Живојин Ракочевић: Чујеш ли ме, Иване сине!

ИСКРА на Фејсбуку

Парастос у Гораждевцу (Фото: Стање ствари/ Танјуг)

Крваве, кружне мрље на земљи, угашена ватра на којој се пекао кукуруз, остављени бицикл и много дечје обуће, то је слика са вира на реци Бистрици у Гораждевцу код Пећи. Пре седамнаест година њу је „насликао” убица који је на десетине девојчица и дечака испалио 87 метака и убио Ивана Јововића (17) и Панта Дакића (12), а тешко ранио Драгану Србљак, Ђорђа Угреновића, Богдана Букумирића и Марка Богићевића.

Гораждевац је тог кобног 13. августа 2003. године био херметички затворени гето чуван од војника Кфора који су имали пунктове, патроле, па чак и базе у његовој непосредној околини. Деца нису прешла границу гета, то су имања њихових очева, кукуруз који су пекли они су сејали. Убица је пратио живот, ушао у затворени свет гораждевачких Срба и заувек га фатално обележио.

Место игре, идилични вир, река Бистрица, истражитељи и порука, тадашњих, међународних власти да ће „преврнути сваки камен да пронађу злочинце” већ одавно не постоје. Речни ток су променили и Бистрицу, на други крај, одвели албански привредници који копају песак, истраге нису дале резултата, странци су отишли, а пропала правда остављена је косовским властима. У високој трави само ретки људи могу пронаћи камен на месту убиства и рећи: „Ово је мрамор Ивана Јововића!”

Јуче је лице његове мајке Сенке личило на тај камени белег. Она свој бол од првог дана носи господски. Једино када наслони главу на Иванов споменик, види се мајчино срце, она почиње да говори само њему и то је та тужбалица, у којој се најчешће понавља: „Чујеш ли ме, Иване сине!? Мој празни дане! Толико тога имам да ти кажем, али кад дођем овде срце ми се стегне. Плашим се да нећу дочекати да видим ко те убио.”

Гораждевац је и пре убиства деце на Бистрици личио на неку врсту затвора, а злочин, последице и неправда постали су део живота мале изоловане средине. Спољни притисак, једноличност, депресија, одсуство града, кадрова који имају нове идеје и незапосленост довели су ову заједницу од 1.000 људи у стање превелике осетљивости. Свака унутрашња неједнакост, неправда, корупција или неостварена жеља претворила се у емотивне сукобе, посвађаност и атмосферу затворског очаја. Нису се могли договорити ни око постављања спомен-плоче на месту убиства и рањавања деце.

Јасно је да се кључ гораждевачког затвора налази у рукама убице деце са Бистрице, али се не може порећи да би свакој породици требало пружити прихватљиво решење и минималну наду да жртве имају смисла. За ову, и споља и изнутра, измучену групу људи, унутрашња неправда пресуђује у одлуци да ли треба остати или „побећи” одавде. Рањену девојчицу Драгану Србљак одавде је избацивала тешка траума, гипс који су јој на прострелну рану у пећкој болници ставили лекари Албанци, али је коначно отишла јер није имао ко да препозна њене могућности и жртву. Она је дипломирани психолог и њене услуге у овом гету биле су драгоцене. На поруку како си, одговара: „Само физички нисам тамо. Упекло сунце као 2003.”, пише из Београда. Њена мајка Мирјана испред Цркве Рођења Пресвете Богородице каже да на данашњи дан „чује сирене, вриску, метеж и несрећу”, памти аплауз и радост којом су рањена деца дочекана у болници у Пећи. Она се од очаја и затворског живота брани радом. Успешно производи ајвар, слатко од јагода и пекмез. Идеју о производњи јагода покренуо је убијени Оливер Ивановић и из затвора бринуо саде ли се јагоде у Осојану, Гораждевцу и Метохији. Мирјана Србљак нас до своје лепе куће и износи слатко од јагода: „Јагоде производи Ђорђе, а ја правим слатко”. Ђорђе је Угреновић, дечак који је тешко рањен на Бистрици, заједно са Драганом Србљак. Он је јуче је на парастос и на гробове својих другова дошао са ћерком и супругом, има троје деце. Корача пажљиво испод огромних храстова, нечујан обилази око хумки и љуби фотографије својих другара. Оседео је, говори кратким реченицама, као старац: „Напали су на голу и невину децу.”

Пандемија вируса корона ове године је спречила мештане и госте да у већем броју дођу на парастос који су испред храма служили гораждевачки парох Ненад Нашпалић и свештеник из Пећи Драган Радовановић. Заменик директора Канцеларије за КиМ Зоран Бојовић први је пре парастоса положио венац на споменик гораждевачким жртвама и није присуствовао служби и помену. Председник Привременог органа Општине Пећ Милош Димитријевић је изјавио да је бол тежак, да се ситуација тешко подноси. „На срећу има оних који мисле овде да живе и опстану, али нажалост има младих, и то њих 67, који су отишли да раде у Београд, за дневницу. То је тужно, јер ми нисмо могли да нађемо адекватно решење за те људе, младе брачне парове”, каже Димитријевић.

Седамнаест година гето-живота скупило се у дан неправде и злочина. Војници из једних кола Кфора, чија су лица покривена маскама, чекају да се Срби разиђу. То су били једини странци на парастосу. Мисија Еулекса задужена за правду је 2011. године писмом обавестила породице да се истрага обуставља и од тада је и формално затворен случај убијене деце.

Последње са гробаља одлазе мајке Гордана Дакић и Сенка Јововић. У рукама носе слаткише и све тоне у тишину затвора и гето света који трпи и чека мала решења и слободу.

Стање ствари, Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.