Павел Шелин: …ПА ЋЕМО ПОСЛЕ НАСТАВИТИ…

Да, Русија је стрпљива. Међутим, са америчке тачке гледишта, у протестантској верзији, то се тумачи овако: Ако ти можеш нешто да учиниш, а то не чиниш, значи да ти у ствари то не можеш да учиниш. Тамо у принципу не постоји опција: ја нешто могу, али нећу.

То је принципијелан одговор на питање зашто сад не функционише нуклеарно уздржавање Русије, и зашто, нажалост, без примене нуклеарног оружја неће ни функционисати. (У Русији, рецимо, још увек не могу поверовати да је полагање руку на Трећи храм – озбиљно.)

Позиција Америке је следећа: Момци, ми четири године водимо рат против вас, а ви ништа, по нашим интересима нисте ударили. Напротив, при било којој нејасној ситуацији, ви кажете: ако се вратимо дијалогу и партнерском уважавању, ми смо спремни да са вама послујемо и зарађујемо, да се поштено договоримо, јер ми не желимо рат. 

Американци то читају овако: Значи ви ништа не можете, ви сте слаби. 

Сва илузија глобалне стабилности ослањала се на претпоставци могуће заједничке интерпретације. Али ње више нема. Готово. Свако размишља и делује унутар своје традиције.

Другога морате разумети онако како он разуме самог себе.

Колико год би ти желео да се договориш на основу уважавања и сарадње, то је немогуће зато што опонент свет види друкчије. У његовом језику и култури постоје само два дугмета: трпљење или страх. Или те презире или те се плаши. Па бирај. То је једини реални избор. Не оно како би било ако би сви размишљали као ти, јер сви не мисле као ти, и никад неће мислити као ти. 

Дакле, колико год вам је непријатно да будете страшило, то је једини избор. Они мисле да могу бесконачно да вас малтретирају, да шаљу беспилотнике на Путинову резиденнцију и убијају иранске преговараче усред преговора, а ви не реагујете. Могу да бомбардују вашу стратешку инфраструктуру и хладнокрво кажу: не, то нисмо ми. 

То што ви сматрате стрпљењем, они тумаче као вашу немоћ и кукавичлук. Па како онда уопште мислите да се договорите?

***

Уочите следећи парадокс: међу сукобљеним странама, као, нема рата, а постоји или се најављује примирје!

Данас је могуће избомбардовати читаву државу, побити њено руководство, и то се не рачуна као рат.

Па како онда преговарати о окончавању рата? Како, кад рата званично нема? 

Поента гласи: ако нема рата, онда нема ни поражених.

У реалности очигледно постоје победници и поражени, али комплетна структура – правна, семантичка, језичка – напросто не дозвољава, чак и ако би код сукобљених страна постојала  таква жеља, да се оформи и фиксира некакав реалан мир. 

Општа забрана рата, која лежи у основи међународног права – то је у ствари забрана да се буде поражен, и баш та забрана да се буде поражен чини сваки рат бесконачним.

Тачно ту се сад налазе САД. Не могу да признају пораз. Да, велика држава се увалила у периферни конфликт, обавештајне службе су заказале, није то била добра рачуница. Дешава се то у историји. И шта сад?

У традиционалним ратовима, кад би понестало снаге и новца, сукобљене стране би се среле и договориле: хајде да закључимо мир на петнаестак година, па ћемо после наставити. И то се уклапало у некакав општеприхваћени правни оквир.

Међутим, сад никакве преговарачке делегације конфликт не могу да зауставе, не зато што су то лоши и зли људи, него зато што им то модел уопште не дозвољава.

Иран рачуна да је побиједио, као минимум – на поене, а Американци не могу признати да су изгубили. 

То је темељни апсурд савремене политике.

(Историју треба читати, али не као уџбеник о прошлости, него као уџбеник о вечности.)

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)