Десимир Ћировић : Суверенизам у облаку

Стојим на градском тргу у Чачку. Славимо победу. Дан после. Умор тек стиже, ваљда је и он чекао да се потврде резултати. Покушавам да се вратим у нормалан режим рада и изгледа да успевам.

Све ме нервира.

Понајвише првоборци. Око мене већ утврђују ко је смео да дође на прославу.

— Види овога. Није смео ни да лајкује.

Други именује жену која се појавила тек сад. Трећи има уредну евиденцију изостанака са протеста. Победили смо, али још није утврђено ко сме да се радује.

Слушам прозивке на рачун прелетача. Какви прелетачи? Студентска листа нема локалну страначку инфраструктуру. Ти људи, и кад би хтели, немају где да прелете. А није да не би. Лебде изнад трга, осматрају, нигде општинског одбора да се спусте.

Можда нам је то тренутно најозбиљнија институционална заштита.

За промену је гласало два милиона и двеста хиљада људи. Да смо гласали само ми који смо редовно долазили и по својим дигиталним зидовима прозивали власт, завршили бисмо негде између браће Карић и њихове ближе фамилије.

А сад би неки да победу сведу на број људи које лично признају, а све заслуге припишу себи и својим објавама.

Народ је, изгледа, само изашао да потврди да су били у праву.

Познајем неку од те децу која су у Чачку оперативно изнела ствар. Неколико десетина младих људи, међу њима пар генијалаца, доста памети и невероватна количина упорности. Пар десетина њих организовало је хиљаду шестсто људи да бране изборну вољу.

Ми старији смо углавном проверавали имају ли довољно искуства.

За оно што сам лично видео могу да кажем: организовали су се самостално и посао одрадили изванредно. Ко им је све пренео знање, ко помагао око шире стратегије, не знам.  Могао бих да саставим теорију завере. Имам године, интернет и довољно познаника који би ми потврдили да сам у праву. Или извели још занимљивију теорију, сасвим супротну мојој.

Недостају нам само докази. У свему осталом смо добро опремљени.

Да су се и стране службе интересовале, претпостављам. Не верујем да су баш све узеле годишњи одмор док се овде нешто догађа. Али од интересовања до командовања има нешто простора. У том простору сам видео децу која не спавају, родитеље који возе и људе који доносе опрему.

Нису сви имали страни акценат.

Имам и своју теорију: већину онога што им је требало научили су промптовањем. Док смо ми питали ко стоји иза њих, они су можда питали како се организује хиљаду шестсто људи, обезбеди комуникација и припреми резервни положај.

Ми смо имали питања о њима. Они о послу.

Не знам да ли је тако било. Али ми је занимљиво да нам је лакше да замислимо тајну обуку у иностранству него децу која умеју да поставе питање и употребе одговор.

Ко је тренирао те моделе вештачке интелигенције баш за овакве случајеве, не знам. Можда нико посебно. Можда су их ови студенти, кроз сопствене пробе, исправке и знање, тек научили шта им треба.

Ми још тражимо инструктора, а можда су деца у међувремену обучила и њега. Трајало је две године. Исто колико је и председнику требало да напише књигу.

Сад би требало да кажем како сам од почетка сумњао на вештачку интелигенцију. Нисам. Сумњао сам само да није довољно истренирана.

Пре неки дан ћерка тражи још један лаптоп за изборни штаб. Организација као у „Немогућој мисији“: непознате локације, прстенови обезбеђења, резервни положаји, резервна инфраструктура.

Ко ли све то плаћа, пита се забринути читалац.

У том тренутку требало је ја.

— Могу ли да узмем твој службени лаптоп?

— Јеси ли нормална? Ако га заплене, како да објасним фирми?

Она настави да тражи други. Ја останем задовољан што сам поставио разумну границу.

Сопствено дете шаљем на локацију коју не смем да знам, али сам за основно средство обезбедио процену ризика.

Тек ме сад, на прослави, стиже и тај разговор.

У њихове политичке ставове нисам успео дубље да уђем. Где год загребем, наиђем на нешто непријатно једноставно: да закон важи, да се не краде, да могу да раде и живе.

Покушаваш да дођеш до геополитике, а они ти испоставе кирију.

Наслеђују руину од друштва. За посао им треба препорука људи од којих би нормалан родитељ иначе тражио да се удаље од његовог детета. Страначке печате држе задригле чике које су одавно помешале јавна овлашћења са приватним прохтевима. Понекад и интимним. Стан могу да купе ако се најпре запосле у иностранству, па тамо остану.

Могу и с цимерима до четрдесете. Ми смо гледали „Пријатеље“, они живе стамбену политику серије. Само су им станови мањи, плате ниже, а публика се не смеје кад стигну рачуни.

Ту негде престаје моја потреба да им проверавам идеолошку зрелост.

Нама су за све то биле потребне деценије, неколико странака и читаве библиотеке објашњења зашто још није време.

Има сведока да сам пре избора говорио како ће студентска листа имати апсолутну већину. Сад их се, наравно, сетим. Па их подсетим.

За брдо својих погрешних прогноза имам тренутно недоступну архиву.

У овом случају пресудио је један трактор.

Рођак ми прича о свом брату од стрица. Добио човек трактор преко државних субвенција и плату за посао на који се, по сопственом хвалисању, није претрзао да одлази. Систем функционисао. Држава помогла пољопривреду, запосленост расте.

Онда је почела кампања и послали га да обилази село.

Да људима објасни како је добро.

Из које куће изађе, из те куће зову мог рођака, који је, у складу са српском традицијом, на другој страни. Не да провере програм. Да испричају ко им је дошао да објашњава њихов живот.

Режим је добио једну породицу и изгубио остатак села.

Не знам која је агенција правила ту стратегију. Можда је на неком другом народу радила одлично. Овде јој је у модел ушао инат. За њега нису предвидели аналитичку димензију, а испоставило се да је кључно поље.

Други рођак им је на почетку скупљао капиларне гласове. Добар човек, наиван таман колико треба да неко други буде практичан. Мислио да се тако ради страначки посао. Ишло је док није видео крађу.

После је разлоге напуштања сарадње образлагао уз присуство пајсера.

Није то метод који бих уносио у програм обнове институција. Али је, колико сам разумео, раскид сарадње био стабилан.

Онда је узео исти списак и поново кренуо од куће до куће. О свом трошку, без налога. Да људима објасни с ким их је повезивао.

Капиларна мрежа остала иста. Само је променила смер. Сад се пумпало из срца.

За то време нос национално освешћеног интелектуалца парао је небеске висине. Уосталом, какав би то интелектуалац био да му је нос на висини човека који плаћа струју.

Обраћао се неутралнима баш кад је постајало јасно да се људи опредељују о много основнијим стварима. Да ли се сме. Да ли мора. Да ли ће дете моћи да остане. Да ли ће неко одговарати.

На мом бирачком месту, од готово две хиљаде изашлих, нашао се само један неопредељен. Заокружио и један и три.

И њега прогласише неважећим, ма колико сам се ја борио.

Толика интелектуална понуда за једног човека, а ни њега процедура не признаје.

Отварам познате националне сајтове и после победе. Исте скривене алегорије, исте поруке за неупућене, исти уводи после којих заборавим због чега сам се заинтересовао. Текстови обимни, публика у инкогнито моду, посећеност испод цензуса исплативости.

Ко ли тек њих плаћа?

Ако читалац није разумео, утолико горе по народ.

Радим у ИТ-ју, годинама с млађима, па сам принудно учио њихове облике комуникације. Понекад добијем поруку од три речи и две ознаке, а у њој више задатака него у записнику са састанка. Старији одговори уводом. Док стигне до „имајући у виду“, млади су завршили посао и променили групу.

Не мора свака мисао да стане на транспарент. Али није ни сваки транспарент дужан да положи историју политичких идеја.

Студенти су на манипулацију страхом одговарали манипулацијом хумором. Страх је изгубио, а хумор се и даље сматра неозбиљним.

Док се онај намести да буде страшан, већ је постао лик из мима коме се сви смеју.

А интелектуалац, кô интелектуалац, још припрема осврт.

Овај текст сам, иначе, намерно оставио дугачак. Да га прочитају интелектуалци, ако још имају времена између два објашњења зашто их нико не чита.

Наравно, ово је прозивка интелектуалаца, не позив да престану да мисле стратешки. Нека остану стратези. Недостајали су нам тактичари – странке које умеју да стратегију спусте до локалног одбора, конкретног задатка и човека који ће га обавити. Тако се ваљда прави веза с народом.

Код нас стратег пошаље поруку народу, па чека да се народ самоорганизује и јави да је спровео. Странка у међувремену закаже конференцију да објасни где је народ погрешио.

О патриотским странкама бих краће. Толике године, толики новац, толика државотворна забринутост, а онда нема два контролора за бирачко место.

За гостовање имају човека. За смену од седам до двадесет немају.

После се чудимо што нека мања, организована група преузме посао. Ми имамо историјску већину. Они имају спонзора, списак, превоз и човека који се јавља на телефон.

Незгодна предност.

Један од ретких који је успео да изађе из тог затвореног круга био је Ломпар. Захваљујући студентима стигао је до људи који га иначе никад не би слушали. Добијао сам поруке од пријатеља с грађанске стране:

— Зар је могуће да и међу десничарима има овако културних људи?

Прво ми буде драго. Онда схватим да познају и мене.

Не питам шта су до тада мислили. Треба сачувати пријатељства.

Био сам свим срцем уз студенте и кад су Ломпара ветирали. А Ломпар ми је и даље један од најзначајнијих интелектуалаца које имамо. Свој положај сам објашњавао прилично једноставно: могу они њега да ветирају, али ће његова сенка још дуго ходати по салонима и плашити комунистичку господу.

За то јој не треба место на листи.

Капитал који је стекао може да се троши, може да се увећа, неко други може да преузме видљивију улогу. Сигуран сам да му то не смета.

Можда су га склонили с неког списка. Из туђих глава иде теже.

Поред мене човек продаје беџеве.

Прва мисао ми је прилично рационална: сад је време да плате ови што нису хтели да их узму док су били бесплатни.

Следећа је већ револуционарна: откуд овоме право да зарађује на победи?

За неколико секунди прошао сам од слободног тржишта до конфискације. Без промене места на тргу.

Још ме пече онај лаптоп. Човек ми је дошао као најближа надлежна установа за моју срамоту.

— Ту си нашао да зарађујеш! То су деца делила бесплатно. Дај њима!

Глас ми повишен. Ја у маси, он сам. Попусти.

Осетим кратко задовољство. Управо сам успоставио правду тамо где сам био јачи.

Узмем телефон. Студенти позивају на мир, стрпљење, јединство. Упозоравају да остаци старог система покушавају да сачувају инструменте моћи.

Погледам човека с беџевима.

Мој инструмент моћи била је гомила иза леђа. Још је ту.

Приђем и извиним се. Каже да је социјални случај и да му је то једини начин да нешто заради. Не тражим потврду. За оптужбу ми није требала никаква.

Прихвати извињење. Ја останем још мало, као да би требало да ми изда и уверење да сам ипак добар човек.

Не издаје.

Одмакнем се и помислим како су студенти почели да ме васпитавају.

Па се одмах побуним. Ко су, бре, они мене да васпитавају? Ваљда ја треба њих. Прво родитељи, сад деца. Докле? Шта сам ја Богу згрешио?

Онда се сетим.

Ћутим.

Победа јесте велика. Предаја инструмената власти тек треба да се догоди.

Они који су институције годинама претварали у страначке испоставе нису преко ноћи заборавили бројеве телефона. Паралелне структуре моћи неће саме спаковати документацију и оставити кључ код портира.

Неко је изгубио изборе. Неко се плаши да је изгубио слободу.

Нису им исти рокови за примопредају.

Ситуација ме подсећа на последњи чин циркуске представе у ком кловн запали шатор. Део публике аплаудира, мисли да је у програму. Искусни се полако померају ка излазу. Неко већ трчи и обара столице.

Надам се да ће сви изаћи. Чак и они који су купили карту због кловна.

С разгласа уверавају да представа никад није била стабилнија.

Нови лидер опозиције оптужује премијера и  министра полиције  које је сам поставио. Његов део публике то чује као доказ кривице људи са студентске листе који још нису ни преузели мандате.

Именовао је једне, прозвао друге, а одговараће трећи. Публика прати без тешкоћа.

Зато ми прија што се студенти држе Устава, закона и мирног преузимања одговорности. После свега што су прошли, успевају да не прогласе сопствено стрпљење за слабост.

Ја сам на првој тезги пао тај испит.

На мрежама у међувремену траје прави рат.

Нека тамо и остане.

Већ има првих дигиталних жртава, у виду испраних мозгова. Није да друга средства кроз историју нису радила исто. Само су имала мањи домет и дуже радно време.

Тешим се да се и та болест лечи. Ваљда ни тај вирус није последња реч технологије.

Две године редовно улазим у своју кафану на Иксу. У лајну сам уложио две године стрпљивог рада, да у њој имам репрезентативан узорак свих спин-мајстора које сам уочио.

Други људи гаје воће.

Знам ко први објављује, ко даје тумачење, ко износи снимак стар петнаест година баш кад затреба. Не знам ко су ти људи. Имам утисак да неки од њих раде озбиљан посао, што на мрежи није исто што и доказ да знам за кога раде.

На сваку нову режимску поруку стигне анализа са мени омиљеног антибот налога. Статистика: ко је покренуо спин, колико се дели, које су кључне речи, шта се покушава.

Онда с других налога крене масовна поруга.

За неколико сати исто тумачење видим на масовнијим мрежама, а сутра ми га неко исприча уживо, као сопствено запажање.

Препознам реченицу.

Своје порекло мишљења нешто ређе проверавам.

За сада ме тај ток углавном умирује. Инсистира се на закону, на доказима, на томе да нико не наседне. Добро је. Треба нам.

Баш зато ме и плаши колико добро ради.

Ако неко уме овако прецизно да ме смири, вероватно би умео и супротно. Не мора чак ни да ме убеди у нешто сасвим ново. Довољно је да нађе оно најгоре што већ мислим и обезбеди ми друштво.

Ја донесем љутњу, платформа дода људе.

Сви говоримо у пет-шест препознатљивих модова, уверени да смо управо изговорили нешто до чега се стиже само независним мишљењем. Нарочито они који имају „поуздану информацију“.

Моје су, разуме се, поузданије.

Покушавам да се извучем тако што намерно тражим људе с којима се не слажем. Оне које ми алгоритам не нуди. Неке знам лично, па не могу лако да их отпишем као ботове, мада ми понекад баш отежавају.

Пријатељи умеју да буду незгодни. Знају и шта си причао пре него што си постао овако доследан.

Негујем та пријатељства. Не одричем се својих ставова. Само повремено морам да их изговорим пред неким ко неће одмах да климне.

Напорно. Нема ни дугмета да га утишам кад седимо за истим столом.

Стари трикови још раде, али као да им је неко променио величину.

Манипулација, пропаганда, аутократија. Додаш „дигитално“, „АИ“, „клауд“, и добијеш познату ствар која сада може да стигне свуда одједном, прилагођена баш теби.

Раније је вођа говорио свима исто. Сад свако може да добије оно што је потребно да сам дође до истог закључка.

Технички напредак је очигледан. Вођа више не мора ни да буде нарочито способан.

Зато и има саветнике.

По свему што гледам, уверавали су га да је добар тренутак за изборе, да је кампања добра, да поруке погађају. Ако су то исти саветници и данас, волео бих да знам како изгледа њихов извештај о успешно обављеном послу.

Можда је успешан. Само ја погрешно претпостављам ко је наручилац.

Бивши председник је повремено остављао утисак да су га студенти лично ангажовали. Тешко је наћи некога ко је више допринео успеху њихове кампање.

Можда су саветници исти.

А шта ако нису? Ако је свако радио за свог наручиоца, а обојица постигла исти резултат?

Ето. Ни до краја текста нисам успео да одолим теорији завере.

Карл Шмит је „Политичку теологију“ почео реченицом: „Суверен је онај ко одлучује о ванредном стању.“

Није то упутство како би држава требало да ради. Више личи на непријатно питање ко стварно одлучује кад правила престану да важе.

А ја гледам телефон и питам се ко данас одлучује да је стање ванредно у мојој глави.

Ко уме да пошаље поруку од које ће милион људи истовремено устати? Ко уме да их задржи код куће? Ко одређује да ли смо баш сада понижени, угрожени, победили или издани?

Онај чији је потпис на одлуци, онај ко има силу да је спроведе или онај ко нам је претходно објаснио шта се догодило?

Два милиона и двеста хиљада људи гласало је да се суверенитет врати народу.

Сад гледам како ти исти људи реагују као по команди. За сада се одлично бране од спинова који стижу са стране. Врхунски антивирус, озбиљан безбедносни систем. Приметио сам тек неколико кратких пробоја.

Колику су штету направили, не знамо.

Волео бих да уз примопредају добијемо и приступне податке.

С друге стране стоји милион и шестсто хиљада гласова. Могу ја у глави да одузимам уцене, корист, крађу, све што мислим да је у тај број ушло. Немам начин да то поштено израчунам. Остане много људи који верују.

Или се плаше. Или зависе. Или су видели нешто што ја нисам. Или не желе да виде оно што ја видим.

Међу њима су и људи с којима ћу сутра радити, стајати у реду, седети на слави. Неће нестати кад стигне коначан записник.

Оне најгласније лако препознајем. Иста терминологија, повишен тон, упадање у реченицу. Постављају питања спремни да суде, с пресудом већ изреченом на колегијуму информативне куће која и даље ради.

Саслушање служи да се попуни време до пресуде.

Ако већ мислим да знам ко је нулти пацијент, онда мора да је вирус. Колико је дубоко ушао у бирачко тело? Колико их је захватио? Колико ће трајати? Како се лечи?

За продавца беџева већ сам имао дијагнозу.

Од тужилаца и полиције сада зависи много више него од моје способности да препознам наратив. И од оних који надзиру електронске медије. Можда би РЕМ могао да утврди постоји ли разлика између политичког става и свакодневног увежбавања публике за обрачун.

Не морају о томе да напишу есеј. Имају надлежности.

Ми остали имамо нешто мање свечане послове. Да не ширимо баш сваку поруку од које нам заигра жила. Да саслушамо некога пре него што га сврстамо. Да се самоорганизујемо и кад нема бине и звезде вечери која наступа свако вече.

Код нас национално освешћених ту ће, бојим се, настати извесни кадровски проблеми.

Лако је бити осамдесет одсто народа у разговору. Теже је обезбедити двоје људи за прву смену.

Странака више немамо. Ако интелектуалци наставе да шаљу поруке које морају сами да тумаче, а ми будемо чекали да деца заврше и наше послове, наћи ће се неко организованији.

После ћемо објашњавати како нам је преузео победу.

Можда ју је само затекао без иједног контролора.

Пад старог система није смак света, мада се стари систем прилично трудио да тако изгледа. Зашто то човек из масе мора да објашњавају интелектуалцима, не знам. Ваљда се с веће висине слабије види шта је стварно пало.

Ни нови систем још не постоји у облику у ком га свако од нас замишља. За сада смо срушили извесност да ништа не може да се промени.

Остало тек треба организовати.

Младалачки занос ће проћи. Кирија неће. Требаће нам институције у којима не зависи све од тога да ли је неко добар човек и колико дуго може без сна.

Али вечерас гледам ту децу. Њихова победа је чиста као суза.

И нико не сме да им је отме.

На тргу још траје славље. Продавац беџева ради. Нико га не дира.

Проверавам телефон. Неколико нових тумачења онога што се управо догодило. Једно ми нарочито лежи. Скоро као да сам га сам смислио.

Задржим прст изнад дугмета за дељење.

Срећно нам успостављање новог система. И Богом благословена обнова државности.

Службени лаптоп је, за сада, на броју. Све остало је отписано, па и теорија Карла Шмита о суверенитету.

П. С.

Ако суверенитет стварно врате народу, молио бих да мој део не стављају на мој дигитални налог. Већ су ме удаљили из оперативне групе.

Кажу да сам слао дугачке поруке.