Кумановска битка 1912: Када се војска на Косово вратила

Битка код Куманова, тврде историчари, прави је пример “битке у сусрету”, јер су је водиле војске које су биле у покрету и јуришале су једна према другој. Ова битка вођена је без правог плана и без праве команде, јер српска команда, барем на почетку Битке, није имала везу са својим дивизијама. Турски команданти су игнорисали претходно разрађене планове.

Битка је добијена захваљујући великом пожртвовању српских војника против надмоћнијег, турског непријатеља. Била је то прва и најзначајнија српска победа у Првом балканском рату, која је најавила крај турске владавине на Балкану.

У Кумановској бици, вођеној од 23. и 24. октобра 1912. године, потпуно је разбијена турска Вардарска армија, која се након пораза повукла према Скопљу, Штипу и Велесу.

После више од 500 година, српска војска је ушла у Скопље, некадашњу престоницу Српског царства, и поново овладала Косовом.

Планови за предстојећу битку

Схватајући стратешку важност Овчег поља, висоравни која се налази источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и пуковник Живојин Мишић наредили су Првој српској армији да у што краћем року, у наглом продору ка југу, спречи концентрацију турских главних снага.

Занимљиво је да су турски ратни планови направљени уз помоћ немачког војног стручњака Колмара фон дер Голца. Према немачком планову, турске снаге требало је да заузму одбрамбене позиције на простору Вардарске Македоније, а разлог за овакву стратегију лежао је у чињеници да се главнина турских снага налазила у Малој Азији.

“Турске снаге у Европи”, сматра историчар Срђан Граовац, “имале су задатак да задржавају непријатеља, док се остатак њихових трупа не пребаци на балканско бојиште и одлучи о исходу рата. Међутим, командант турске Вардарске армије Зеки паша био је заговорник офанзивне војне тактике. Њему је било неприхватљиво свако дефанзивно држање и пуштање непријатеља у дубину турске територије.”

Ујутро, 23. октобра било је магловито, због чега није било могуће обавити извиђање.

Битка је започела сударом Дунавске дивизије и главнине турских снага. У српској команди је преовладало је мишљење да се лево крило Прве српске армије суочило са слабијим турским трупама. Трупе Дунавске дивизије, које су кренуле да их заробе, убрзо су потиснуте, као и извиђачи Коњичке дивизије.

Након почетног успеха, Зеки паша је постао “веома оптимистичан”, издајући наређење да се офанзива настави све до “потпуног сламања српске Прве армије.”

Пробој фронта

Следећег дана српске снаге су предузеле контранапад. “Касније се испоставило се да је то био одлучујући моменат Кумановске битке”, додаје Граовац. “Дринска дивизија, под командом Павла Јуришића Штурма, у раним јутарњим часовима извршила је напад на кључне турске одбрамбене положаје на Зебрњаку.”

Турци су им узвратили снажном артиљеријском ватром, али је дивизија, без обзира на велике губитке, брзо напредовала. Захваљујући изузетном пожртвовању српских бораца, до поподневних часова истог дана непријатељ је разбијен, а српска војска је извршила пробој фронта. “Тако је битка била решена у српску корист, док су се турске трупе повукле у нереду.”

Занимљиво је да део српских снага, укључујући Дунавску дивизију другог позива и Тимочку дивизију, нису учествовале у бици и да нису имале информације о њеном току. “Али, и поред тога, напад турске војске од 23. октобра није био успешан.”

У француским и руским војним уџбеницима забележен је тобожњи подухват једног учесника Кумановске битке: српског трубача Ахмеда Адемовића.

Адемовић је, наводно, одсвирао трубне знаке за повлачење турске војске, а потом сигнал на јуриш српске војске. Адемовић је, како се тврди, за свој подвиг одликован Карађорђевом звездом. Међутим, ово је само мит. Овај орден је установљен тек 1915, када је Адемовић њиме заиста одликован, али за заслуге током рата са Аустроугарима 1915.

Значај Кумановске битке

У српској команди се веровало да су код Куманова одбачени само предњи делови турски снага, а да се главнина још налази на Овчем пољу. Због тога српска Врховна команда није предузела гоњење турске војске, него је продужила опрезно наступање. Тек када су српске трупе 28. октобра избиле на Овче поље без икаквог отпора, смисао Кумановске битке постао је јасан.

“Значај победе на Куманову био је немерљив”, закључује Граовац. “Посебан утисак је ова битка оставила на обичне војнике и официре, пре свега на њихово самопоуздање.”

Након Куманова, како каже Граовац, “виши официри српске војске наступају одлучније и са више самопоуздања. Од тада у ходу исправљају грешке и пропусте у командовању, а српска војна машинерија се постепено синхронизује.”