Милош Ковић: Косовски завет је потврда Светосавског завета

ИСКРА на Фејсбуку

Просечном лаику рат Срба са 19 земаља НАТО 1999. може да изгледа ирационално и безумно. Али, онај ко разуме српску историју, схватиће да су Срби чак и тада, често несвесни смисла свога подвига, испуњавали Косовски завет

Интервју проф. др Милоша Ковића, историчара, за „Православље“, новине Српске Патријаршије.

(Милош Ковић) фото: С. Гарић

Пред 630. Видовдан, СПЦ је на управо одржаном Сабору потврдила свој једногласни став о Косову и Метохији, који је утемељен кроз вековно опредељење за Видовданску етику. Колико ће чврст и непроменљив став Цркве утицати на останак преосталог српског народа који живи у већински албанским срединама?

Црква је, заиста, најважнији ослонац Срба на Косову и Метохији. Таква њена улога није нешто ново и необично. Почевши од пропасти средњовековних српских држава и обнове Пећке патријаршије до дана данашњег, тамо где српска држава не постоји или не може да заштити српски народ, Црква преузима такву улогу. Она, наравно, нема средства државне принуде и њени путеви су другачији. Њено није да присиљава, него да живи и страда са својим верним народом. Она брине о душама и спасењу, али и о народној целини. Она тако, у ствари, брине о себи, јер њу чини тај верни народ, он је Црква. Вековима Српска Црква негује култове и чува мошти српских Светих, памти историјске догађаје, у чијем средишту су Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар, све до данашњих наших Светих Новомученика. Ту је кључ виталности и трајности српске националне свести.

Црква већ две деценије остаје уз српски народ на окупираној територији, на Косову и Метохији, дели са њим и добро и зло, и охрабрује га да остане на својим огњиштима. Три поруке Светог архијерејског сабора о Косову и Метохији сасвим су јасне и недвосмислене. Главно искушење, међутим, представља чињеница да представници српске државе невероватним изјавама о потреби „разграничења“, чине управо супротно. Они тиме обесхрабрују Србе на Косову и Метохији, па су сада исељавање и продаја имовине бржи и интензивнији него икада. Срби на Косову и Метохији једноставно осећају да држава више не стоји иза њих.

Колико је историја целокупног Српства усмерена Косовском битком –јуче, данас, сутра?

Косовска битка је већ у свом времену схваћена као пресудан историјски догађај. Маричка битка није била мања ни по значају ни по броју учесника. Српске државе нису пале те 1389, него 1459 (Србија) 1463 (Босна) 1496 (Црна Гора). Осим историјских догађаја, међутим, историчари проучавају и оно што су људи из прошлости мислили и осећали. А они су Косовску битку разумели као суштински прелом. Већ савремени историјски извори, најближи догађају, сведоче о свесној жртви кнеза Лазара и његових војника, „великих и малих“, за Небеско Царство и о њиховој решености да испуне завет Светог Саве и Светог Симеона. Новозаветни мотив опредељења за Небеско Царство у старој српској књижевности помињао се особито поводом повлачења владара са престола и одласка у манастир. У Дечанској повељи се, на пример, каже да су Свети Сава и Свети Симеон земаљско царство заменили Небеским. Кнез Лазар је само испуњавао њихов Завет. У најстаријем култном спису о Косовској бици, најближем догађају, насталом између 1390. и 1393, Пролошком житију кнеза Лазара, каже се да су Лазар и његови витезови у бој кренули „као тврде јемце имајући“ „Симеона, новог мироточца и светитеља Саву“ и да су били „наоружани“ „молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“. Зато се каже да је Косовски завет потврда Светосавског завета. То је од кнеза Лазара очекивала и Српска Црква, која га је изабрала међу свим осталим обласним господарима, коју је он измирио са Васељенском патријаршијом. Лазарев избор између два царства пронаћи ћете и у списима насталим у време Косовске битке и у народној песми Пропаст царства српскогакоју је почетком 19. века игуману манастира Шишатовац Лукијану Мушицком у перо изговорила убога „слепица из Гргуреваца“. Ту све, како је приметио Бошко Бојовић, има новозаветну форму и суштину – кнежева вечера, последња причест, издаја, страдање Лазарево, страдање војске, као страдање апостола. У потоњим вековима Косовски завет ће бити различито тумачен и називан: Видовданска етика, Видовданска идеја, Косовско опредељење, Косовски подвиг. Али његова суштина остаће иста.

Косовски завет ће надахњивати српску уметност у дословно свим епохама. Он ће покретати Србе у пресудним историјским тренуцима. Просечном лаику рат Срба са 19 земаља НАТО 1999. године, због Косова и Метохије, може да изгледа ирационално и безумно. Али, онај ко разуме српску историју, схватиће да су Срби чак и тада, често несвесни смисла свога подвига, испуњавали Косовски завет.

Политика Србије спремна је да решавање проблема јужне српске покрајине буде брзо. Може ли званична политика српског народа, који је свој идентитет изградио на етосу Косовског мартирства, да се данас води без заснивања на вери, Уставу и поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН, на које се позива Црква?

Засновати косовску политику на етосу Косовског мартирства и на вери, значи остати у Завету и имати неосвојива, тврда упоришта. То значи и разумети свет у коме живимо. На вери и митовима заснивају се политике и политички системи свих суверених држава. Њихово порекло није у математички дефинисаним законитостима, него у наслеђеном систему вредности и историјским традицијама. Узмите само америчке митове о изабраности, о броду Мејфлауер, о Очевима оснивачима, Дивљем Западу… У то ћете се лако уверити и ако истражите вредносну оријентацију и моралне вредности рецимо, припадника династија Буш и Клинтон. Загребите по либералној фразеологији и пронаћи ћете пусте митове и легенде, међу којима је најважнији онај о изабраности америчког народа.

Питање Косова и Метохије је, суштински, питање основног морала – како можете да преко 120.000 својих грађана предате на старање једном Рамушу Харадинају или Хашиму Тачију?

У спровођењу политике, чије је порекло у емоцији и предању, међутим, морате да будете трезвени, да одмерите сопствене снаге, да процените ко су вам противници, ко савезници. То прво значи поштовање закона, који спречавају да овај свет постане искључиво и само поље анархије и разобрученог насиља. То значи да се морају поштовати национално и међународно право, Устав наше земље и Резолуција 1244. Иза ове резолуције стоје Русија и Кина. Мислим да нам од њих јачи јамци нису потребни.

Трезвена процена, заснована на непосредном искуству са разбијањем Југославије, лако ће нас уверити да ће „разграничење“ и предаја Косова бити само почетак разбијања Србије. Сви знамо где нам прете сецесионизми. Исти непријатељи који хоће да нам узму Косово, а то су НАТО, САД, најмоћније земље ЕУ, виде Републику Српску само као провизоријум у процесу унитаризације Босне и Херцеговине.

Свака разумна процена довешће нас до закључка да се економија једне земље не може заснивати на „страним инвестицијама“, док се одричемо рудних богатстава Косова.

Чак и да заборавимо на Завет, голи разум, реалполитика, историјско искуство – све нам указује да се Косова и Метохије не смемо одрећи.

Да ли је српски народ искрено и већински прихватио Косово као заветну земљу, да ли је то воља огромне већине нашег народа?

Судећи по анкетама, упркос деценијама службеног атеизма, српски народ види питање будућности Косова и Метохије као судбинско и суштинско. На том питању, после подметања пожара у Пећкој патријаршији, он се пробудио и усправио; рекох да је због Косова и Метохије ратовао са НАТО пактом 1999. године. Образована елита овог народа – српске владике, академици, универзитетски професори, научни радници, скоро 25.000 потписника Апела за одбрану Косова и Метохије, објављеног на Бадњи дан 2018, изјаснили су се против поделе и предаје Косова и Метохије. Иза Српске Цркве и њеног става о Косову и Метохији стоји, дакле, огромна већина нашег народа.

Видовдан је симбол жртве и Васкрса нашег народа. Опредељење подвижника Лазара Срби су кроз векове носили као своју животну философију. Данас нам српски званичници поручују да нам је Косово камен око врата и да је време да „мењамо свест“, да се одрекнемо синтагме „небеског народа“ и архаични идентитет саобразимо уценама светских моћника. Ко руководи нападима на српско историјско памћење и са којим циљем?

Није угрожено само српско историјско памћење. Цео свет захваћен је плимом материјализма, хедонизма и индивидуализма која долази из уморне, аутодеструктивне, посустале западне цивилизације. Што је у себе несигурнија, она је агресивнија. То су вредности које НАТО, САД и ЕУ намећу преко глобалних медија, индустрије забаве, популарне културе. Тамо где „мека моћ“ не продире, као код Срба који имају свој упорни и жилави „архаични идентитет“, користе се бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе. САД, Британија, Француска, Немачка имају дуго колонизаторско искуство. У случају непослушности они су истребљивали целе људске популације. Хитлер је само наставио оно што су Енглези радили Индусима и староседеоцима на Америчком континенту. Књига Мајн кампф сведочи о томе колико им се дивио и колико се на њих угледао. Са тим злом ми смо се изнова суочили. Треба изнова читати оно што су Свети Владика Николај Жички и Охридски и Свети Јустин Ћелијски писали о „Западу“, о његовој „култури“ и „цивилизацији“. Да бисмо преживели, морамо да изгубимо последњу трунку илузија о Западу, да постанемо потпуно имуни на његове лажи.

Студенте историје Вашег факултета повели сте на екскурзију на КиМ. Какву поруку су им пренели Срби који остају и опстају?

Да је Косовски завет жив и да је јачи од сваког страха. Они су доказ. Они живе Косовски завет. Они су чувари наших светиња.

СПЦ у овој години прославља осам векова постојања не одустајући од есхатолошког плана историје и опредељења светог Кнеза Лазара „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Да ли је Црква у овом времену притисака, снисходљива према власти, имајући у виду да одбија било какво „разграничење“ територије Србије?

Наша Црква има дуго историјско искуство. Оно је сложено и није једнозначно. Може се, међутим, рећи да у његовом главном току Српска Црква није била снисходљива према власти и држави. Напротив, векове је, са својим народом, преживела у туђим, шеријатским и римокатоличким царствима. Била је тек трпљена, често и гоњена. Патријарси, владике, монаси, свештеници, били су чак и вође народних устанака. Отворено су устајали чак и против својих држава, у време митрополита Михаила (1881-1889), Конкордатске кризе (1937), потписивања Тројног пакта (1941). Мислим да је и данас најопасније искушење за Цркву у сталној жељи наше, „добронамерне“ државе да је стави под своју контролу. Из те перспективе гледано, понекад чак изгледа да су за њу боље државе које је гоне, него оне које покушавају да је купе.

Црногорска Влада атакује на светиње СПЦ, а председник Мило Ђукановић најављује одбрану од „агресивног светосавља“. Који су разлози жестоког прогона СПЦ у државама којима смо окружени?

Они који стоје иза антисрпског, конвертитског режима у Црној Гори знају, понекад боље од нас, шта је СПЦ за српски народ. То су знали и зликовци и окупатори из 1914. и 1941, и зато су хтели да је униште. И тада је међу Србима било оних који су, на своју штету и срамоту, били спремни да им послуже. Упркос разарању Југославије, СПЦ нас и данас спаја, ма где живели. Она је тајни извор наше снаге и виталности.

На који начин Срби и Албанци могу поново да науче да живе једни поред других, како дочекујемо Видовдан и зашто нам је важна свевремена идеја водиља „Догодине у Призрену“?

Живети једни против других – то је лако, природно и разумно. У историји смо, међутим, пречесто бирали тежи, неприродан и неразуман пут. И та инерција траје до данас. Она ће одредити и нашу догледну будућност. Морамо се изнова учити разумевању и доброти, као што деца уче да ходају и говоре. Држава је ту да би заштитила свакога, без обзира на националност. Бити добар не значи прихватити безакоње и последице злочина као „реалност“. „Догодине у Призрену“ зато значи не само повратак на оно што је наше, него и пружање руке суседима, у име заједничке будућности.

Славица Лазић

(Православље, 15. 6. 2019)

Stanjestvari.com

1 коментар

  1. BetaMorfoza каже:

    U ovo vreme bezumlja i bestidnog nametanja liberalnih vrednosti, reci profesora Kovica predstavljaju zvezdu vodilju, putokaz za ocuvanje drustva u kome zivimo

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.