Јасеновачке жртве и у Београду: У Прихватном логору Земун страдало више хиљада заробљеника из НДХ

Срем је већ 10. октобра 1941. године припао Независној Држави Хрватској, након чега су донете одлуке да се београдско Сајмиште, до рата атрактивна локација планирана за новоградњу, претвори у Јеврејски логор Земун, у који ће бити довођени Јевреји „ради коначног решења“. Након што је убијено више од 7.000 Јевреја, логор је преименован у Прихватни логор Земун, у који су до краја рата довођени углавном Срби.

Табла на месту масовних гробница означава да су ту сахрањене „жртве фашистичког терора“, не каже ко су биле жртве, не пише да су то били Срби, Јевреји и Роми и не пише ко је убијао логораше – да су они жртве усташа из НДХ, чију власт је подржавала нацистичка Немачка.

Историчар доктор Немања Девић навео је да је од 1945. до 2020. године, према, прилично прецизној израђеној библиографији израђено око 200 радова о Старом сајмишту, али да још увек постоје стереотипи, почевши од локације, до тога ко су све биле жртве и колико је Срба, Јевреја и Рома свирепо убијено у земунском логору.

„Прекретница у проучавању била је 1992. и монографија коју је приредио колега, др Милан Кољанин, али данас је тај број значајно већи“, указује Девић, додајући да број расте и да се с година све више открива и проучава.

Девић је објаснио да је прве две године то био јеврејски логор, због чега Јевреји имају посебан сентимент за то место и да им је важно, не само у Србији већ и далеко ван њених граница. Касније су почели да доводе и логораше из окупираних срезова.

„Хилда Дајч и њен дневник, као асоцијација на балканску Ану Франк је, такође, страдање на стратишту, али важно је да истакнемо да је то био и ромски логор, и место ромског страдања. О томе се мање пише и говори у јавности“, нагласио је Девић.

Професор доктор Дарко Ђого указао је да су, у православном виђењу света и стварности, дани након Христовог васкрсења посвећени радосном осећању присуства Божјег, али и освртању на најтрагичније странице, како личне, тако и колективне, народне стварности.

„Данас имамо менталне снаге да посматрамо тај непрегледни океан жртава и да имамо ту перспективу која је најважнија“, рекао је Ђого.

Како је навео Ђого, човек, по православном хришћанском схватању, стоји на раскршћу између прошлости и будућности и једнако припада прецима и потомцима, па због тога има одговорност и према потоњима и према будућима.

„Ми ових дана сведочимо, понекад и трагикомичним изливима медијске индустрије, која српском народу настоји да произведе осећај кривице и осећај заборава. Имамо машинерију, нарочито медијску, упослену око тога да се стигматизује читав овај народ, једном колективном ознаком. Са друге стране, када год ми контекстуализујемо наша страдања и вратимо се у страдања која су немерљива са било ким и било чим, онда добијемо ону најчувенију флоскулу о томе да се не треба враћати у прошлост“, указао је Ђого.

Ђого је истакао да се, очигледно треба враћати само на оне тачке историје које су „политички прихватљиве“ у циљу идентитетског инжењеринга са се српски народ сведе на безидентитетску масу.

Вратимо се, дакле, у блиску прошлост. Према извештајима из 1946. до јула 1944. године кроз логор је прошло између 90.000 и 100.000 људи, а настрадала је готово половина. Страдало је више од 7.000 Јевреја и Рома, сви Јевреји су убијени, као и 17.000 „житеља Србије“, 10.000 „Личана, Банијаца, Кордунаша и Срба из БиХ“, даље се наводи да је „исто толико било и Сремаца“.

„Житељ Србије“, „Личанин“, „Банијац“, „Кордунаш“, „Сремац“, како се чудно некад писало Србин… То су, заправо, истакли су говорници на конференцији, називи према географској одредници, као што је и Србин из Србије, Србин из Босне и Херцеговине или Србин из Хрватске, а истина је да је Јеврејски логор Земун, познатији као Сајмиште, који су формирале нацистичка Немачка и Независна Држава Хрватска једно од највећих српских стратишта на простору бивше СФРЈ, поручено је са данашње конференције уочи Дана сећања на жртве Прихватног логора Земун.

У почетку је логор био само за српске Јевреје и то првенствено жене, децу и старце. Свакодневно, од 8. децембра 1941. до почетка маја 1942. године, јеврејска деца, жене и старци убијани су на путу од логора до припремљених масовних рака у селу Јајинци и за само пет месеци у логору је страдало више од 6.000 Јевреја. Када је маја 1942. довршено уништавање Јевреја, а Србија проглашена за „очишћену од Јевреја“, логор је почео да прима и друге таоце: партизане, четнике, све који су пружали било какав отпор окупатору, као и цивиле ухваћене на подручју ратних дејстава од маја 1942. до јула 1944. године.

Кроз Прихватни логор Земун, како му је гласио нови назив, прошло је око 32.000 људи, а убијено око 11.000. Логор на Старом сајмишту био је највећи нацистичко-усташки логор на европском југо-истоку. У савезничком бомбардовању 1944. године оштећени су и порушени многи логорски павиљони, али страдали су и последњи логораши.

Наше страдање је део нашег идентитета

Професор доктор Богољуб Шијаковић на данашњој конференцији указао је да се српски народ у новијој историји, невољно, убројао у оне који имају највише војних и цивилних жртава.

„Вишемилионске српске жртве у одбрамбеним и ослободилачким ратовима, неколико геноцида и варварске одмазде над српским народом, принудни егзодуси и сеобе, стране окупације и наметнуте диктатуре, економске блокаде и ‘хуманитарно’ бомбардовање, сва та патња и бол огромног историјског искуства учинили су да етос жртве и подвига постане део идентитета Српског народа“, нагласио је Шијаковић.

Истакао је да је „наше страдање део нашег идентитета“.

„Ако не поштујемо институционално наше страдање, онда значи да поричемо наш идентитет“, рекао је Шијаковић, истичући да институције морају много више да се позабаве културом сећања.

Записане су изјаве сведока из периода 1942-1944. који су сведочили одношењу убијених логораша у масовне гробнице. Према њиховин речуима калдрмисане земунске улице ноћима током рата биле су крваве потоцима који су се сливали низбрдо и да је често у колима којима су превожени логораши било још живих људи, који су тешко повређени бацани у јаме и живи закопавани.

На јеврејском делу земунског гробља на Гардошу, у масовну гробницу су сахрањена тела 6.500 Срба прикупљених из двадесетак мањих масовних гробница на самом земунском гробљу, што је једна од највећих масовних гробница.

Професор доктор Слободан Антонић говорио је као социолог, а рекао је да почиње „чуђењем, запрепашћењем и љутњом“, јер за 65 година, колико живи у Београду, није знао за ову масовну гробницу, док га није контактирало Удружење Јадовно.

Антонић је, као и остали говорници, истакао значај институција и непходност да се озбиљније укључе у едукацију народа и чување сећања на српска страдања.

„Постоје многе ствари које се могу и морају урадити. Поменута је и могућност, па и нека врста обавезе, да се ђаци основних и средњих школа макар из Земуна, ако не из целог Београда, доведу и упознају са местом где се налази преко 6.000 сахрањених, већином, кажу, жена и деце са Козаре“, предложио је Антонић, апелујући на градску власт да нешто предузме у вези тога.

У суботу 18. маја 2024, 83 године од почетка покоља и 80 година од затварања Логора Земун, код споменика над масовном гробницом, са почетком у 10.30 часова, удружење Јадовно 1941. из Београда, потомци и поштоваоци жртава логора Земун, организују молитвени скуп и кратак историјски час посвећен Србима убијеним у логору Земун 1942-1944.