Оливера Радић на Моравским духовним вечерима:  „Ми чекамо Христа,  а не боље време“

У оквиру ,, Дана Свете Босиљке,, у селу Пасјане код Гњилана је, у четвртак, 23. октобра одржана трибина на тему ,,Ми чекамо Христа, а не боље време,,

На трибини, која је део низа предавања одржаних у протеклој години под називом ,, Моравске духовне вечери,, је говорила професорица српског језика и новинарка из Ораховца Оливера Радић.  Организатори су манастир Драганац,  ХО,, Косовско Поморавље,, и Парохија пасјанска.

Разговор са Оливером је пред публиком у препуној сали дома културе у Пасјану водила Марија Васић испред ХО,, Косовско Поморавље,,. Она је у најави рекла да готово да није било генерације на Косову и Метохији која није страдала и која није имала права да се, само рационално гледано,  запита ,,шта ми више чекамо?,, и додала:

– Шта чека човек пред чијим се очима дешавају страхоте, чија деца  расту у неизвесности и у страху  за бољи живот и  зашто сви не беже? Одговор на ово питање је само један и логичан, и једино он даје  потпуно објашњење да ми чекамо Христа, а не боље време. И отуда назив вечерашњег предавања гласи баш тако.

Оливера се захвалила свима који су дошли на трибину, а посебно свештеницима и монасима из свих околних парохија рекавши да јој је велика част да је дошла да дода кап уља у кандило пред иконом Свете Босиљке Пасјанске чијим се моштима поклонила заједно са домаћинима пре почетка предавања:

– Када смо у јуну месецу довели ђаке из ораховачке гимназије, у ходочашће светињама новобрдског и гњиланског краја, дошли смо и Светој Босиљки. И мени је то био први сусрет са моштима светитељке о којој сам читала код Григорија Божовића, Слободана Костића, а којој смо се молили на свакој литургији у нашем храму у Ораховцу и пре обретења њених моштију захваљујући, сада покојном, оцу Вељи Стојковићу, који је из овога краја и који је сведочења о њој слушао од својих рођака. И тај сусрет је мени био не само сусрет са једном светитељком, већ и са свим нашим страдалницима, са целом нашом историјом, али и са живим Богом, јер сам осетила дубоко у себи да сам у Светој Босиљки ја, и она у мени, да су њене ране и моје, да је њена крв и ова која у мени тече, и да су сузе које нисам могла да зауставим извирале из њених очију загледаних у њеног јединог женика Риста.

Оливера је Босиљкино страдање упоредила са страдањем девојке Јулијане у Ораховцу:

– Босиљка је мени не једна невина девојка пострадала за своју веру, ја у њој видим и нашу Јулијану, учитељицу из Ораховца која је, готово у исто време као и Босиљка, чувајући своју част скончала мученички под ужареним сачем на њиви Душана Мојсића где су је душмани ухватили, и њен гроб који је светлео данима после сахране њеног угљенисаног тела назван Гаљин гроб, и многе друге девојке које су разапињане и чије су кости расуте широм српских земаља.

Оливера је рекла да су нам Света Босиљка и Јулијана (Гаља)  ,,путеводитељице које треба да следимо,,, али је испричала и нека своја сведочења везана и за друге светитеље. Испричала је чудо Свете Петке, када је на Св Петку 27. октобра 1999. год. у конвоју нападнутом у Пећи,  спаљено двадесет и два аутомобила Срба који су кренули пут црногорске границе, а нико од људи који су били у њима није изгубио живот. Испричала је и о чуду Светих Врача које се десило приликом напада на Ораховац 1998. године  нагласивши да је много догађаја који нас терају да гледамо у висине, али је и важно  да се сведочи, да се прича, посебно да се прича деци, новим генерацијама које долазе, јер ако се не сведочи и не памти, зло ће се понављати:

– Ми смо живи сведоци, ми треба да сведочимо објективно, јасно и гласно, истину. Не требају нама лажи и измишљотине, истина је и сама сувише сурова ма колико је други покривали и мењали. Запамтите, ни један овоземаљски интерес не сме да буде изнад истине, ни једна материјална добит не може променити ону реченицу коју су старици Живки Костић из Ретимља казали они који су је истерали из дома у Ретимљу: “да ваше око више никада Ретимљу не види”. Та реченица сведочи да Срби из Ретимља и Оптеруше нису отишли својом вољом, већ су отерани и силом одведени.

Она је рекла да посебно омладина  и деца треба да знају истину, да се труде и питају свога деду шта се дешавало, да их родитељи одведу на гробље, да знају где су им бабе и дедови сахрањени  и да у том сведочењу наведу име, место, време, догађај и да то остане за неке будуће генерације:

– Да знају наши потомци да је сличних ситуација било и у прошлости, да смо издржавали, да је увек било оних  који су одлазили пред силом, али и оних који су били јачи, издржљивији, спремни  и мислим  да ми треба да оставимо траг будућим генерацијама да знају ако се деси нешто слично, да се то  дешавало и раније. Иначе, ако ми не сведочимо други могу да нам напишу и да нам кажу  шта год желе и да нам промене све и да ова наша Босиљка Пасјанска сутра буде преименована у неког другог  и ако знамо  како је страдала и од кога је страдала, и да онај Гаљин гроб у Ораховцу  буде преименован у гроб неког другог .

Оливера је рекла да она и њени сународници у Ораховцу нису хероји, јер и они имају дане када плачу, када се жале на неизвесност.

-Иако смо опстали више од две и по деценије, немојте мислити да смо ми хероји, да никад нисмо посустајали. Па бар један дан у недељи смо плакали,  бар један дан у  недељи смо пожелели да одемо , али постоји  та нека снага коју  ми сами не можемо дефинисати одакле долази, која се пројави у  човеку и која му једноставно помогне да издржи  и да опет каже увече кад легне ,,Боже да ли ћу дочекати јутро?,, а онда кад јутро  сване да каже ,,Е хвала ти Боже  још увек сам жив! Идемо из почетка!,, Много нас је мање него што нас је било, много тога смо прошли, и страдања, и лоша економска ситуација, али ту смо, деца се рађају, још увек има породица са по петоро, шесторо деце, та деца долазе у цркву, причешћују се, знају да певају црквене песме, ал знају и оне које певају Косову, Метохији, о светој земљи. Ми имамо Гаврила Кујунџића који је написао најлепшу химну Ораховцу која се широм света пева, а каже између осталог: ,, Сваки ми камен грумен злата, ту ми је драга капија свака,,. Гаврило пева о Ораховцу као рајској башти, а ја додајем да је тај наш гето заиста један мали рај на земљи. Ако гледамо само хоризонтално и ходамо само по земљи, па где има доброг живота? Нигде! Стално нам стижу вести о страдањима, млади страдају у саобраћајним несрећама, дрога, секте, хаос,  а ми бар знамо да смо ту, свој на своме, и да макар мало доприносимо опстанку. Ми смо чувари наше цркве, она је нас чувала када је било најтеже, сада ми чувамо њу. Ако ми напустимо део око наше цркве Пресвете Богородице, значи да смо напустили и Богородицу. А ако напустимо Богородицу да ли да се надамо да ћемо наћи нешто боље? Сигурно  не. Зато  ми из наше ,,рајске баште,, имамо ту вертикалу, имамо те лествице које нас узводе на небо, и једино тако можемо објаснити да смо још ту и када реално гледано, опстанка тешко да има – закључила је своје излагање Оливера Радић.

На крају вечери сабранима се обратио отац Христофор, сабрат манастира Драганац, захвалио се Марији Васић на доброј организацији вечери и рекао пар реченица о Оливери:

– Оливера је сасуд изабрани. Ништа не бива случајно,  него све по промислу Божјем. Све ове године су само  један трептај у Божјим очима тако да, слушајући, вечерас Оливеру, а и иначе  пратећи њен рад, дубоко верујем да је  од њеног малена Бог имао план за њу, тако да  Бог је њу онако вешто обликовао,  учио,  подучавао,  водио,  упознавао је са правим људима,  дао јој  оно што треба да јој да, како би она данас била  жива књига Ораховца  и  Метохије, а како би се из те књиге сви учили. И нека би нам Господ дао што више таквих људи, и нека би ми остали колико год да смо невешти, недорађени, колико год да смо времена проћердали, нека би се и ми мало померили  унапред  и нека би и ми мало послужили нашем народу и нашем  Господу, онако као што то сестра Оливера чини.

Отац Христифор је, говорећи и о смислу жртве у Хришћанству, рекао:

– Хришћани вероватно  не цитирају тако често Ничеа, али професор Владета Јеротић је умео то лепо хируршки да раздвоји и да изнесе све што је корисно за душу. Ниче каже: ,,Ко зна зашто, може да издржи свако како.,, И то зашто даје смисао свему и то зашто смо ми добили на Косову Пољу, у нашем  Светом Цару Лазару и свим косовским витезовима,  а онда потом у Косовским божурима,  у косовској поезији, у косовској девојци, у  Косовском завету који је  изникао из Лазаревих речи: ,,Земаљско је за малена, а  небеско вечно и довека,,. И не само речи, него и  жртве којима су те речи запећаћене, тако да наше страдање и наша жртва  јесу наше  особено народно читање Новога завета и у том читању Новога завета ми самога Господа проналазимо и то нам даје снагу да издржимо.  Јер, нико никада, као Господ Исус Христос, нико као Он, Син Јединородни, који долази, спушта  се са Неба на земљу и жртвује себе за људе, умире, бива понижаван,  вређан, исмеван, кушан, на крст разапет,  а  све то да би нас  вратио Оцу нашем небеском у загрљај,  одакле смо испали. Ето, дубоко осећајући, можда до краја ни ја, ни наш народ, не познавајући своју веру, али  дубоко интуитинно осећајући Нови завет и Косовски завет, ту проналазимо снагу и смисао, почетак и крај свему. То је наш народни дух који је тешко и описати и до краја дефинисати, али молим књижевнике и писце да се тиме баве, да студирају.

Отац Христофор је на крају завршио једном анегдотом из његовог краја:

-Има једна анегдота из краја из кога ја долазим: Када су Немци хапсили српске сељаке у околини Горњег Милановца, Чачка, Крагујевца и интернирали их за Норвешку у Другом светском рату, да су онако у колони идући, погнули главе, а један је рекао:,, Све ће да нас побију!,, А један је на то одговорио: ,,Па ако ће да нас побију, неће да нас поједу!,,  Е то је тај дух српски, светосавски, и то је оно што нас покреће и то је оно што нам даје снагу.

,,Моравске духовне вечери,,  су до сада угостиле многе духовнике и раденике на пољу културе од митрополита рашко-призренског Теодосија, владике новобрдског Илариона, игумана архангелског Михајла, игумана зочишког Стефана, игумана подмајинског Рафаила, професора Сашу Филиповића, књижевника и новинара Живојина Ракочевића и друге, а планира се наставак и у наредним месецима како би се народ напајао директно са извора вере и културе и добијао снагу да опстаје на овим просторима.

Д. Р.