Стефано Верноле, покретач италијанске петиције о КиМ*: Мотив ми је правда за српски народ

За КМ новине говори Стефано Верноле, покретач петиције о италијанском повлачењу признања албанских сепаратиста на КиМ* износећи своје разлоге због којих је то учинио као и очекивања од ње у будућности.

Петиција која је покренута у Италији, а о повлачењу признања „независности“ косовских сепаратиста упућена Доњем дому Парламента, изазвала је велику пажњу јавности у Србији. Свакако не и колико заслужује будући да су медији на српском језику махом у власништву корпорација и интересних група које агитују управо да признање стигне и из Београда. Ипак, оваква иницијатива у земљи у којој званична Влада из Београда не лобира по овом питању нити улаже дипломатске напоре, привлачи пажњу јер је одраз постојеће пробуђене свијести о неправди која лежи у насилно наметнум решењу на штету Србије и његовим негативним последицама не само по Србију.

Познато је да је данашњу форму овог проблема обликовало медијско извјештавање које је и одговорно за умиривање савјести свјетске јавности и припрему за НАТО агресију као и потоњу окупацију Косова и Метохије*. Ваљда зато и не изненађује што је један од главних покретача петиције управо италијански новинар, Стефано Верноле. Један од оних који нису изневјерили своју професију иако, нажалост, не представља већину. То га није спријечило да остане привржен правди и да је тражи за Србе и путем ове петиције. Своју искреност и разумјевање суштине проблема доказао је и овај пут спремношћу да у разговору за КМ новине, српској јавности приближи околности и увјерења која су изњедрила ову иницијативу.

КМ: Шта Вас је мотивисало да покрене ову петицију?

Мотиви ове иницијативе су вишеструки. Прије свега осјећај правде за српски народ, који је под ризиком да види како му је срце матичне државе, Косово и Метохија*, трајно отргнуто. Друго, поштовање међународног права, а посебно Резолуције 1244, не само у дијелу који потврђује српски суверенитет над Косовом и Метохијом*, већ и зато што је требало да охрабри повратак избјеглица у њихове домове. Треће, очување међународне стабилности; признавање новоизграђене државе на Балкану доводи до настанка опасног домино ефекта у цијелом региону, на штету националних интереса и саме Италије. Штавише, признавање Косова* од стране Италије 2008. године било је у Вијећу министара без икаквог учешћа различитих политичких снага. С обзиром на тренутну ситуацију, сада се чини прикладним да почнемо барем парламентарну расправу о овом питању.

КМ: Шта су видјели када су били на Косову и Метохији* током деведесетих година? Да ли се то поклапало са оним што сте очекивали?

Када сам почетком деведесетих отишао у бившу Југославију, а затим и на Косово и Метохију*, нисам имао посебно саосјећање према народима у конфликту. Међутим, када сам провјерио стварну ситуацију на терену, схватио сам да смо свједоци велике медијске манипулације од стране Атлантских лобиста. Ако сигурно постоји одговорност Срба и, у неким случајевима, кривица за злочине, одговорност других страна укључених у сукоб и, прије свега, спољних актера биле су много веће. Тешко је одредити проценте кривице, балкански национализам је сигурно коришћен од стране неких сила за своје геополитичке циљеве.

КМ: Какви су били извјештаји свјетских медија о ондашњој ситуацији на Косову и Метохији*?

Међународни медији у основи су извјештавали као да се на Косову* одиграва последња епизода процеса дестабилизације бивше Југославије коју је тражила Србија, а посебно Слободан Милошевић ради опстанка на власти. Очигледно, нико није анализирао историјске, религијске и геополитичке узроке сукоба. Нико није говорио о „ОВК“ и насиљу које је почињено над цивилима, Црквом и српском полицијом на Косову*. Нико није истакао да су клаузуле које су понуђене Влади из Београда током дипломатских преговора у Рамбујеу, неприхватљиве за било коју суверену земљу. Због тога је створена медијска клима криминализације Србије која је била у функцији призивања војне интервенције НАТО-а.

КМ: Како сте доживјели даљи развој ситуације на Косову и Метохији*? Како су се медији понашали у Југославији а како свјетски медији?

Међународни медији знатно су поткопали питање Косова и Метохије* након НАТО окупације територије. Било је исправно говорити о насиљу до којег је дошло у Београду након самопроглашења (квази-независности) Албанаца у Приштини, али ништа више од тога. Очигледно је да не постоји интерес да се говори о насиљу над мањинама које тамо живе, покушајима да се угуши право самосталног одлучивања Срба на сјеверу, уништавању хришћанских православних цркава, пораст вехабизма, грађанима протјераним из својих кућа, гетима и прије свега, стварању нарко државе у срцу Европе. Неуспјех НАТО-а и европске мисије био би превише очигледан.

КМ: Чини се као да медији више говоре о стварним узроцима него раније. Да ли мислите да долази до преокрета у извјештавању о ономе што се догађало?

До мале промјене у медијском извештавању о ситуацији на Косову и Метохији* дошло је тек са падом америчког утицаја на међународне водеће медије. Нова администрација америчког предсједника Трампа је несумњиво мање заинтересована за геополитичку прекомјерну изложеност којој су прибјегавале претходне америчке предсједничке администрације, али она се мора бавити унутрашњим потезима „Дубоке државе“ (ЦИА, Пентагон, итд.) који је усмјеравају у супротном смјеру. Очигледно је да постоји и проблем културне природе, који су интереси Европе да фаворизује напредовање муслимана налик салафистима (конзервативним фундаменталистима) на својим границама? Сјетите се у ком проценту су управо са Косова* отишле веће вехабијске групе које су покушале да свргну Асада у Сирији. Који су интереси Европе за увоз криминалаца и дрога из овог региона? Шта ће Европа добити од новог сукоба на Балкану? Сваки медијски оператер искрених намера немоћан је у постављању ових питања и истовременом описивању стања другачије него што је до сада учињено.

КМ: Последице, у том случају, могле би да буду сличне као у Србији 1999. Како сте Ви доживјели то бомбардовање?

Било је веома тужно живети у то вријеме, поготово зато што је Италија – чија је Амбасада остала отворена у Београду током НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе – активно учествовала у сукобу. Била је то срамота за земљу као што је Италија, која уставом забрањује снабдјевање освајачких ратова, поготово у одсуству УН-ове резолуције која би их овластила. Ситуација апсолутно ограниченог суверенитета наше земље се показала тако недвосмислено, јер је, да би задовољила НАТО и Сједињене Државе, бомбардована пријатељска нација попут Србије, уступањем већине неопходних војних база током интервенције. Лично сам учествовао у неким демонстрацијама против интервенције, али је медијска баријера тада била ненадмашна, због лажног ширења пропаганде о непостојећем геноциду над Албанацима на Косову*.

КМ: Да ли сте након тога можда започели неке активности у покушају да се чује истина?

Свакако. Написао сам неколико есеја на ту тему и учествовао сам у десетинама јавних иницијатива да покушам да барем делимично обновим истину о томе шта се десило у бившој Југославији деведесетих, али и недавно. Ово је горућа битка којој ће и даље требати много времена, али сигуран сам да се на крају макар нешто правде може издејствовати. На захтјев неких српских и италијанских пријатеља покренуо сам идеју о овој петицији, а како је влада премијера Контеа, свакако више осјетљивија на ове догађаје него њихови политички претходници, надам се да ћемо о томе, чак и на званичном нивоу, макар говорити другим речима.

КМ: Колико се народ Италије слаже са званичном политиком своје владе (у вези са Косовом*)?

Уопштено говорећи, италијански народ не зна апсолутно ништа о Косову*, осим оно што чује директно на телевизији или прочита у новинама. Питање Косова и Метохије* у суштини се тиче политичких елита и геополитичких аналитичара који су у Италији уска мањина. То су догађаји који у медијима масовно одскоче само када постоје директне и очите последице, ратови, избјеглице и сл. у противном одмах се предају забораву. Ово очигледно није проблем само за италијанско друштво, већ и за сва западна друштва у цјелини. То је и разлог зашто смо покушали да то питање доведемо на парламентарни ниво, тако да се може одозго да се развија према доље.

КМ: Како јавност реагују на петицију о повлачењу признања Косова* данас?

Генерално, не знају за њу. С друге стране, они боље информисани, добро реагују, схватају да смо усред историјске фазе промјена и да преиспитивање ситуације суверенитета на Косову и Метохији* може постати кључ за ширу промјену. Али је сигурно да није наишла на противнике, она је популарна и демократска иницијатива која се односи на одређени члан италијанског Устава. Наравно, многе сумње остају у вези са могућношћу добијања конкретних резултата, чак и ако је мало доспјело до јавног мњења.

КМ: Како мислите да ће се ситуација одвијати по овом питању? На крају, која је ваша порука Србима?

Предвиђање еволуције догађаја на Балкану је практично немогуће. Вјерујем да су народи у региону, још једном подстакнути, ипак уморни од сукоба. Захваљујући новој улози међународне дипломатије коју предводе Русија и Кина, двије силе које се противе даљем преносу суверенитета Србијеу будућности, може наћи мање или више прихватљиво мирно решење за све. Требало би потписати нови споразум о успостављању граница и права широм балканског региона, не само на Косову и Метохији, дефинитивно у оквиру мировног процеса који укључује велику међународну мировну конференцију. Италија би могла да буде најприкладнија земља у којој ће се то учинити. Срби посебно кажу да у прошлости ниједан народ није био толико криминализован и увријеђен на основу свог историјског сјећања и своје територије. Знам, међутим, да су Срби у тешкоћама увијек били узвишени и ја остајем увјерен да ће овог пута коначно успјети да добију потврду своје праведности: стога, нада није изгубљена.