Игор Ивановић: Између руског братства и бриселског сестринства

Председница (председник) Владе Србије са најдужим статусом у историји – а садашња председница „Народне скупштине РС“ – изјавила је пре неки дан за „Политико“ како односи између Русије и Србије нису братски. Прецизније, Ана Брнабић је, према пренетим цитатима из овог бриселског медија, а везано за српско-руске односе, рекла следеће: „Не бих баш рекла да имамо братске односе са Русијом.“ Одлуку српске власти да не уведе санкције Руској Федерацији тумачила је првенствено због негативног искуства српског народа са последицама санкција током деведесетих година прошлог века, а не због братских односа. Наравно, није пропустила да по ко зна који пут истакне како је Србија вредносно окренута према Европској унији.

Ова изјава је остала делимично затамњена у нашој јавности услед расплета мучног убиства у елитном ресторану на Сењаку и потоњег уклањања леша у коме је учествовао начелник ПУ Београд Веселин Милић, као и због пребацивања фокуса на догађања око великог студентског митинга на Тргу Славија у Београду. Међутим, ове речи, изашле из уста особе која је политички најближа председнику Србије, заслужују много већу пажњу, јер изазивају приличну забринутост. Иако је изјава Ане Брнабић кратка по дужини, њен садржај је осветлио многе идентификације. Изјава је свакако нетачна, неисторијска и чак увредљива. Нажалост, вероватно и злокобна. Али пре детаљније анализе ових тврдњи, био би пожељан покушај утврђивања личног печата који је утиснула Ана Брнабић у тумачење овог крупног сегмента српске државне и националне политике.

Овакав поглед на ствари поседује чак и своју сродност у природним наукама, тумачећи принцип неодређености Вернера Хајзенберга у коме ниједан посматрач није потпуно „неутралан“. Односно, да у сваком посматрању (експерименту) нужно постоји и печат личног од стране онога ко посматра. Дакле, у којој мери је Ана Брнабић у овој изјави уткала лично покушавајући да образлажи колективно?! Колико је њена изјава покривала њен лични став насупрот српском националном осећају?! Коначно, у којој мери је Ана Брнабић говорила у своје име, а у којој у име свих нас (било да се ради о Србима, било да се ради о грађанима Србије)?!

Незгодне чињенице

Пре тога, било би више него потребно означити замку у коју је спонтано и скоро неприметно упало наше покољење: подмуклу замку постављену на локалитету „грађанина“. Ова идеолошка адреса је успела да себи у јавности додели право да агресивно и често претеће тумачи многа важна национална питања, а да никада не каже са чијих позиција наступа. Грађанин има право да критикује српске националне интересе и често да им буде агресивно супротстављен – притом да живи и ради у Србији и да у њој добије необјективно велики медијски простор – и да у исто време буде заштићен у српској јавности од могућности да му неко постави питање да ли је можда тај исти грађанин Републике Србије несрпске националности! Сваки патриота и сваки суверениста са преком потребом и поносом у јавности истиче своју припадност као општу културу или бар као неопходан политички „бонтон“. Дакле, он жели да буде биће када се обраћа колективној историји или када брани национални идентитет, што га неретко чини рањивим кад су у питању спорна места национане или државне историје.

Уколико Ана не говори у њено лично или породично име, већ говори у српско име, онда је она неовлашћена да нас заступа у овој осетљивој материји

Насупрот њему, грађанин инсистира да буде небиће које „нити смрди нити мирише“: не признаје историју, нема национални идентитет, не говори за покољења која долазе, одбацује сваку религијску традицију. Али и не преузима никакву историјску или етичку одговорност ни за каква догађања на свету, он има ексклузивно право на свеопшту критику других без последица. Када грађанин подржава вредности неке заједнице или плодове неке политике, он себе ослобађа моралних веза са неделима истих (што апсолутно не важи у супротним случајевима када тај исти грађанин држи етичке придике некоме, повезујући га са колективном одговорношћу). Рецимо, када грађанин заступа европске вредности он не показује кајање за геноциде према српском народу од стране евроунијатских народа; не преузима ни делић моралне одговорности за НАТО агресију на Србију или војне злочине чланица НАТО свуда по свету; не дели никакву солидарност са опљачканим народима на свим континентима од стране западних корпорација. Ништа од тога, само суви комесарски наратив против Србије или српског народа.

Постоје круцијална национална и државна питања и често одговори на њих могу бити сродни, али могу бити и различити. Дакле, не постоји апсолутна подударност између српских државних и српских националних интереса, нарочито ако се на ово питање гледа са индивидуалних позиција појединачног човека у Србији. Посебно треба истаћи чињеницу да је још мања могућност подударања српских државних и српских православних интереса – ако се опсервација врши са истих појединачно-људских позиција. Нису сви грађани Србије истовремено и Срби; не изјашњавају се сви Срби као верујући, а нису чак ни сви православне вере; не гледају истим очима на догађаје из Другог светског рата сви грађани Србије или сви Срби; немају исте ставове о европском путу или руском питању сви Срби или сви грађани Србије. И сваки од њих има тај лични печат који потврђује да „нико није потпуно неутралан“. У којој мери се тај лични печат отиснуо у речима Ане Брнабић?Ана Брнабић спада у посебно јавно привилеговану подврсту „грађанина“: она је хомосексуалне оријентације. И друге околности из њене биографије указују да је као полу-Хрватица пореклом из партизанско-комунистичке и атеистичке породице, и која је значајан део радног века провела као службеник америчког НВО сектора, одувек припадала заштићеној владајућој класи у окупираној авнојевској Србији. Међутим, ове чињенице је са друге стране чине много рањивијом у случају постојања културе озбиљних дијалога у Србији, у медијима, у односу на неког другог високог припадника напредњачке власти који је литургијски православац, пореклом из породице без петокраке и без црвене партијске књижице, који је у браку са особом супротног пола која није „родитељ 2“, који је стасавао у приватној фирми као предузетник, и слично. Злонамерни читалац би сигурно помислио како такве особе не постоје у државном врху док су напредњаци на власти, јер за њих су резервисани максимално општински ниво власти и редовна гостовања у јутарњем програму телевизија „Пинк“ и „Информер“. Понекад добаце и до Марића.

Дакле, поставља се логично питање да ли је Ана Брнабић са свим својим биографским багажима – а узимајући у обзир правило нужног постојања личног отиска у нечем колективном – права особа да коментарише „братске односе са Русијом“?! Посебно ако се сагледа чињеница да је Русија донела закон којим се забрањује промоција хомосексуалне пропаганде и да је озваничила са највишег државног нивоа заштиту хришћанских и релгијских вредности. А Ана је протоколисани хомосексуалац пореклом из атеистичке породице, са очеве стране наслоњене на хрватску католичку традицију. Зато је веома незгодна чињеница да је баш она председник „Народне скупштине РС“ која је у неколико наврата одбила изгласавање резолуције о хрватском геноциду над Србима, почињеном уз римокатоличку асистенцију. Такође је врло болно сазнање да Ана Брнабић долази из странке која чувајући Брозов маузолеј на Дедињу – еуфемистички назван „Кућа цвећа“ – на себе преузела улогу чувара авнојевских тековина које су поништиле три милиона српских жртава у два светска рата и и вратиле Србију у „предкумановске“ оквире.

Злокобна изјава

Изјава Ане Брнабић је свакако нетачна: ово је нешто најблаже што се може изрећи као суд. Нетачна је јер када каже „не бих баш рекла да имамо братске односе са Русијом“, онда у духу учтивог српског језика ова одредница значи да немамо братске односе са Русијом, или чак да нисмо браћа са Русима. Уколико Ана не говори у њено лично или породично име, већ говори у српско име, онда је она неовлашћена да нас заступа у овој осетљивој материји. Братски односи два народа су увек бар историјски односи, а у нашем односу са руским народом они су и словенски, и православни. Ако нисмо браћа по словенској крви – што јесмо, ако нисмо браћа по православној вери – што јесмо, или ако нисмо браћа по историјском савезу – што јесмо, по чему смо онда уопште могли да постанемо браћа?! По „бриселској заклетви“ или по „епштајновским вредностима“, које није пропустила прилику да истакне Ана Брнабић у изјави за „Политико“, користећи наратив о вредносној окренутости према ЕУ?! Однос између српског и руског народа је свакако братски и тако је скоро читав миленијум, а ако је Ана Брнабић мислила да њена влада или њена СНС немају братске односе са Русијом – онда нека прецизира своје идеје уместо да ставља хипотеку на читав српски народ.

Изјава Ане Брнабић је свакако неисторијска, јер поништава читав миленијум међусобних односа Срба и Руса, а посебно чињеницу о заједничком страдању и мучеништву од исте руке са Запада. Скоро све чланице ЕУ којој наш владајући режим тако предано тежи починиле су геноцид, злочине или непријатељства према српском народу. Исто стање је и у новијој историји: бомбардовања Републике Српске и СР Југославије, санкције, етничко чишћење у Хрватској, подршка сецесији Космета, спречавање Северне Македоније да уђе у државну заједницу са Србијом, признавање авнојевских граница као државних сем у случају јужне српске покрајине Косова и Метохије… Са Русима никада није било непријатељстава или војних сукоба, чак је Србија била једина држава у којој је колаборациони режим одбио да пошаље и једног војника за Хитлерову коалицију на Источни фронт. Понекад односи са Русијом нису били најбољи као у случају „Санстефанског споразума“, али су понекад били заветни као у случају братског ултиматума руског цара Николаја Другог, који је касније због тога платио главом и царством. Историјске неспоразуме између Руса и Срба најпрецизније је дефинисала мисао која се приписује умном српском дипломати Јовану Ристићу: „Тешко нама са Русима, само нам је још теже без њих“. Ова мисао јасно потврђује да је Русија једини историјски гарант опстанка православне Србије окружене евроунијатским предаторима, и она је била и биће аксиом српске политике, чак и у неким разочарањима.

Изјава Ане Брнабић је свакако неисторијска, јер поништава читав миленијум међусобних односа Срба и Руса 

Изјава Ане Брнабић је чак и увредљива, посебно за нас православне Србе. Свеједно да ли је реч о литургијским, верујућим или традиционално православним Србима. Када практично у истој реченици Ана Брнабић поништи братство са Русијом као вредност и искаже вредносну окренутост према ЕУ, онда она индиректно најмање прихвата отимање Космета, етничко чишћење Срба у акцији „Олуја“ и прикривање геноцида над српским народом у Хрватској. Све оно што активно или пасивно подржава Брисел. Да будемо потпуно јасни: исте ставове са лажне супротне стране дели и Мариника Тепић, само што ова дама несрпског девојачког презимена додатно долива со на српску рану алегоријским наступом на друштвеним мрежама, у којима на бизаран начин помиње олују као меторолошку појаву, баш на дан српског погрома у Хрватској. Дакле, сваки покушај непризнавања православног братства са Русима старог читав миленијум је увредљив за православне Србе. Посебно ако се у исто време једним оком намигује на ватиканску страну, а другим оком према бриселским туристима са Епштајновог острва.

Изјава Ане Брнабић је вероватно и злокобна, јер је пуштена као пробни балон званичне српске политике који полако напушта неутрални геополитички положај и кипти од намере да се приземљи на бриселском гробљу слободе. Све више нам са нашег државног врха стижу панегирици о неолибералном поретку и подршка давоским корпорацијама. Тако се култура смрти са биолошког терена сели у Србији и на економско подручје. О ауторским текстовима председника Србије у којима је отворено изнета подршка неолибералном економском моделу професор Зоран Чворовић је изнео негативан суд оцењујући, између осталог, и следеће: „Једном речју, Србија и у редовима власти и у редовима опозиције има искључиво поборнике неолибералне или, Душановићевом речју, бећарске економије и десуверенизоване неолибералне државе“. Свако приближавање српске државе капијама бриселског Мордора аутоматски представља и нови губитак крваво плаћене националне слободе: како појединачно за сваког грађанина Србије или Србина понаособ, тако и за суверену Србију. Али онда Русија више није братска држава, што смо већ видели у ретко срамном случају Црне Горе. Сваки отклон од Брисела и држање равнотежног српског положаја уз помоћ руског тега на ваги значи очување и напредовање идеје слободе у Србији.

Данас више нико не мора да има знање Слободана Јовановића, мудрост владике Николаја или бистрину Доситеја Обрадовића како би схватио да је Србија пред избором да постане западни вазал или да, упркос свим тешкоћама, чува суверену државност. Зато ће ипак бити да злокобни карактер изјаве Ане Брнабић није само њен лични печат, већ да постоји и потпис званичне српске политике на давоском јеванђељу.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: TANJUG/ NARODNA SKUPŠTINA SRBIJE/ PEĐA VUČKOVIĆ/nr