравно, под притиском заливских партнера ова претња је убрзо повучена, а с обзиром да је сам систем наплате недефинисан (20 одсто од вредности робе, укупног терета, по барелу?), све је остало на нивоу наговештаја.

Ваља напоменути да је и неодређена, магловита формулација одредби у самом Меморандуму допринела неспоразуму око Ормуза и каснијој обнови сукоба. По члану пет, Иран мора да „обезбеди безбедан пролаз трговачким бродовима“, а с обзиром на одредбу о пропорционалности у члану четири истог споразума, ништа не наговештава да је Иран дужан да пропусти сваки трговачки брод који се нађе испред контролног пункта.

На овом месту нејасан језик и формулација споразума доводе до значајних последица. Иран је, према Меморандуму, задужен да „осмисли аранжман“ безбедног пролаза бродова. Тај аранжман подразумева да сви бродови у консултацији са Врховним ауторитетом за Персијски залив (PGSA) морају да добију дозволу за пролаз, као и да користе унапред предвиђене руте одобрене од стране иранских власти.

Циљ Ирана јесте да задржи контролу над Ормузом,  који је у очима Иранаца претворен у својеврстан симбол отпора. Тешко је замислити да ће се Иран одрећи огромног потенцијала безбедносног одвраћања који омогућава контрола над Ормузом. Подсетимо се, конвенционална безбедносна архитектура Ирана показала се недовољнoм за спречавање обновљених напада.

Од преговора и нуклеарног споразума из 2015. године, преко балистичког програма и ланца прокси група, ирански систем одвраћања није успео да осујети обновљену агресију Америке и Израела. За сада, блокада Ормуза показала се као једино ефективно средство иранске контроле над сопственом судбином и положајем.

Стратегија обезглављивања

Зато, када су према америчким директивама бродови почели да користе руту близу обале Омана, Иранци су тај потез посматрали као опасан преседан. Осим што је према изјавама Врховног ауторитета за Персијски залив та рута обележена као небезбедна, америчко инсистирање да бродови пролазе без консултације са Ираном може се протумачити као покушај Америке да отргне контролу Ормуза од иранских власти.

Значајно је да америчка Канцеларија за контролу стране имовине (OFAC) није повукла санкције према Ауторитету за Персијски залив након Меморандума, што, опет, симптоматично подупире основну проблематику борбе превласти над Мореузом. Уколико је Ирану према Меморандуму додељен мандат над обезбеђивањем слободног пролаза кроз Персијски залив, онда се интерпретације те превласти разликују према интересима моћи супротстављених страна.

Тешко је замислити да ће се Иран одрећи огромног потенцијала безбедносног одвраћања који омогућава контрола над Ормузом

Ово је за Иран егзистенцијални рат. Исто је и за Израел. За Америку је, с друге стране, у питању још један у низу сукоба који су се отели контроли, прерастајући у „вечне ратове“. Више него било шта друго, ток рата су одредили ланац ескалације, неискрена дипломатија, и ad hoc политика импровизације председника Трампа. До овог тренутка, Трамп и америчка администрација испробали су неколико различитих стратегија које су се показале као неуспешне.

Начелно, понесене успехом у Венецуели, Сједињене Америчке државе су се надале да ће низом прецизних, „хируршких удара“ на кључне положаје иранске власти допринети колапсу режима. Овај период можемо назвати врхунцем „стратегије обезглављивања“, која је резултирала убиством Ајатолаха Алија Хамнеија, Врховног вође Ирана од 1989. године. Осим њега, готово читава иранска врхушка убијена је у америчким ударима, укључујући команданта Револуционарне гарде Мохамеда Пакпура, бившег секретара Савета за националну безбедност Алија Шамканија, и његовог каснијег заменика на том положају, Алија Лариџанија.

С обзиром на масовне протесте и бруталне одмазде над демонстрантима у јануару 2026. године, претпоставка Америке је била да је режим критично ослабљен. Корупција и економска криза – која је у очима јавности делом проузрокована усмеравањем преко потребних средстава ка одржавању ланца прокси група – довелe су до експлозије незадовољства. Након почетка рата, прогласи америчких и израелских званичника да је време да Иранци „устану и преузму своју земљу“ почивали су на овим основама.

Стратегија декапитације није се показала ефективном. Убиства врховних представника иранске власти само су убрзала процес транзиције ка новијој, борбенијој генерацији представника Револуционарне гарде. Постепено отопљавање односа између конзервативне и реформистичке фракције заустављено је почетком рата, а нова генерација револуционарних гардиста комбиновала је револуционарни елан са прагматичном стратегијом.

Ирански народ, уместо да насилно преузме власт, окупио се око заставе и одлучно стао насупрот непријатеља. Можда је наивно помислити да ће нападнути народ стати на страну завојевача уместо да се консолидује око државе и њеног суверенитета, али то је изгледа лекција која је познатија историјском искуству нашег народа. Злочини који су обележили почетак рата, попут оног у основној школи у Минабу, затворили су сва врата ка реконцилијацији.

Обновљени сукоби

Када се показало да стратегија обезглављивања неће уродити плодом, америчка администрација је прешла на масовно бомбардовање. Истина, удар на иранске војне, балистичке, и нуклеарне капацитете је био незанемарљив, али показало се да се кампањом ваздушног и ракетног бомбардовања не може сломити ирански отпор. Америчка стратегија ваздушне доминације брзо је замењена tit for tat разменом ватре, где су Заливске земље извукле дебљи крај. Колико год је штете учињено, САД су остале немоћне да одузму Ирану способност враћања ударца.

Чим је постало очигледно да размена ватре чини више штете него користи, потписано је несигурно примирје. Овде наилазимо на трећу стратегију САД, односно блокаду блокаде Ормуског мореуза. Тиме је установљена једна напредујућа „игра кукавице“ између Ирана и САД, где су обе стране очекивале да ће она друга прво поклекнути пред економским притиском.

Ипак, након дугорочне, непродуктивне блокаде крајњи резултат је био потписивање Меморандума о Разумевању. Сви путеви америчке администрације водили су ка дипломатији, која се третирала као нужно зло. Резултати неискрене дипломатије, очекивано, остали су незавидни. Неповерљивост Ирана према Трампу и Америци оправдано је расла до момента у коме изгледа да не постоји заједничко тло на коме обе стране могу да стоје.

Силина са којом су сукоби обновљени директан је одраз те неповерљивости. Након напада Ирана на танкере који су пролазили кроз оманску руту, САД моментално започињу војне акције, а Трамп по установљеном шаблону поново упућује претње и увреде иранским лидерима, говорећи да ће овај пут „да заврши посао.“

Тиме су, испоставља се, потврђене обостране предрасуде и неповерљивости. Безбедносна дилема која тако настаје драстично је увећана у својим последицама и силини свог механизма. Комбинација неповерења, пропале дипломатије, некохерентног Меморандума који представља све само не разумевање, доводи до ситуације у којој и најмањи повод може довести до моменталне обнове сукоба.

Најизгледнија шанса ка макар тренутном „разумевању“ јесте обострано прихватљив и строго дефинисан режим контроле над Ормузом. Свакако, приликом настанка Меморандума пропуштена је прилика ка осмишљавању баш таквог споразума. Пропозиције попут арбитраже Међународне поморске организације над Ормузом, налик оној над Малајским заливом (овде), или заједничким контролним режимом Ирана и Омана (наравно, надгледаног од стране САД) пропуштају да узму у обзир дубоку неповерљивост између заливских земаља, са једне стране, и Ирана и САД, са друге.

Силина са којом су сукоби обновљени директан је одраз неповерљивости између две стране

Месеци рата и блокада довели су до ситуације у којој је коначни исход један климав документ о „разумевању“. С обзиром да је логика сукоба непромењена, супротстављене стране непрестано понављају след догађаја који ће их вратити за преговарачки сто са обновљеним мржњама и фрустрацијама.

Сам рат овде се јавља као начин преговора, изнад споразума, уговора, и меморандума. Договор је увек надомак руке, али бива осујећен историјом неповерења и дубоким неразумевањем. На овај начин ствара се логика „вечних ратова“, које је Трамп упорно критиковао у својим кампањама, обећавајући да ће за време свог мандата окончати деценијске сукобе у Блиском истоку. Ипак, овде се показало да је логика историје јача од жеља појединачног државника, и да ланац догађаја иде својим током упркос намерама било које стране.

Алекса Анђелић je политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Ilya Pitalev/Sputnik