Руски експерт: Једино могуће решење за Косово је — немогуће

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Sputnik / Тања Трикић

Балкан се налази у доста трагичној ситуацији, али не зато што тамо наводно воде борбу НАТО, Русија, Турска, Кина, ЕУ. Можда се та борба и води, али главни проблем је што нико нема осмишљену, сврсисходну и конструктивну политику према Балкану, сматра Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Лукјанов, познат и као активни учесник Међународног дискусионог клуба „Валдај“, на ком редовно учествује и председник Владимир Путин, у интервјуу за Спутњик објашњава да је један од разлога за проблеме региона — губљење европске перспективе. Док је раније деловало да ЕУ може бити кров који ће обухватити проблематичне балканске земље као неку врсту протектората, ове деценије читава та слика почела је да се осипа.

— Главно што се догодило су квалитативне измене у ЕУ, где су почеле вишеслојне кризе, и то не на периферији већ у језгру. Велике земље попут Немачке, Француске, Италије, сад и Шпаније, погођене су веома сложеним унутрашњим проблемима. Све остало, било да је реч о Балкану или Украјини, очигледно губи значај.

И само од себе отпада?

— Не отпада, јер постоји ипак утицај тих проблематичних зона на Европу, као и институционална инерција, а друкчије политике нема. За Балкан нико није предлагао план Б. Сматрало се да је аксиом да ће процес даљег ширења бити скоро аутоматски, али све се то руши. Као циљ остаје да ће балканске земље ући у ЕУ, али нисам сигуран да је то сада на видику. У ЕУ идеја да још неког приме не буди никакав ентузијазам ни у једној од великих европских земаља. А чим нестаје јасна перспектива будућности региона, појављује се маса оних који желе да учврсте своје интересе. Историјски Балкан је увек био раскрсница интереса разних земаља. Јасно је да су Турској, која има веома сложене односе са ЕУ, потребни додатни адути и на том плану је за њу Балкан доста згодан. Јасно је и да Кина, коју не интересује специфичност Балкана, види активе које може доста јефтино да искористи и да ојача своју општу економску позицију у односу на ЕУ. Што се тиче Русије, постоји интересовање, постоји традиционална приврженост, али она не може да понуди Балкану конкретан дугорочни пројекат.

Говорите са прагматичног становишта?

— Говорим прагматично и то је искључиво моје лично мишљење. Не позивам, далеко било, да напуштамо Балкан, али на ствари треба гледати реално: Русија нема велики пројекат у који би могла да позове Србију, или рецимо Босну, и неће га имати јер се Балкан не граничи са Русијом. Балкан је окружен и делимично улази у ЕУ и НАТО и то се неће променити. ЕУ неће нестати, иако ће се мењати. Зато представа која је у главама многих у Србији да је у току некаква битка између варијанти будућности — са Западом или са Русијом — те битке нема. Постоји нешто друго: са руске стране скуп веома сложених емоција, почев од потпуно искрених симпатија које је потичу из прошлости и које неће ишчезнути, што природно повлачи за собом одређену одговорност Русије. Али постоји и нека обузетост идејом која је стара око двеста година о огромној важности за Русију управо тог дела Европе, чак не из геополитичких него из неких мисионарских разлога. То, по мом мишљењу, нема везе са реалношћу. Укратко, Русија нигде не треба да одлази, али она нема пројекат за Балкан.

Ако кажете да Русија нема пројекат за Балкан, зашто на Западу свуда виде неки утицај Русије на Балкану?

— Зато што је на Западу сада наступио ирационални тренутак кад су наједном схватили да је све кренуло друкчије него што су се надали не само у свету него и код њих и они се тога плаше. А кад се плашиш, најнормалнија жеља човека је да види да је неко други крив за то. Русија игра улогу страшила које истовремено објашњава све неуспехе Запада: несрећни и слаби Запад и страшни Путин који ће га сваког тренутка срушити. То је смешно јер Запад је по својој моћи неупоредив. Друга је ствар што су они дошли у стање духа да ту моћ не разумеју и плаше се да је примене, што је добро за нас, али то је чиста психоанализа. То јест, било каква руска активност, и кад је има и кад је нема, преувеличава се у неку слику малтене апокалипсе којој се треба супротставити последњим снагама и хајде онда да се о томе ујединимо — Руси су страшни и у томе смо сви јединствени.

Поменули сте промене које предстоје Европи . Шта то значи за Балкан?

— Бојим се да Балкану предстоје потреси управо зато што губи перспективу. Када перспектива постепено нестаје, у самим балканским земљама јављају се све те већ постојеће унутрашње противречности и то ће све избити на површину и претворити се у дискусије о наводно постојећим варијантама којих заправо нема. Зато што сви спољни актери мисле о себи или тврде да мисле о добробити балканских држава, а у стварности је то лицемерје.

Како у том контексту Србија може да решити питање Косова? Помиње се више варијанти, па и промена граница или размена територија. Да ли је могуће да се тако нешто деси, а да не изазове ланчану реакцију у региону?

— Размена територија или мењање граница ће свакако изазвати ланчану реакцију. Ако ћемо објективно, мислим да и у Београду схватају да је тешко да се Косово врати у састав Србије. Али иако је размена територија раније била доста уобичајена пракса у Европи и можда и не би била најгора варијанта да се затвори то питање, то би био преседан. Као што је и само признање Косова од неких држава било преседан и отворило огромну кутију из које је свашта излетело, ово је следећи корак и за Балкан, али не само за Балкан. Па како би у пракси могао идеално да се реши проблем Београда и Приштине? Тако што ЕУ каже: ви потписујете споразум, а сутрадан званично улазите у Унију, и једни и други. А то у овом тренутку не делује реално.

Онда зашто да доносимо било какво решење?

— Мислим да ће у пракси тако и бити. Неће бити донето никакво решење. Све је требало радити раније кад је постојала нека перспектива. Сада је не видим.

Ситуација која је сада успостављена између Београда и Приштине је доста бесперспективна јер чак и ако би се појавила политичка воља да се то реши путем размене или на неки други начин — могу да замислим да би они међусобно могли чак да се договоре, да су одвојени. Али нису одвојени него се налазе у општем контексту. Иако би и за НАТО и ЕУ било згодније да се то питање реши, последице тога са становишта преседана су велике. Опет, да се то дешава у доба кад је ЕУ била јака, то би могли и да дозволе. Сада не могу јер би одмах почело — ево видите какве страсти кључају у Шпанији где се суди католонским сепаратистима. Зато, бојим се да је ситуација повољнија ако остане каква је сада. Међутим, треба имати у виду да промене у Европи могу бити различите, па и такве да се односи Косова и Србије заврше новим ратом.

Односно, обрни-окрени за нас је лоше…

— Сама по себи читава ситуација са Косовом је од почетка скоро нерешив проблем. Бојим се да се то тиче не само Косова него и Босне.

Може ли се онда питање Косова решавати без решавања питања БиХ? Можда то може да буде на некој међународној конференцији?

— Нажалост, међународна конференција сада неће ништа да реши. Епоха класичне дипломатије је нестала. Сада је немогућ нови Дејтон зато што пре свега не постоји поверење. Друго, кога звати? Да ли звати Кинезе? Вероватно да, иако ће сви рећи: шта ће ту Кинези.

Па они су стална чланица Савета безбедности…

— Ефикасност рада Савета безбедности управо показује шта ће значити покушај да се сазове конференција, рецимо о Босни. Иста непомирљива неслагања: Руси ће представити једну слику, Американци другу. Зато мислим да не треба очекивати неку већу иницијативу. Ако свет мање-више глатко превазиђе садашњи безумни период и успостави нови поредак на принципима које још не знамо, на крају ће се појавити и механизам за решавање локалних сукоба.

А договор на релацији САД и Русије?

— А где ви видите било какве договоре? Нисам инсајдер, али као коментатор уверен сам да никаквих договора не може бити, ни о Косову, ни о било чему. Никаквог садржајног разговора између Русије и САД нема и неће бити. Осим у Сирији, на нивоу војника, како би се спречила ескалација.

Укратко, што се тиче Косова, боље да сачекамо да се нешто промени, узимајући у обзир ипак опасност да статус кво може да има за резултат нови рат?

— Рећи ћу овако: статус кво може да погорша ствари. Не знам колико је згодан израз „сачекати“ јер нисам сигуран хоће ли вам дозволити да сачекате, али пре бих рекао да у садашњој ситуацији не треба гајити илузије да се то питање може решити. Штавише, хипотетички, да се нешто договори, размена територија или слично, такав је контекст да ће обавезно и у Србији и на Косову доћи неко ко ће рећи: то је погрешно, натерали су нас, обманули су нас и самим тим питање ће опет бити нерешено — и још ће се додатно погоршати. Решење је немогуће не због самих односа Приштине и Београда него због оквира у којима се налазе, и регионалних и глобалних.

rs.sputniknews.com, Тања Трикић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.