ЛАЗАНСКИ: Ово је тренутак „бити или не бити”

Мирослав Лазански (Фото: intermagazin.rs)

Ово је тренутак „бити или не бити”, јер делови јединице „Росу” очито су прешли Рубикон. Ушли су на простор севера Косова и у северној Митровици хапсе Србе. Односно, после разрешења ове најновије кризе, какво год било то разрешење, ситуација на Косову неће више бити иста. Приштина је активирала „тешку артиљерију”, заправо, претпоследње оружје из свог арсенала, забрану уласка српске робе на Косово. Преостао јој је још само улазак њених безбедносних снага, или војске на север Косова, као последње оружје у комплетном дефинисању њене државности. Сада се и то догодило.

Србија, за сада, није на „линију фронта” извукла ни „лаку” ни „тешку артиљерију”. Београд рачуна да још постоје шансе за, колико-толико, часну излазну стратегију и Приштине и ЕУ. Но, која је то излазна стратегија за Приштину, за ЕУ, па и за САД када је Рамуш Харадинај јавно изјавио „да нема укидања царина од 100 одсто на српску робу све док Србија не призна Косово као независну државу”. Зашто је то Харадинај изјавио када добро зна да такав ултиматум Србија неће прихватити? Да ли он том изјавом купује себи титулу великог албанског патриоте пред могуће нове изборе на Косову? Излазна стратегија за ЕУ из ове кризе, уколико ЕУ жели да задржи кредибилитет не само код нас већ и шире, само је једна: по сваку цену натерати Приштину да укине царину од 100 одсто за српску робу и да се снаге „Росу” повуку са простора севера Косова. Излазна стратегија за САД, уколико жели да задржи, какав-такав, утицај у Србији, јесте да натера Харадинаја да поништи одлуку о царини, али и да Вашингтон нареди Приштини да повуче „Росу” из северне Митровице.

Претпоставимо, Харадинај то под притиском прихвата, влада у Приштини пада, иду нови избори у којима је Харадинај нови албански суперпатриота. ЕУ показује да ипак има полуге моћи, САД да нису увек на страни Приштине, а Србија се враћа преговорима у Бриселу. И сви релативно задовољни и незадовољни, али то је управо то: компромис. Тиме је избегнут и директан избор између силе и права, између моћи и слабости? Хоће ли нас то дефинитивно уверити да живимо у хобсовском свету хегемоније и силе у милитаристичком политичком дискурсу геоекономских мотива?

Но, како год да се разреши најновија криза између Србије и Приштине, а мораће да се разреши тако да Приштина укине царину од 100 одсто на српску робу и повуче своје снаге са севера, јер све друго води у јачи сукоб, историја је показала да се сукоби не могу решавати без анализе њихових узрока, и да се мир и безбедност не могу наметати силом. А залагање за правни поредак захтева, поред признавања свега тога, и политички компромис за његову заштиту.

Америчка и НАТО агресија против СР Југославије 1999. била је незаконита и према америчким и према међународним законима. Амерички конгрес никада није гласао за такву одлуку, УН никада нису усвојиле такву одлуку, Југославија није поседовала никакво оружје за масовно уништавање, ниједан југословенски војник, авион, или брод није прешао границе земље да би напао неку НАТО државу. „Преговори” у Рамбујеу нису били преговори, анекс Б тражио је потпуну НАТО окупацију целокупне југословенске територије. Прави циљ рата било је распарчавање СР Југославије на што мање делове и потпуна војна, политичка и економска доминација САД на Балкану, као и рушење концепције националног суверенитета малих држава. Приче о људским правима и универзалној правди за све, у визури такве демократије, приче су за малу децу. Оно што је Приштина једнострано прогласила долетело је на крилима НАТО авиона. Поклоњено.

Но, како сада после свега изаћи из тог правно-политичко-стратешког америчко-албанско-српског ћорсокака? Или једноставније, зашто Американци више воле Албанце него Србе? Је ли истина заиста у томе да су Албанци рекли и показали Американцима да би могли са њима, Албанцима, у региону па и шире, да имају великих проблема, док су Срби били конструктивни, мирољубиви и уздржани? Другим речима, да су Албанци показали „већи реметилачки капацитет” од Срба?

Американци су пропустили да око Косова освоје срца и душе већине Срба, пропустили су да отворено покажу како цене достојанство српске државе. Прибежиште од етичког става моралности нашли су у крутом ставу ампутације дела српске државне територије. Очекивали су да ће бити довољно ако Србима дају довољно фармерки, довољно рок-музике и довољно „Мекдоналдса”. Погрешно. Срби нису учествовали у „хладном рату” да би завредели такав груб поступак.

„Нови албански простор”, термин који се у Тирани и Приштини користи од 1999. године, економско, политичко, културно, саобраћајно повезивање Косова и Албаније, потпуна интеграција, о којој се сада већ отворено говори, поставиће врло брзо и питање територијалног повезивања с Албанцима у Црној Гори и у Македонији.

Срби и Албанци, две нације, две културе, две религије, два језика, исти животни простор. И наслеђе неповерења и крвавих сукоба. Како то све превладати? Да би се кренуло напред прво је потребна заједничка визија тог простора, заједнички став о крајњем исходу. Те визије нема. Наиме, када би постојао заједнички српско-албански став да ништа није договорено све док не буде договорено, онда би дијалог о свим осталим стварима, вода, струја, повратак избеглица, саобраћај, све би то било далеко лакше изводљиво. Ако постоји заједнички став о крајњем исходу, условљен општим споразумом о свим нерешеним питањима, онда ће и претресање тешких и компликованих проблема бити олакшано.

Проблем је што Приштина има, барем јавно, полазно становиште од којег тешко да може да одступи. Сада још и заоштрава своје ставове. Са друге стране, Србија има шири маневарски простор. Србија може да чека реакције ЕУ и САД у неком разумном времену. Ако то изостане, Србија, захваљујући географији, може помоћи свом народу на Косову на разне начине.

intermagazin.rs, Политика

Тагови:

?>