ГЕНЕРАЛ ЧЕРНИШОВ: Невероватна је снага којом руски и српски народ повезује православље

ИСКРА на Фејсбуку

Генерал-мајор Михаил Чернишов (Фото: Sputnik / Никола Бижић)

Руски и српски народ повезује, на првом месту православље. Невероватна је снага којом нас оно повезује, чак и када смо на великом растојању. Православље се битно разликује од осталих религија, код нас нема џихадиста, нема крсташких похода у име Господа, већ постоји потреба да се заштити сопствени дом и породица. Све то одређује и карактер људи.

Можда су Срби баш зато, као и Руси, душевно отворени људи. Мислим да је то најважније и да због тога имамо заједничку историју. Нажалост, и током те историје није све било идеално, али смо ми пре свега људи који подржавају и памте једни друге, каже у интервјуу Драгани Марковић, главној уредници часописа “Одбрана”, генерал-мајор Михаил Чернишов, начелник војске АБХО Западног војног округа, шеф експертског тима Министарства одбране, који је по одлуци руског председника Путина послат у Србију да помогне у борби против ковида 19.

Србија и српски народ увек у сфери интересовања

Kолико сте знали о Србији пре него што сте  дошли, питамо генерала Чернишова.

– Првих 19 година моје официрске каријере провео сам на Далеком истоку Русије, тако да су информација о Србији које сам добијао биле углавном војног карактера. Од када сам прекомандован у Западни војни округ, а то је последњих десет година, Србија је била у сфери мог изучавања, јер представља једину пријатељску православну земљу. То је земља којој смо помагали колико смо могли, а она никада није заборавила ту помоћ, за разлику од неких других „пријатеља”. Веома је тешко рећи да ли о некој земљи знаш много или мало. Када кажеш како о некој земљи знаш све, у ствари не знаш ништа. Зато ћу рећи да о Србији знам мало. То ће у крајњем случају и бити истина. А да би човек заиста упознао неку земљу, треба у њој и да борави. Сада могу да кажем да о Србији знам много више него раније, разговарам са људима, могу да сагледам шта и како раде, о чему размишљају, о чему сањају… То искуство не може увек да се опише речима, али када у души остане искрен осећај топлине, то је већ много.

У хуманитарној мисији у Србији сте више од три недеље. Kако са становишта руководиоца руског експертског тима вреднујете тај период?

– У свету је до сада било много епидемија, ова је само једна у низу. Свакако ће их бити још. Свака од тих епидемија имала је своје особености. Нажалост, о току епидемије, мерама медицинских стручњака и других структура, валидне оцене даване су тек после неколико година. Зато и мислим да ће наш рад у његовом пуном значењу бити оцењиван и вреднован знатно касније, уз помоћ математике и других параметара. У овом тренутку ми радимо све оно што на основу искуства из претходних епидемија може да допринесе успешној борби са овим вирусом. Због тога вам сада не могу рећи да смо, на пример, смањили заражавање људи за 50 или снизили смртност за 70 одсто. Али вам могу рећи да су наши медицински радници спасили животе многих људи. Исто тако могу са сигурношћу да кажем да је захваљујући њиховом раду и саветима у организацији рада у медицинским установама Србије смањен број инфицираних здравствених радника и пацијената који су се лечили од других болести. Спровођењем дезинфекције у здравственим установама, посебно у клиникама које су примале оне за које се сумњало да су заражени, могу рећи да смо постигли да се значајан број болесника није заразио. Није неважно споменути и психолошку помоћ коју смо пружили, јер су медицински радници после дезинфекције простора радили мирније, а то су приметили и наши медицински стручњаци. Постоји непотврђена верзија да та врста мира у души доводи до испољавања болести у лакшем облику. Али то је већ задатак за истраживања генерација будућих лекара и психолога. Сматраћемо да смо им дали посао.

Руски лекари и екипе АБХО сарађују на терену са колегама из Војске Србије. Kако тече та сарадња? 

– Ја то не бих назвао сарадњом, већ заједничким радом. Јер су и руска и српска епидемиолошка наука засноване на истим принципима. Извршавајући задатке, руски медицински радници су код српских колега увидели веома висок ниво стручности. Наравно, искуство је битно. А код нас се често каже да врхунски стручњаци понекад имају замагљен вид. Због тога поглед са стране помаже. При том ми овде у Србији нисмо извели никакву револуцију, већ смо радили на основу истих принципа. Нова је била видео-конференција о искуствима лечења које су разменили српски цивилни и лекари са ВМА са стручњацима Војномедицинске академије из Санкт Петербурга. Обе стране сложиле су се око многих питања из области лечења заражених пацијената. Али, било је и случајева у којима смо ми имали позитивно искуство, док у Србији то није био случај. Све је то у оквиру нормалног рада стручњака када је у питања једна сасвим нова инфекција, за коју не постоји претходно искуство. То искуство се рађа управо овде и сада.

Српски стручњаци су веома добро припремљени

Ако говоримо о АБХО јединицама, постоји одређена разлика у опремљености. У неким стварима српска страна је јача, а у некима руска. Приликом посете батаљону АБХО уверили смо се да је српска страна практично стигла до нивоа опремљености руске стране. За мене као стручњака АБХО то искуство је било веома интересантно. Видели смо и неке ствари које бисмо хтели да искористимо у руској армији. Без обзира на поједине техничке разлике, сматрам да су припадници Војске Србије као стручњаци веома добро припремљени. Да је тако довољно је да вам наведем само једну чињеницу – да ускладимо и организујемо рад наших јединица на заједничком извршавању задатака био нам је потребан само један дан. То је чињеница која говори сама за себе. Сада радимо заједно, допуњавајући једни друге оним најбољим што поседујемо, при чему трошимо мање времена него раније, тако да можемо да обухватимо више објеката.

Септембра прошле године јединице Војске Србије су трећи пут учествовале на тактичкој вежби са бојевим гађањем заједно са јединицама Западног војног округа Оружаних снага Руске Федерације. Kако би сте нам представили Западни војни округ, имајући у виду његов стратшки значај, положај..?

– Питање је сложено и на њега може да се одговара веома дуго. Западни војни округ обезбеђује западне границе наше земље. Историјски гледано, највећи ратови за Русију почињали су са запада. Зато је и веома велики значај овог округа. У суштини, мало шта се изменило у неком новијем времену. Русији основна опасност увек прети из тог западног правца.

То што са српским колегама спроводимо заједничке војне вежбе има велики значај са разних тачки гледишта. Пре свега војници се међусобно упознају, а то гради пријатељство за будућност. Заједно су у рововима, на ватреним позицијама, што их веома зближава. Са друге стране вредно искуство представља и могућност да виде како ратују колеге, пријатељи, без обзира на то што је у питању вежба. Пре нешто више од двадесет година Србија је, нажалост, имала веома велико ратно искуство, које се изучава у руским војним школама. На основу сопствене обуке могу да кажем да је то искуство веома важно, многе ствари из њега и ми користимо у обуци. Наравно, најбоље је када нема рата, а да га не би било, треба се за њега припремати. Нажалост, у свету се у том смислу ништа вековима није променило: ко се не спрема за рат – обавезно га призива.

Сурова ратна логика

Говоримо о агресији НАТО-а на Југославију 1999. године. Били сте у прилици да посетите изложбу „Одбрана 78”. Како сте је доживели? 

– Треба пре свега одати признање за храброст српском народу и армији, јер је прихватање рата у потпуном непријатељском окружењу веома тешко. Искуство је показивало да таква ситуација увек доводи до пораза. Међутим, чак и у таквим условима Србија је успела да сачува своју територију. Нажалост, као и у сваком рату, ту победу платила је животима. То је сурова ратна логика. Посебно је тешко што тај сурови рачун и даље плаћа животима који се никада неће догодити, јер су страдала многобројна деца, млади војници… Осиромашени уранијум такође представља велику мину која је постављена испод будућих покољења. Цена је била велика, али тада нико није знао шта би било горе, предати се или истрајати до краја. Српски народ је изабрао да се не преда.

После искуства једне овакве пандемије, начина на који је свет реаговао, колико је биолошки рат, опасност биотероризма, претња светској безбедности? 

– Мислим да је питање доста сложено, јер сви ми у овом тренутку могућности и последице једног таквог евентуалног рата практично видимо око нас. У данашње време технологија, у том смислу и она биолошког карактера, поседује озбиљне могућности. Ако је пре мање од сто година јапанским епидемиолозима за стварање одређене масе бактерија требало доста времена и ресурса, данас је за тако нешто потребно много краће време, а могућности за то су вишеструко веће. Такође, пре сто година коришћени су биоагенси који су већ били познати и које су многи већ преболели и добили имунитет, док данашње технологије омогућавају стварање микроорганизама који не постоје у природи. Али и сама природа усавршава своје оружје, бактерије и вируси се стално развијају. То је једноставно живот природе. Савремени човек, нажалост, стреми да тако утиче на природу, како би у неком следећем кораку сам себе брже уништио. Због свега тога, имајући у виду савремене могућности, опасност биотероризма и биолошког рата јесте присутна. У шта ће се све то претворити, тешко је и да нагађамо. Само пре неколико година кренула је епидемија еболе, за коју се мислило да је катастрофална. Она је, међутим, брзо била заустављена. Данас имамо „меки и добри” вирус, који је довео до несразмерно већих жртава. Због тога је тешко рећи какав би био биолошки рат, шта би све обухватио и колико би жртава донео. Данас многе државе не могу да се одупру овој актуелној опасности. Кина је успела да заустави епидемију. То је чињеница, али нико не зна какве су организационе и финансијске мере биле примењене, та питања су и даље сложена и отворена.

Чини се да на пандемију вируса корона свет није имао прави глобални одговор. Доста се полемише ових дана на тему хоће ли свет бити исти после искуства пандемије ковид-19. Kакво је Ваше мишљење?

– Свет је у непрекидном процесу мењања. Више није важно оно што је било значајно пре 20 или 30 година. Мењају се погледи, људи, а са њима и свет. Ову епидемију свакако нећемо заборавити… Међутим, слично смо говорили и почетком 20. века после епидемије шпанске грознице. Да ли из ове перспективе можемо рећи да се тада свет променио? Ако се и променио, да ли је то било набоље или нагоре? Ми смо по природи оптимисти и мислимо да све треба да се мења само набоље, али нас свет, нажалост, не слуша увек.

rs.sputniknews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.